KUĆA OD STAKLA ガラスの家 A HOUSE MADE OF GLASS

Povezani članci

• Miloš Vasić: Jednom “Bosančero” – vazda “Bosančero”
• Marionetsko ozarenje evroljubaca
• Božica Jelušić: ČUDNOVATA KLJUNAŠICA PJEVA U ZORU
• SJAJNA ZVIJEZDA KOJA NE BLIJEDI
• Drago Hedl dobitnik novinarske nagrade “Jug Grizelj”
• Oj, drugovi, je l’ vam žao…

New book Tatjana Debeljački  タチアナ　デベリャスキー

Serbian Japanese and English

KUĆA OD STAKLA

Kuća od stakla.

U njoj poslednja predstava,

poslednje rolanje,

uloga koja nema cenu.

ljubavnici, na rastanku

letite, letite.

Dugo, dugo suzbijajte svoja ćutanja.

U mrkoj noći, jedna zvezda je bar tvoja.

ガラスの家

ガラスでできた家

そこで与えられる最後の演技

最後の役割

掛け値のない役割

恋人たちよ、愛撫しつつ

飛んでゆけ、飛んで

長く、長くあなたたちの沈黙に耐えよ

夜の闇で、少なくとも一つの星はあなたがたのもの。

A HOUSE MADE OF GLASS

A house made of glass.

The last performance is given there,

Last role,

A role without a price.

Lovers, on your parting

Fly away, fly.

 For long, for long restrain your silence.

In the dark of night, at least one star belongs to you.

 

Tatjana Debeljački, rođena 23. 04. 1967. godine u Užicu. Piše poeziju, kratku prozu, priće i haiku. Član Udruženja Književnika Srbije – UKS od 2004. godine i Haiku Društva Srbije – HDS Srbije. HUSCG – Montenegro i HDPR Croatia. Član udruženja pisaca „Poeta” od Beograd, 2008.Član Hrvatsko Književnog Društva – HKD od Croatia 2009. Član Društva pesnika „Antun Ivanošić” – Osijek 2011. Član „World Haiku Association” – 2011 Japan.

Saveza Jugoslovenskih Književnika u Otaždžbini i Rasejanju-Beograd, Književnog kluba Jesenjin-Beograd. Književnog kluba „Miroslav – Mika Antić” – Inđija 2013. Član Udruženja književnika „Branko Miljković” – Niš 2014. Član Japan Universal Poets Association (JUNPA) 2013. „Poetic Bridge: AMA-HASHI (天橋）

Do sada sam izdala četri zbirke poezije: „KUĆA OD STAKLA„ izdavač „ART” Užice, godina izdavanja 1996.; zbirka poezije „TVOJA„ izdavač „NARODNA KNJIGA” Beograd, godina izdavanja 2003.; zbirka haiku pesama „VULKAN” izdavač „Lotos” Valjevo, godina izdavanja 2004. CD Knjiga u izdanju ART+ „KUCA OD STAKLA”, „A House Made of Glass” 2005. SR-EN sa Muzikom. „AH-EH-IH-OH-UH” izdavač Poeta, Beograd 2008. „KUĆA OD STAKLA” – „HIŠA IZ STEKLA” na Slovenački izdavač Banatski kulturni centar – Malo Miloševo, godina izdavanja 2013. „A House Made of Glass” izdavač „Hammer & Anvil Books” – American, godina izdavanja 2013. Poezija i haiku prvedeni su na više jezika. Urednik, DIOGEN I POETA

PROTIV KONVENCIONALNOSTI

(Tatjana Debeljački – KUĆA OD STAKLA)

Iako naslov nije uvek govorio o prirodi ili pravom identitetu onoga što je sakupljeno između korica jedne knjige uvek je, ili skoro uvek, naglašavao put kojim bi trebalo krenuti ka odgonetanju piščeve namere ili misije. Pesme u zbirci Tatjane Debeljački – Kuća od stakla, uz pesničku iskrenost kao konvencija iskaz i kao etičko-estetičku obavezu grade „kuću pogleda i odraza”. Kroz stako se može gledati ali se u staklu može ogledati. Kao ogledalo koje udvaja prostor ispred sebe i sebe istovremeno. Tako i ova „kuća od stakla” stvara poseban pogled, durbin kojim se sagledava unutrašnji svet ali i „staklenu baštu” u kojoj ljudi, stvari, emocije, vreme i večnost, život i smrt… postoje simultano kao u pesmi „Pravi ljudi”

Ljudi umiru samo

u sumrak i u zoru,

večni grobovi ne postoje.

 

Mirišem na bosiok

prijatno i božije,

i volim do slobode.

