Kako razmišlja nacionalista?

Povezani članci

• Boli guza …(Haško suočenje Mladića i Karadžića)
• Mi, tolerisani
• Tužba po tužba – cenzura
• Karadžić u Zagrebu
• “To se samo svici igraju”
• Tomislav Jakić: MI I ONI

Nacionalisti su više radi da diskvalifikuju sve druge kao izdajnike, nego da se bave vlastitim stavovima.

Piše: Vladimir Milutinović–Dvogled

Ko je pročitao programski tekst Ideja Dvogleda, zna da je grupi autora, među kojima sam bio i ja, u to vreme bilo stalo da naglasi da je vreme nacionalizma prošlo. To je u stvari bio pokušaj promene političke agende u Srbiji, pomeranje fokusa sa nacionalnih tema (tema kolektivnih prava), na ekonomske teme ili teme kvaliteta života, pravne države itd.

Taj tekst nije bio sasvim bez poente (najskromnije da to kažem). Mejnstrim politika u Srbiji i danas se drži izvan nacionalizma. Mi ne pokrećemo pitanja promena kolektivnih prava, već se trudimo da branimo status kvo. To je tako osobito u BiH, a praktično je tako i na Kosovu, ako pitanje Zajednice srpskih opština uzmemo kao rešeno ili kao manje po obimu od ranijih tzv. „nacionalnih“ pitanja.

Današnja politika u Srbiji trudi se da se fokusira na reforme, rast, evropske integracije itd. Međutim, tu postoji nekoliko problema.

Budući da sadašnju vlast čine bivši nacionalisti, koji su sada polu-preobraćeni u ne-nacionaliste na nivou formalne politike, oni za sobom vuku velike repove nacionalizma. Po svoj prilici su i sami intimno nacionalisti i dalje, samo svoje probraćenje pravdaju istorijskim razlozima tipa „nije sad vreme“ ili „moramo biti kao Miloš, sagnuti glavu pred jačim za dobro Srbije“ itd. Veći problem je što njihovo biračko telo i deo javnosti koji ih podržava, osim poštovanja obaveze da hvale poteze vlasti, u sebi ostaju potpuni nacionalisti. Otuda razlika između tabloida i vlasti u kriznim situacijama poput blokade granice sa Hrvatskom ili primanja Kosova u Unesko.

Stvar se može opisati ovako: onoliko koliko je vlast formalno okrenuta protiv nacionalizma (saradnja sa susedima, integracija u EU, susreti sa predstavnicima Albanaca, prvi u novijoj istoriji itd), toliko je javnost koja podržava vlast slobodnija da bude čisto nacionalistička. A nacionalizam nije baš naročito refleksivno stanovište. Nacionalisti su više radi da diskvalifikuju sve druge kao izdajnike, nego da se bave vlastitim stavovima.

To te stavove pretvara u neku vrstu tautologija, stavova koji su istiniti (u koje se veruje da su istiniti) bez obzira na bilo kakve argumente koji bi se ticali realnosti. Kada se ovi stavovi povežu u logičku celinu, njena veličina i kompaktnost, povezana sa emotivnim potrebama za retorzijom i uzdizanjem sebe, prave od nacionalizma kompaktnu stvar koja se nikad ne menja i beskrajno se ponavlja. Ovde ćemo pokušati analizirati tu „stvar“.

Koje su, dakle, tautologije nacionalizma?

1) Nacionalista misli da su „Srbi“ (njegova nominalna etnička grupa) vlasnici teritorija, jezika, kulture.
To znači da se u nacionalizmu odnosi vlasništva iz ekonomske sfere sele u sferu čitavih teritorija ili stvari kao što su kultura i jezik. Nacionalisti ne primećuju da ovo „vlasništvo“ nema ni titulara ni predmet koji su BILO GDE uzeti kao pravna lica ili predmeti koji mogu biti u vlasništvu etničkih grupa. To, ipak, nacionalisti neće smetati da tvrdi da je Kosovo „srpsko“ ili da je jezik kojim govori „srpski“, pa čak i da taj jezik ima svoje „teritorije srpskog jezika“. Kao što je nedavno rečeno na kraju emisije „Sedmica“ – „Pitanje je ko je vlasnik?“, a taj vlasnik nije neko pravno lice ili osoba nego etnička grupa. Vlasništvo se ovde uzima kao relacija 1-1, jedna stvar može imati samo jednog vlasnika. Ono što je u vlasništvu „Srba“ ne može biti u vlasništvu bilo koga drugog.
(Postoji, naravno i drugi smisao ovih termina koji nacionalistima izmiče: na primer, jezik bi mogao biti „srpski“ zato jer njime govore Srbi, kultura „srpska“ zato što što su u njenom stvaranju učestvovali i Srbi, ili je ona stvarana na prostoru na kome žive Srbi ili je ona prihvaćena od strane Srba. Međutim, svi ovi odnosi ne uključuju pojam vlasništva – jezik kojim govore Srbi mogao biti biti isti kao jezik kojim govori neko drugi itd.)

