DAN I PO ZAPOSLENJA – ŠEST MESECI PLATA
Špeditersko kočijaška nabavna prodajna zadruga

Dr Sc. Husnija Bitić
Autor 4.12.2017. u 15:47

DAN I PO ZAPOSLENJA – ŠEST MESECI PLATA<br />Špeditersko kočijaška nabavna prodajna zadruga

Danas je srećan onaj koji dobija bilo kakav posao, a za prava iz radnog odnosa niko i ne postavlja piatnje, kakva prava, kakvi bakrači? A ne tako davno drugačije je bilo, radnik je bio četvorostruko zaštićen. Niko nije mogao da šikanira, da mu skraćuje ono što je zaradio, direktor nije mogao da otpusti radnika, a Radnički je savet mogao smeniti direktora. Zakon o udruženom radu, koga su mnogi nazivali radničkim ustavom bio je vrhunac regulative u radnom odnosu i iz radnog odnosa. Nažalost sada možemo samo žaliti za izgubljenim.

U Socijalističkoj Jugoslaviji radnik je bio zaista gospodar sredstava za proizvodnju. Zakonom je bilo regulisano, da su sredstva za proizvodnju svačija i ničija. Svačija je značilo da svako ima pravo da upravlja tim sredstvima, da ih koristi za rad, da privređuje. A ničija, to se podrazumevalo da, niko nema pravo da se svojinski ponaša, da su ta sredstva za proizvodnju njegovo vlasništvo, već društvena, tj. da pripadaju društvu u celini.

U svakom preduzeću, tada su se zvale, Radne organizacije, birali su se organi upravljanja, koji uprvaljaju tom organizacijom. Radni kolektivi koji imaju više od 30 zaposlenih birali su Radničke savete od najmanje pet članova, u zavisnosti od broja zaposlenih i Upravni odbor od tri pa i više članova. Kolektivi sa brojem zaposlenih do 30 radnika, nisu birali Radničke savete, jer su svi zaposleni činili tkz. Zbor radnika koji je imao funkciju Radničkog saveta.

Jednom na faklutetu, na času predmeta marksizam, pitao sam profesora šta je radnik dobio u socijalističkim državama, gde su sredstva za proizvodnju u rukama države, gde nema samoupravljanja, kao što ima u Jugoslaviji? Odgovorio je: “Dobili su zlatne lance.”

Dakle, u sistemu samoupravljanja, direktor preduzeća, odnosno radne organizacije je mogao sam dati predlog da nekom od zaposlenih prekine radni odnos, dok odluku donosi Komisija za radne odnose. Na Komisiji za radne odnose, radnik je mogao da se brani, da dokaže da nije učinio prekršaj koji mu se propisuje. Mogao je da dovede i svog branioca, tj. advokata koji bi zastupao njegove interese. Ako komisija prihvata predlog direktora, radnik se u roku od 30 dana mogao žaliti Radničkom savetu, od koga se traži da odluku komisije poništi. Ukoliko Radnički savet odnosno Zbor radnih ljudi, odbije žalbu radnika, on je u roku od 30 narednih dana mogao da se obrati Sudu udruženog rada. Pa ukoliko ne uspeva da odbrani svoja prava ni kod Suda udruženog rada, u sledećih 30 dana mogao je da se obrati Višem sudu udruženog rada.

Imamo više slučajeva gde je radnik u četvrtom pokušaju uspeo da dokaže, da je odluka o njegovom isključenju iz radnog kolektiva bila pogrešna. Znam jedan slučaj iz mog rodnog mesta, radnik je uspeo tek kod Višeg suda udruženog rada da, dokaže da je protiv odredaba Zakona njemu prekinut radni odnos. Firma koja ga je isključila, morala je da mu isplati punu platu za četiri godine za koje je bio isključen, a za to vreme, čovek je radio na svome imanju. Od novca kojeg je dobio kupio je jedno poveliko stado ovaca.

U narednih nekoliko redova izneću sopstveni primer kako sam odbranio svoja radnička prava.

Kako u rodnom mestu nisam mogao dobiti zposlenje, dođem u Beograd polovinom 1963. g., da tu probam sreću, veći grad veće mogućnosti.

Posle nekoliko neuspešnih pokušaja, zakucam na vrata Špediterske kočijaške nabavne prodajne zadruge, gde su mi rekli, dođi svaki dan i čekaj dva tri sata možda će biti nešto. Kako nisam imao nikakvo drugo angažovanje, odlučih da idem pa da čekam po dva tri sata, ko zna možda će biti sreće. I tako se dogodilo, trećeg dana, u subotu oko 15:00 h, šef voznog parka dade mi ključeve jednog kamiona, četiri radnika i nalog za rad, da idemo u jednu predgradsku železničku stanicu da istovarimo neke vagone. Toga dana radili smo do 22:00 i sutradan do 18:00 kada smo posao završili.