 

U značajnom broju pesama, skoro na nivou poetskog amblema i pravila, sugeriše se misao i iskustvo čovekovog otuđenja, da se između svesti i onoga što su najelementarnije potrebe i iskonski nagoni isprečile navike, predubeđenja i kruti institucionalni oblici tumačenja i prihvatanja sveta. Istovremeno, kao kod dobrih romantičara, lepota je za Tatjanu Debeljački vid otpora smrti ali ona ne postoji u ovoj poeziji kao estetska kategorija već kao nada i osećanje. Samo ono što je sazdano u izuzetnim okolnostima može da nadživi sopstveni trenutak, samo ono što je blizu „tragičnom osećanju života” može da se približi istini. U pesmi „Golo lice” ogoljenost oseđanja, kao preduslov i posledica vere i ljubavi, ljubav prerasta u ćorsokak smisla.

Meni je muka od samog početka,

meni je svejedno do samog završetka igre.

Izgubili su je.

Šta je sa drugim čovekom?

U dvadesetom poglavlju u samom redu

njega izda golo lice.

U dvadeset i trećem poglavlju,

bilo je zbogom.

Isto lice pod šeširom,

golo lice.

U istoj pesmi prepoznajemo suštinsku neodredljivost (stiče se utisak da pesnikinja insistira na tome) uzajamnih prelaza iz slikovnog reda u pojmovni iz apstraktnog u realistički red – kako pesama u celini tako i pojedinačnih pesničkih slika – u dinamičkom smenjivanju i povezivanju raznih saznajnih perspektiva, kroz koje se svet ispoljava. U okviru takvog odnosa uzvišeno i uopšteno, sakralno i profano, funkcionišu kao krajevi pojmovnih granica;prividni antagonizmi (Tražim u nemanjima/ a imam u traženjima), koji dublje osvetljavaju osnovni poetički princip pesme u celini, obrazujući širok horizont mišljenja koji često prekoračuje temu, podrivajući njene ustaljene granice zarad otkrivanja onog neobičnog i originalnog situiranog iza nje. Izvan konvencionalnosti i ustaljenih stereotipa, izvan očekivanih uzroka i posledica. Dakle; postoji samo jedno lice i mnoštvo naličja za kojima Tatjana Debeljački dugo i istrajno traga i pronalazi ih u najuspelijim pesmama i pojedinačnim stihovima. Njena autoreflesivnost nije samo potreba da se dublje sagledaju uzroci i njihove projekcije na duhovnu mapu, ona želi da sagleda sve uslovljenosti između vidljivog i nevidljivog, društvene norme i njene slike u neposrednosti iskustva i duhu doživljaja (Najgore je unutrašnje umiranje).

Raznolika ritmičnost ne zagušuje misao i asocijativnost, uspevajući da usredsredi pažnju na raznovrsnost i sugestivnost slika. Pesnikinja želi da nađe i oslika mistiku odnosa između spoljašnje i unutrašnje dramatičnosti, da u njihovom prožimanju nađe pravu meru svojim lirskim promišljanjima. Sa sigurnošću se može tvrditi da u značajnom broju pesama i uspeva u tome i da sve to ima veze sa pesničkim konceptom ovog pesnika koji teži da svaka pesma ima jasne misaono-sadržinske okosnice ali i da svaka bude slika posebnog psihološkog stanja i lirskog osećanja sveta.

Tatjana Debeljački je pesnik atmosfere i to ne samo one vizuelno oblikovane. Anticipacija životnog iskustva i meditativnost ovih pesama nose potrebu da stvore kompleksnu lirsku sliku ali i da provere smisao i dramatičnost pređenog puta. To osećanje za koje možemo da tvrdimo da je dominantna osobina ove zbirke približava pesnikinju i njenog čitaoca drugom polu pesnički polivalentne ličnosti; svojevrsnom spoju skeptičnog i vitalističkog osećanja sveta. Poetskom fluidu satvorenim od slike i emocije, koje prethode svakoj intelektualnoj sintezi.

Stih i pesma u celini je za Tatjanu Debeljački deo nastojanja da se kreira pesnički svet (zamena za negostoljubivu i varljivu realnost), koji će imati makar kakve konstante, i u kome će nestalni i kratkotrajni ljudski život iznuren krizom smisla naći puteve osmišljenja. Ako ne u nekom novom smislu onda bar u poznanju sadašnjeg besmisla.

Petar V. Arbutina

 

KUĆA OD STAKLA

Kada sam prevela “Kuću od stakla” srpske pesnikinje Tatjane Debeljački, dobila sam ideju da napišem  ovu pesmu.  Ne treba to da prihvatamo samo kroz tragičnu poeziju ljubavi . Iako je karakteristika stakla da se lako razbija, njihova ljubav mora da se razvijala u kući koja je bila prostor za ljubav. Verovatno, ljubav bi zauvek postojala u kući, ukoliko moć spoljnih faktora ne bi uticala na njeno jarko svetlo.

Samim tim, izdržljivost ljubavi koja prevazilazi lomljivost stakla mora biti obezbeđena . Ova pesnikinja obaveštava svojom lirikom one koje je ona volela da uzajamna moć i napetosti rastu. I tako je nastao  jedan deo duge poezije “Kuća od stakla”. Čak i ako se  kuća sa tako tužnom ljubavlju razbije, i dalje postoji poezija ljubavi u kojoj se ne lomi začaranost čitaoca.

                                                          Mariko Sumikura