PA IPAK, SEDAM HILJADA JE VELIKI BROJ

Povezani članci

• Nermin Čengić: Sretan vam Dan Kunte i Pante
• Revizija i hipokrizija
• Nove kolonije: prostori u tijelima žena, biljaka i životinja
• Pravosuđe u BiH dobilo od SAD sve o slučaju bivše tužiteljice Tadić
• Oni ne znaju za krizu: Pogledajte koliko zarađuju bh. političari
• HAJKA NA NENADA VELIČKOVIĆA

Ali i da bi se i domaćem pučanstvu, a i u svet odaslala poruka o tome da i u Srbiji „postoje ljudi koji priznaju da se u Srebrenici dogodio genocid“.  Iako je ideja dostojna poštovanja, iako ju je podržalo nekoliko nevladinih organizacija, sumnjam da će se u navedeno vreme na rečenom „zbornom mestu“ naći i sedam stotina osoba, a kamoli sedam hiljada. Sedam hiljada je veliki broj naspram dugotrajne političke, ideološke, kvazipatriotske i verske kontaminacije Srba.

Piše: Stipe Sikavica

Evo sad i Momčila Perišića, jednog iz plejade „proslavljenih“ srpskih đenerala koji bi želeo da se 11. jula nađe na  komemorativnoj svečanosti: „Išao bih (u Srebrenicu) da se poklonim senima svih žrtava, i muslimanskih, i hrvatskih, ali i srpskih“! Međutim: „I da hoću, ne mogu da odem zato što je protiv mene i dalje na snazi poternica koju su podigli Hrvati pre mog odlaska u Hag. Možda su je i skinuli, ali ne želim da rizikujem.“ To je minijaturni, ali nezaobilazni insert iz đeneralove monodrame koju je odigrao pred Katarinom Živanović, reporterkom dnevnog beogradskog glasila Danas, a obznanjen 29. juna ove godine. Ali u toj ispovedi nema ama baš ničega što bi bilo različito od opšteg srpskog stava u odnosu na ratovanje devedesetih prošlog veka na teritoriji bivše Jugoslavije, u odnosu na karakter tog ratovanja (pogotovo u odnosu na casus belli), i u odnosu na žrtve ratova „na ovim našim prostorima“. I još: nema tu ničega novog u odnosu na golemu laž koja kontinuirano suklja iz odžaka srpskog političkog i vojnog vrha, od Slobodana Miloševića do Tomislava Nikolića („Srbija ne sme da izgubi oreol pravednika i pobednika“!!!): Momčilo Perišić, nekadašnji načelnik Generalštaba srpsko-crnogorske vojske, bez i kvadratnog centimetra obraza tvrdi da soldačija kojoj je on kao operativac bio na čelu, jednako kao i srbijanska država, nije imala nikakvog uticaja na krvava događanja „s onu stranu Drine“, pa tako ni na tragediju u Srebrenici!

     Tako se do ispisivanja ovih redaka (petak, 3. juli) spisak što zvaničnih što nezvaničnih političkih ličnosti iz Srbije koje su na bilo koji način izrazile spremnost da se rečenog datuma nađu u Potočarima povećao (čak) do rednog broja četiri. Podsećanja zarad: najpre je premijer Aleksandar Vučić nekim vrlo patetičnim glasom saopštio novinarima da bi on „sageo svoju glavu“ (pa neće valjda tuđu!) i otišao u Srebrenicu, a odmah potom (verovatno – posve iskreno) ponudila se da pođe s njim i njegova bliska saradnica, ministarka Zorana Mihajlović, koliko iz ličnih pobuda, verovatno ne manje i zato da premijeru bude oslonac ako mu, ne daj bože, iz bilo kojih razloga pozli na komemoraciji. Najposle, evo i srbijanskog predsednika države, g. Tomislava Nikolića: on bi danas išao u Srebrenicu, ali samo udružen sa „članovima Predsedništva BiH“, da zajedno odaju „počast stradalima svih veroispovesti na mestima koje ti narodi izaberu…“, a sutra – već ne bi išao! Ne bi jer je, prema njegovom mišljenju i mišljenju njegovih savetnika (pri čemu stav profesora Olivera Antića ima naročitu težinu na političkom, pa donekle i na moralnom kantaru!), to neizvodljivo  budući da eksperti (opet oni!) iz Nikolićevog prezidijalnog centra nikako ne mogu da vide Bakira Izetbegovića u nekom „pokajničkom stavu“ kako, na primer, u Kravicama, ili u Bratuncu „odaje počast srpskim žrtvama“, što nije ni u kakvoj ljubavi sa istinom, jer g. Izetbegović upravo tvrdi suprotno.