Nacionalizam je tako zapravo kapitalizam prenet na nivo imaginacije o vlasništvu koje imaju narodi nad teritorijama i kulturom.

Pri utvrđivanju svog vlasništva, nacionalista se ne pita da li je to što prisvaja zapravo (samo) njegovo. Dobar primer je ćirilica, pismo koje su stvorili dvojica Grka prilagođavajući grčko pismo, koja se posmatra kao samo „naša“ u smislu vlasništva. Isto je i sa hrišćanstvom i pravoslavljem, umetnošću. Teritorije su takođe predmet imaginativnog prisvajanja, pa se najveći nacionalista trudi da prisvoji najviše teritorija (otuda mape Velikih Srbija, Hrvatski, Albanija itd, još uvek aktuelne na Balkanu).

2) Kad,a na ovaj imaginativni način, koji postoji samo u okviru ideologije nacionalizma, prisvoji nešto, nacionalista odmah tome pridaje posebnu vrednost, vrednost koja je lepša i značajnija od bilo čega što je u vlasništvu drugih.
Otuda nacionalista misli da je njegov jezik najlepši, zemlja takođe. I to ne samo najlepši za njega, nego objektivno najlepši (nacionalistima inače fali ova refleksija o perspektivnosti stavova).
Jedna od „formula nacionalizma“ govori o tome. Nacionalizam se tumači kao „ljubav prema svojima“, „svoje volim, tuđe poštujem” (primetite da ovo „svoje“ podrazumeva vlasništvo). Nacionalista stvari deli u dva skupa: „njegovo“ i „tuđe“ – svoje se „voli“, a tuđe „poštuje“. Dakle, nema šanse da se „tuđem“ pokloni ljubav, koja je rezervisana samo za stvari u „našem vlasništvu“.
Našim stvarima sleduje ljubav zato što imaju izuzetne kvalitete, bolje su od svega što drugi imaju.

3) Kada prisvoji stvari, nacionalistu interesuje samo onaj deo tih stvari po kome se one razlikuju od drugih stvari, ono što je slično (zajedničko) u stvarima se zanemaruje.
Ako se suoči sa prigovorom da su stvari koje je prisvojio i tuđe (na primer, sličnim jezikom govori još neko), nacionalista počinje da omalovažava tu sločnost, a da naglašava razlike. Ovo je inače nužno: ako bi u delu „našeg“ bilo nešto isto kao nešto „tuđe“, onda bi tom delu našeg sledovalo samo „poštovanje“ i ne bi bilo tako izvrsno, pošto bi , da jeste izvrsno, vodilo ka tome da i drugi imaju nešto izvrsno, što nacionalistova sujeta ne može podneti. Zbog toga je za nacionalistu naša religija, recimo, „svetosavlje“ u njoj je najvažnije ono što je stvorio ili dodao neko „naš“, naš jezik se potpuno razlikuje od drugih jezika itd.
Tako nacionalista sužava identitet vlastite grupe. Na primer, iako u Srbiji izlaze mnoge novine i mnoge knjige na latinici, nikada nećete čuti da je ovo korišćenje latinice deo „identiteta Srba“ iako je ono svakako osobina ovdašnje kulture. Nešto „tuđe“ ne može biti deo našeg identiteta, jer bi onda tamo gde bi trebalo da stoji nešto čemu sleduje „ljubav“, stajalo samo nešto čemu sleduje „poštovanje“.
Sa eliminacijom zajedničkog odlazi i svaka objektivnost, pošto se ona zasniva na zajedničkim stvarima, pa nacionalsiti ostaje samo proizvoljnost.