U ponedeljak s puno sreće idem na posao, sada više nisam nezaposlen, imam i zadužen kamion, radnik sam u radnom odnosu, uživam sva prava zakonom zagarantovana… Čim sam koračio u krug preduzeća dočekalo me veliko razočaranje. Isti taj šef koji mi pre dva dana dade ključeve kamiona, sada kaže, “napiši gde si radio i koliko sati si radio, da ti obračunamo za isplatu, i više nemoj da dolaziš jer nemamo potrebe za vozačima”.

Odgovorim mu da je to nemoguće, “ne možete da se igrate sa radnikom i radničkim pravima. Ja sam radni odnos zasnovao prekjuče i to na neodređeno vreme. Možete mi dati otkaz, ali u skladu sa odredbama Zanona o radnim odnosima…” On me prekida rečima, ne, nije osnivan nikakav radni odnos, već samo ugovor o delu, za određeni posao kojeg ste završili…

U to vreme zakonom je bilo predviđeno da se radni odnos zasniva, na određeno vreme, na probni i na neodređeno vreme. Radni odnos na probu i određeno vreme obavezno se zasniva u pismenoj formi. Ukoliko se poslodavac i radnik dogovore o početku rada a ne zaključe pismeni ugovor, smatra se, da je od momenta kada je radnik počeo da radi, i zasnovan radni odnos na neodređeno vreme. Sve ovo ja, nabrajam dotičnom šefu, na šta on odgovori “napusti prostorije, neću nikakva politička predavanja, inače ću pozvati obezbeđenje da te silom izbace napolje”.

Saznajem da je njihova direkcija negde kod Kalenič pijace (deo Beograda). Odem u taj deo grada, pitam jednog milicionera, gde je Staljingradska ulica? Milicioner me pogleda mrko, pa mi obrusi: “Znaš ti šta pričaš čoveče, Staljin je izgubio sva građanska prava i u Sovjetskom savezu a ti tražiš njegovu ulicu u Beogradu. Možda tražiš Lenjingradsku?” Tada se setim da je Lenjingradska ulica a ne ulica Staljina. Odem u kancelariju kod direktora, počinjem i kod njega sa pravima radnika iz radnog odnosa. A on me prekinu: “Hoćeš li ti da uzmeš novac za to što si radio ili ne? Ako nećeš, mi ćemo deponovati kod banke, pa ćeš morati tamo da ideš. Napustite kancelariju. Za novac ako hoćeš idi na blagajnu.“

Šta sam mogao drugo, otišao sam na blagajnu, uzeo novac i pravac u Inspekciju rada, da referiram slučaj. Posle 20-tak dana, dobijem pismo od inspektora u kojoj se kaže, da ga je upozorio direktor da, to što rade je protiv zakona i predložili su da me prime na posao nazad, pa ako ne zadovoljavam da mi daju otkaz, ali on nije prihvatio. Dalje piše da ako hoću da ostvarim svoja prava treba da podnesem tužbu sudu i da u opštini gde stanujem postoji služba za pravnu pomoć građana. Ta služba će da napiše tužbu besplatno, pa da se obratim njima. Zaista, Služba za pravnu pomoć građana napravila je tužbu. Ja sam samo potpisao i predao u poštu.

Kako sudski postupci dugo traju, posle jedno 5-6 meseci nalazim drugo zaposlenje, tako da kada smo otišli na raspravu kod suda, ja sam već bio rešio pitanje zaposlenja. Sud je odlučio da sam bio u redovnom radnom odnosu i da mi je rad prekinut protiv odredaba Zakona o radu. Naložio je poslodavcu da me vrati na radno mesto vozača i da mi moraju isplatiti za svo vreme dok sam bio nezaposlen. Znači, dan i po zaposlenja, plaća za šest meseci, jer radnik je bio četvorostruko zaštićen od samovolje i šikiniranja od strane pojedinaca.

To je bilo vreme, kada je radnik bio poštovan, cenjen i zaštićen maksimalno. Nažalost sada istorijske činjenice se krivo prikazuju, kritikuje se sve što je vezano za socijalističko društvo, mladi naraštaji koji to nisu doživeli, stiču pogrešnu sliku tog društva, jer se istina krije pod plaštom “demokracije“ koja je ustvari daleko, daleko od prava demokracije.

Dr Sc. Husnija Bitić
Autor 4.12.2017. u 15:47