    U intervjuu što ga je B. Izetbegović dao takođe Danasu  (vikend izdanje od 27-28. juna) stoji i ovo: „ Početkom svog prvog mandata 2010. u jednom intervjuu izrazio sam žaljenje za sve zločine koje je Armija Republike Bosne i Hercegovine počinila prema Srbima. Izrazio sam sućut i uputio izvinjenje… Takvu sućut upućujem ponovo i spreman sam otići na svako mjesto stradanja Srba u Bosni i Hercegovini…“ I to je u redu, i pošteno je sa Izetbegovićeve strane. Međutim, neshvatljivo je da se u celom intervjuu oseća nekakva Izetbegovićeva psihička teskoba, nekakvo pravdanje, ili tako nešto, zato što je on vrlo stidljivo (sic) izrazio očekivanje da se srbijanski zvaničnici na istinski i dostojanstven način poklone žrtvama srebreničkog genocida, „remek-delu“ bestijalnosti njihovih saplemenika! Takav stav je deplasiran. Kao što je deplasirano i to da Bošnjaci pozivaju oficijelni Beograd na poklonjenje u Srebrenicu. To je srbijanski problem, to je problem časti srbijanskog političkog, vojnog i intelektualnog establišmenta, naravno, ukoliko je tamo  još išta i ostalo od sadržaja u reči „čast“ usled silne (zlo)upotrebe. Najposle, to je problem cele odrasle populacije u Srbiji. Ako srbijanski zvaničnik (ko god bio) dođe 11. jula u Srebrenicu (a najverovatnije je da je odluka o tome već doneta i samo se čeka povoljan trenutak da se ona obnaroduje), ako, dakle, taj srbijanski opunomoćenik visokog državnog ranga dođe na komemoraciju; i ako u prtljagu ponese i onaj prokleti veznik – „ALI“; i ako iza instalirane govornice promrmlja u mikrofon ono već poznato invalidno izvinjenje, nešto u smislu „Evo, ja se u ime srpskog naroda izvinjavam za zločine… ALI, očekujem da se i bošnjački političari na isti način…“, kao što je to uradio, primera zarad, i Boris Tadić (čak u dva navrata ako me pamćenje ne vara) – više je nego izvesno da ćemo se načekati da BiH postane pristojna i stabilna država, i naročito ćemo se načekati definitivnog „pomirenja među narodima u regionu“!

     U istom tom, pa i malo dužem vremenskom rasponu, u Savetu bezbednosti UN odvijala se (i još se odmotava) skoro pa da se kaže lakrdija nazvana „Rezolucija o genocidu u Srebrenici“, tako nekako. Sa britanskom inicijativom u vidu nacrta zamišljenog dokumenta Rusi su obrisali patos, a uz svoje poznato „NJET“ dopisali su rusko-serBsku varijantu (kao da su je prepisali iz Miloševićeve pisane zaostavštine i monografija njegovih biografa) prema kojoj je u „građanskim ratovima u bivšoj Jugoslaviji“ doslovce ama baš sve isparcelisano na potpuno jednake delove: i ideolozi i začetnici ratova; i oružje i ostala ratna tehnika; i ratne pobede i ratni porazi; i gubici i dobici; i materijalna razaranja i žrtve; i odgovornost (politička, moralna, krivična) i neodgovornost; i krivda i pravda; rečju – sve, te Srebrenica u tom tekstu i kontekstu ne može da bude izuzetak, pa sada, gospodo Bošnjaci, Hrvati i Srbi (ali samo Srbi „s onu stranu Drine“, jerbo „Srbija nije bila u ratu“ uprkos činjenicama, ko još za ozbiljno uzima činjenice) – izvo’te, poslužite se!

     U istom tom, pa i malo dužem vremenskom rasponu, na površinu svetske javnosti izgleda da se (kažu iz sefova ex prezidenta SAD Bila Klintona) probila strogo čuvana tajna koja baca novi snop svetlosti na razloge koji su diktirali lak pad srebreničke enklave u ruke đenerala Ratka Mladića i njegovih razbojnika. Naime, podstaknute jednim dokumentarcem, holandske su vlasti potegnule zahtevom da se rasvetli sporazum u trouglu Bil Klinton – bivši francuski predsednik Žak Širak – tadašnji britanski premijer Džon Mejdžor prema kojem su (sporazumu), „koji je potpisan mesec i po“ pre rečenog pada srebreničke enklave, NATO-bombarderi prestali da bombama i raketama zasipaju „položaje bosanskih Srba oko Srebrenice“, e da bi za uzvrat  Mladić oslobodio oko „tri stotine francuskih i britanskih“ vojnika, podoficira i oficira koje je ovaj „srpski heroj“ držao kao taoce. Mi, kojima je vreme izbrazdalo lice, dobro se sećamo objavljenih fotografija u štampi na kojima su se videli „slavni oficiri“ Unprofora u nezamislivo ponižavajućim pozama: vezani za bandere – kao psi. Bilo je to svedočanstvo o „zvezdanim trenucima ovog genijalnog srpskog vojskovođe“; bili su to  i dani sjaja srpskog „rodoljubnog novinarstva“, naročito su to bili dani uzleta najpoznatijeg „vojnog stratega“ među srpskim novinarima –   Miroslava Lazanskog. I iznad svega, sredstvima masovne komunikacije nama, običnim konzumentima informacija, ponuđeno je upečatljivo svedočanstvo o jalovoj vojnoj pomoći međunarodnih snaga ugroženoj, jadnoj tadašnjoj bošnjačkoj raji.

     Vraćamo priču u vreme sadašnje. Novinar Dušan Matić na društvenim je mrežama plasirao ideju – da se 11. jula, u 11.07 časova na platou ispred Doma Narodne skupštine Srbije u ležećem pološaju posloži sedam hiljada odraslih osoba „da bi se tako obeležilo dvadeset godina od srebreničkog genocida“. Ali i da bi se i domaćem pučanstvu, a i u svet odaslala poruka o tome da i u Srbiji „postoje ljudi koji priznaju da se u Srebrenici dogodio genocid“.  Iako je ideja dostojna poštovanja, iako ju je podržalo nekoliko nevladinih organizacija, sumnjam da će se u navedeno vreme na rečenom „zbornom mestu“ naći i sedam stotina osoba, a kamoli sedam hiljada. Sedam hiljada je veliki broj naspram dugotrajne političke, ideološke, kvazipatriotske i verske kontaminacije Srba.