4) Onaj koji u svom identitetu ima i nešto što mu je zajedničko sa drugima je „izdajnik“.
Ako imate nešto zajedničko sa drugim grupama sa kojima je moguć spor oko vlasništva nad teritorijama ili kulturom, onda ste, po nacionalisti izdajnik. Izdajnik ste i ako komunicirate sa drugima bez distance i ako želite dogovor sa njima oko spornih pitanja. To znači da nacionalista tendira da vlastitu etničku grupu smanjuje za grupu izdajnika, koja može biti dosta brojna. U krajnjoj liniji pripadnici grupe „Srbi“, odnosno, „pravi Srbi“ su samo oni koji se u stavovima slažu sa nacionalistima, nezavisno od njihove etničke pripadnosti. Nacionalista je često gorko razočaran zbog toga što tako mnogo pripadnika njegove nacije ne sledi njegove stavove. Budući nisu „pravi Srbi“ izdajnici ne učestvuju u vlasništvu nad teritorijom, a pošto se iz vlasniptva nad teritorijom izvlače politička prava, na taj način oni gube ta prava.
Nacionalisti se u svojim delatnostima ne moraju obazirati na to šta misle oni koji nisu nacionalisti. Oni koji nisu pripadnici njihove etničke grupe trakođe imaju manja prava jer nisu vlasnici. Zbog toga su domaći nacionalisti u devedesetim a i kasnije, preporučivali Srbima da se sele sa teritorija na kojima nisu većina. Na primer, sadašnji predsednik preporučivao je svim Srbima da se isele čak i iz Crne Gore.

5) Budući da je u sporu oko vlasništva sa konkurentskim etničkim grupama, nacionalisti je stalno na umu diskvalifikacija tih grupa.
Oni su uvek „svi isti“, a treba ih posmatrati kroz prizmu zločina, nemorala, sklonosti prevari. Sa njima ne treba imati ništa. Na primer, bivši predsednik Hrvatske je u toku rata to izražavao rečenicama, kako se Hrvatska „samo graniči“ sa Balkanom. Ona nema ništa sa njim. Različiti oblici diskvalifikacije rasuti su svuda po nacionalističkom jeziku.

6) Nacionalisti su po pravilu „religiozni“. Religija za nacionalistu nije odnos sa onostranim stvarima ni posvećenost moralu samilosti i okretanja drugog obraza.
Za nacionalistu je religija, najpre, kriterijum za identifikaciju vlastite grupe, a zatim instanca koja može krajnjim, apsolutnim merilom potvrditi ubeđenja nacionaliste. Dakle, nacionaliste ne interesuje suviše da se oni prilagode Bogu, ali ih jako interesuje da se Bog prilagodi njima i potvrdi sve stavove do kojih je njima stalo. Ukratko, to je funkcija religije u nacionalizmu. Njena prednost u odnosu na racionalno opravdanje, je upravo u tome što se religija ne zasniva na racionalnom opravdanju već se poziva na objavu sa „višeg“ mesta na kome je apsolutna istina.

Argumenti se i inače mogu zasnivati samo na nečemu što nam je zajedničkosa onim asa kojima raspravljamo, a pošto nacionalisti preziru taj pojam, i argumenti su im strani. Njima je dovoljno da viša instanca potvrdjuje njihove stavove, ostalo ih ne interesuje.

Dakle, nacionalista:

1) Zamišlja da je proizvoljno velika teritorija njegova
2) Da su njegove stvari bolje od svih tuđih
3) Da su važne samo stvari koje ga razlikuju od drugih, da nema ništa zajedničko sa drugima
4) Da su svi iz njegove nominalne grupe, koji nisu kao on, izdajnici
5) Da su svi drugi koji nisu iz njegove nominalne grupe, u moralnom pogledu, ispod njega
6) Da su njegovi stavovi apsolutno istiniti (ne interesuje ga šta je istinito, bitno je da je za njega istinito ono što on tvrdi).

Ukratko, nacionalista je osoba koja smatra da je iznad drugih i da joj je sve dozvoljeno, da nikome ne duguje bilo kakvo objašnjenje, a da proizvoljno može prisvajati šta želi.

Ova matrica mišljenja pogodna je jedino za terorisanje okoline.

Ni za šta drugo.

Dvogled