Poslovi u magli: Er Srbija i Beograd na vodi

Autor/ica 👤Vladimir Milutinović 30.4.2018. u 13:21

Povezani članci

Foto: Dušan Đorđević

Uz novi serijal Insajdera o Er Srbiji možemo doći do generalizacija o poslovima koji su u poslednjih 4-5 godina sklapani sa strancima. Oni imaju upadljivo sličnu strukturu, verovatno nasleđenu iz prethodnog perioda, a tu strukturu karakterišu izrazite privilegije koje privatni partneri iz inostranstva dobijaju u Srbiji.

Šema je ovakva: pošto „strani investitori“ mogu i da ne dođu u Srbiju, a postojeća preduzeća su već „propala“ i „opljačkana od prethodne vlasti“ onda je svaki dobitak koji nastane iz ovih poslova odličan ako se uporedi sa prethodnim stanjem „zmija, pacova i narkomana“. Znači, ne može da se kaže „nije trebalo“ ili nije trebalo tako i tako, jer su alternativa ruglo i zmije.

Na ovim premisama sklapaju se poslovi. Investitori dobijaju razne pogodnosti. U slučaju Beograda na vodi:

ne plaćaju naknade za građevinsko zemljište i komunalno uređenje – priključivanje na vodovod, gas, strujne instalacije
dobijaju u vlasništvo blizu 100 hektara u centru Beograda, procentualno uslovljeno stepenom izgradnje u sledećih 20 godina.
dobijaju poslovne prostore (Zgrada Geozavoda) na korišćenje bez naknade
dobijaju pravo da biraju podizvođače
postaju davaoci kredita Srbiji i mešovitim firmama sa državom
dobijaju partnera u državi Srbiji koja može dodatno pokrivati gubitke koji nastaju pod izgovorom da se radi o mešovitoj firmi (u slučaju Beogada na vodi u odnosu 67% privatni partner, 33% država).

Da bi se videlo kolike su ovo privilegije možemo to uporediti sa nekim običnim investitorom. On morao da plati zemljište, a ne dobija ga besplatno, mora platiti komunalije, mora sam platiti poslovni prostor, mora sam pokrivati vlastiti gubitak ili bankrotirati. Drugim rečima, naš privatni partner u odnosu na regularnog investitora ima, zavisno od veličine posla, a u slučaju Beograda na vodi sigurno, milionske uštede jer ne plaća sve ove stvari. S druge strane, u naturi (zemljištu) je dobio neodređen broj miliona evra (verovatno su u pitanju stotine) koji niko ne može precizno da izračuna, pošto je posao produžen na 100 godina.

U ovim povlašćenim uslovima, on počinje da gradi, a državi Srbiji sleduju porezi koji nastaju u procesu gradnje i udeo od 33% u eventualnom profitu koji dolazi kada se pokriju troškovi gradnje i kredita. Profita, kao i u svakom poslu, ne mora da bude, ali se ovi projekti pravdaju medijskom maglom koja se sastoji iz raznih izjava koje se vremenom pokazuju kao netačne „ovo je investiciija od 3.1 milijardu evra“, “ sve će biti gotovo 2019. godine“, „pokrenućemo privredu cele Srbije“ itd.

U suštini, ako ovu maglu zanemarimo, ostaje činjenica da strani partner gradi uz ogromne priviligije koje mu je omogućila Srbija, a njeni čelnici izražavaju sreću što zgrade „rastu“ (ne baš „džikljaju“) a da niko nikada neće postaviti pitanje da li je bilo kakva dobit koja je došla od celog posla opravdana troškovima.

Posao Beograda na vodi je specifičan po tome što nema direktnih transfera novca ka privatnim partnerima, ako ne računamo ulaganja u infrastrukturu koje bi inače morao platiti investitor i naknade državi koje je država mogla dobiti u regularnim poslovima – ali zato ima transfera imovine i prava na period od 100 godina.

Posao sa Er Srbija je sličan. Ponovo je strani partner došao sa pozajmicom od 40 miliona evra, a zauzvrat je dobio ove privilegije:

Kao što je pokazano u Insajderu (2. deo) ceo rebrending iz Jata u Air Serbia (zakup i farbanje aviona, uniforme, obuke itd), platio je JAT (država) napravivši gubitak od 74 miliona evra u 2013. godini.
Prema navodima medija, Er Srbija nije plaćala takse Aerodromu Beograd ili je plaćala umanjeni iznos za takse (Nikola Tesla) u toku niza godina.
Er Srbija je uzela kredite od svog manjinskog privatnog partnera u iznosu od 119.5 miliona evra samo u 2015 i 2016. godini. Ovi krediti su dati po izuzetno skupim kamatnim stopama.
Er Srbija je dobijala subvencije iz budžeta koje je računala kao prihod – u 2014. godini 69 miliona evra, u 2016. godini 49 miliona evra, u 2016. godini 40 miliona evra subvencija. Ove subvencije Er Srbija je knjižila kao prihod, pa je na kraju svake od ovih godina formalno prijavljivala minimalnu dobit, iako je u stvari poslovala sa gubitkom koji praktično odgovara iznosu subvencija za tu godinu. Država je nadoknađivala gubitak do formalne, minimalne dobiti. Prema ugovoru, ove subvencije prestaju sa početkom 2018. godine, tako da ih je, u sada nepoznatom iznosu, bilo i 2017. godine.
Er Srbija je plaćala minimalan porez na dobit, pa je u 2015. godini ovaj porez koji je platio „nacionalni avioprevoznik“ iznosio 4000 evra.

