ENG
Zašto su netrpeljivost i mržnja postali sasvim normalno stanje svesti
Autor/ica 👤tačno.net
Povezani članci
Kako je moguće da se Srbija nalazi na putu da postane deo Evropske unije, a da jedno istraživanje dovede do podatka da maturanti ne bi želeli da im profesor bude druge nacionalnosti?
Piše: Igor Besermenji
Istraživanje „Interakcija vrednosnih i kulturnih preferencija maturanata“, koje je sproveo Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, dovelo je do mnogih poražavajućih podataka. Od njih je možda najalarmantniji onaj koji se odnosi na mržnju prema drugim narodima. Istraživanje pokazalo da maturanti ove zemlje najveću netrpeljivost ispoljavaju prema Albancima i Hrvatima, ali i prema Romima.
Istraživanje je urađeno i prezentovano pre nekog vremena, ali nisam primetio da se do danas neko od javnih funkcionera, nadležnih institucija, političara ili partija javno oglasio i pokušao da svojim stavom ukaže na istraživanje i, samim tim, ukaže na problem. Da li to znači da je možda poželjnije ćutati o tome da je dobar deo mlade populacije u ovoj zemlji prihvatio netrpeljivost prema drugim narodima kao normalan obrazac razmišljanja? Pitanje je, zapravo, koliko je ovo društvo radilo na tome da mržnja prestane da bude očekivana i svakodnevna u životu jedne mlade osobe iz Srbije. Kako je moguće da se Srbija nalazi na putu da postane deo Evropske unije, a da jedno istraživanje dovede do podatka da maturanti ne bi želeli da im profesor bude druge nacionalnosti? Najalarmantnije od svega jeste da su mešani brakovi tema ka kojoj maturanti imaju najveći otpor. Istina, istraživanje jeste pokazalo da je netrpeljivost prema osobama druge nacionalnosti najmanje izražena u Vojvodini, ali kako smo dozvolili da u 2013. godini brak između osoba različite nacionalnosti predstavlja tabu temu?
Nikako mi nije jasno kako je moguće da ovakvi podaci tako lako padnu u zaborav nakon nekoliko senzacionalističkih naslova i dve polučasovne emisije u kojoj niko ne ponudi nikakav odgovor na to kako će se situacija koju beleži ova statistika – promeniti. Zar postoji bilo koji državni problem koji je važniji od ovog? Ovo je državni problem broj jedan. Mladost Srbije koja je rasla i raste u vreme krize vrednosti i koja se danas nalazi na korak od ispoljavanja otvorene mržnje.
Način na koji se država (ne) bavi ovim problemom je zabrinjavajuć. Način na koji su se političari bavili temom Kosova a koja je godinama sramno prodavana kao najvažnija tema širokim masama birača verovatno je samo dodatno pripremila teren za ovakvu statistiku. Setimo se samo izjave predsednika Srbije Tomislava Nikolića iz jula protekle godine da se ne bi rukovao sa Hašimom Tačijem. On je to ove godine ipak učinio, rukovao se, a onda je njegov kabinet imao potrebu da to opravda nazvavši taj gest „protokolarnim“. Zar je pružiti ruku čoveku gest koji je potrebno opravdavati? Kakva je poruka takvog saopštenja? Gospodin Nikolić je trebalo da zna da je lepo što je pokazao gest tolerancije i da je time svojim postupkom dao pozitivan primer drugima. Ali, onda je usledilo javno opravdavanje. To je samo jedan u nizu nepromišljenih istupa domaćih političara koji će već naći način da svoje greške odgurnu u zaborav, ali ko će odgovarati za to što su rezultati ovog istraživanja takvi kakvi su? Nažalost, verovatno niko, jer sve se stavlja pod prizmu „odrastanja u teškim vremenima“.
U 2013. godini, u Srbiji, svaki četvrti ili peti maturant protivi se kontaktu sa drugim narodima, dok se svaki drugi protivi odnosu sa Albancima, Hrvatima, Romima. Znaju li ti mladi ljudi koliko Hrvata živi u Srbiji? Znaju li da veliki broj mladih Albanaca posle poseta gradovima Srbije odlazi svojim kućama sa lepim uspomenama? Znaju li da su upravo pripadnici romske populacije autori najslušanijih pesama uz koje se danas vesele na proslavama povodom kraja školovanja? Izgleda da ne znaju, a krivica je na njihovim roditeljima, obrazovnim ustanovama, društvu, državnom rukovodstvu… spisak bi nažalost bio veoma dug. Ukoliko znaju, pa i pored toga smatraju da je normalno ne družiti se sa Albancem, Hrvatom ili pripadnikom LGBT populacije, onda je tek to poražavajuće, a proces izlečenja mladosti ove države biće dug.
Kada već roditelji i država nisu uspeli da budu dobar primer mladima i skrenu im pažnju sa mržnje, predrasuda i stereotipa, možda će pozitivni primeri među omladinom uspeti u tome. Jedna od najpozitivnijih vesti koju sam pročitao u prethodnih nekoliko dana je da će naš proslavljeni višebojac i jedan od najboljih sportista iz Vojvodine Mihail Dudaš biti na čelu Saveza za školski sport i olimpijsko vaspitanje Vojvodine. Veliki plus za onog ko je procenio da jedna mlada osoba poput Mihaila može biti predvodnik u jednoj važnoj misiji kakva je oživljavanje školskog sporta. Mihail je rekao da će najvećom nagradom za svoj trud smatrati osmehe dece na sportskim manifestacijama, a to je ono na šta mnogo stariji često zaborave.
Autor/ica 👤tačno.net