Novinar Miša Brkić, koji se kod nas detaljno bavi Er Srbijom procenio je 31. jula 2017. da je na „poslovno glancanje“ Er Srbija „iz državnog budžeta potrošeno brat-bratu 300 miliona evra„. Strani privatni partner poslovao je uz dotaciju od 300 miliona evra, koju običan učesnik na tržištu ne bi imao.

Ali, ovaj podatak najčešće nije deo izveštaja o Er Srbija. Uvek je u igri ista slika: propast pod prošlim režimom i sadašnji „povećan broj putnika“. Detalj o 300 miliona evra se ne pominje. Čak i ako firma pravi gubitke to je bolje od ničega – bilo zbog budućnosti koja će pokriti prošle gubitke, bilo zbog poreza i plata koji nastaju u toku rada. Ponovo niko ne pravi račun ovih gubitaka i dobitaka, niti će, po mom mišljenju ikada taj račun biti napravljen. (Doduše, upravo je za večeras najavljen 3. deo serijala Insajder u kome je najavljen upravo ovaj račun).

Ono što je sigurno je da bi u normalnim okolnostima neki avioprevoznik na domaćem tržištu morao poslovati sasvim drugačije: plaćao bi aerodromske takse i naknade, ne bi dobijao subvencije države, ne bi mu država plaćala inicijalne troškove. Pod izgovorom da je ovo mešovita firma, država pokriva sve ove troškove koje inače ne bi.

To nije tako u svim državama. Zanimljivo je da su akvizicije Etihada u Evropi (Er Berlin, Alitalija, Darvin ervejz), bankrotirale u toku 2017. godine ili su prodate drugim akterima, sve osim Er Srbije, koja, izgleda, i ne može bankrotirati u ovom aranžmanu sa državom. Jer, ovi poslovi u sebi – osim velike magle – imaju i državni džak iz koga se pokrivaju gubici.

Šema ovih poslova mogla bi se prikazati šemom:

Na ovu šemu dodati maglu koja kaže da će se ovaj manjak od 300 miliona evra državi (društvu) vratiti kroz odvijanje posla. Ali, ovu računicu niko ne pravi, niti će je moći praviti sa preciznošću pošto je ona veoma neodređena. Sigurno je da se magla pokazala netačnom u detaljima – predviđanjima i obećanjima. Er Srbija je, ako se ne računaju subvencije, bila gubitaš u 2013, 2014, 2015 i 2016. godini (za 2017. još nema izveštaja), a u Beogradu na vodi nije još završen nijedan stan, iako se polako bliži rok u kome je prema obećanjima trebalo da bude završen ceo projekat prikazan na poznatoj maketi.

Dobitak za društvo je, dakle, neizvestan i na dugom štapu, a dobitak za privatna lica sasvim opipljiv.

ps.

Ostaje jedno – retoričko – pitanje: da li se u ovim maglenim poslovima radi o „državnom intervencionizmu“, „burazerskom kapitalizmu“ ili „neoliberalizmu“?

Pa, recimo da bi pravi „državni intervencionizam“ odgovarao JAT-u u vremenu socijalizma. Potpuno državno vođena kompanija – bez bilo kakvih privatnih partnera.

Ostaju onda burazerski kapitalizam i neoliberalizam. Burazerski kapitalizam je neki savez ljudi na vlasti i privatnih lica u cilju ekstraprofita napravljenog na osnovu državnih priviligeja. Dovoljno je da državni službenik preusmerava javna sredstva (ili privilegije koje će se pretvoriti u veći profit) u privatne ruke. Ovde, po svoj prilici, ima takvog saveza.

Ljudi koji rado koriste termin „burazerski kapitalizam“ često smatraju da je ovaj pojam suprotnost pozitivno shvaćenom neoliberalizmu. Navodno, u pravom neoliberalizmu nema ovakvih koruptivnih burazerskih saveza, nego vlada jednakost svih privrednih subjekata na tržištu, a vlast se bavi samo univerzalnim pravilimaposlovanja koja ne privileguju bilo koga.

Moglo bi, naravno, da se sve terminološki odredi i tako. Problem stvara jedan drugi aspekt neoliberalizma, a to je da je on neka vrsta zaoštrene forme liberalizma u kojoj se traži privatizacija više stvari nego u klasičnom liberalizmu – privatizacija praktično svega osim policije i sudova (a ponekad i njih). Međutim, nisu li ovi gore pomenuti zahtevi jednakosti i nepristrasnosti usmereni ka vlasti u stvari socijalistički? Zašto da privredni subjekti budu pravno jednaki, ako su već nejednaki po svemu drugom? A nejednakost subjekata je jedna od osnovnih neoliberalnih stavki. U tom smislu su ovi poslovi u magli mnogo zaoštrenija forma tražene privatizacije – tu nije privatizovan samo avioprevoznik ili aerodrom nego – delimično – i državni budžet.

Kada bi imali smisla za ironiju naši „burazeri“ bi mogli kritičarima „čistim neoliberalima“ da odgovore ovako: trenutna forma kapitalizma je samo prelaz kao onoj idealnoj formi koju vi želite. Ali, molimo vas, pa neće se stvari same privatizovati – mora se najpre malo preliti iz javnog u privatno u burazerskom kapitalizmu (uz prateću diktaturu) a onda ćemo jednog dana doći do potpuno privatne privrede i neutralne vlasti – bez subvencija i privilegija za nas. Do tada, privatizovaćemo i budžet – da se namakne para za preostale privatizacije – razumite nas.

Sadašnja tranzicija ka pravom neoliberalizmu, kroz burazerski, vam je isto što i prolaz ka komunizmu kroz socijalizam.

Sve će biti, samo za koju godinu, deceniju.

dvogled.rs

Tagovi: Vladimir Milutinović