TRAŽIM DEČAKA

Čedomir Petrović
Autor 23.11.2016. u 10:15

TRAŽIM DEČAKA

Tražim dečaka. Poslednji put viđen 1956. godine u blizini XV paviljona u Profesorskoj koloniji. Na sebi je imao kupaće gaće crne boje. Veće nekoliko brojeva, i zavrnute nekoliko puta u struku. Bos. Ošišan do glave i go do pojasa. Rahitičan kao i svi dečaci sa njim, rođeni u posleratnim godinama. Bilo je leto sa velikim vrućinama. Pala je kratka kiša i ostavila barice koje su brzo isparavale. Njih nekoliko je vrištalo, trčalo i klizalo se po barama. Svi su imali iste gaće i bili isto ošišani. Ličili su na punoglavce. Isparavala je voda i sa vrelim vazduhom lelujala na vručini. Nestajao je dečak u toj pari sa svim ostalim klincima.

To je poslednje čega se sećam …

Tražio sam ga u kraju. Oni najstariji kažu da se odselio davno. Da su menjali mnogo stanova, možda deset i više, da bi u svakoj promeni ućarili po neki kvadrat više.

Počeli su u Nebojšinoj ulici u jednoj drvenoj baraci bez svetla, sa puno vlage. Prijatelj iz Radio Beograda jednog dana je izveo žicu sa obližnje bandere i zašrafio sijalicu. Imao je dečak tada nekoliko meseci a otac i majka su mu kasnije pričali koliko je radosti bilo kada je sijalica zasvetlela ali i tuge kada se jasno videla beda onoga što je bilo unutra. Posle svih lustera koje je video u životu, običnih, kristalnih, šarenih, malih, ogromnih, kockastih, okruglih, najviše je voleo običnu sijalicu, koja visi na kablu.

Neko mi je rekao da pogledam po gimnazijama. Kažu da je bio loš đak i da je često menjao škole. Padao na popravni. Dobijao ukore, one obične i pred isključenje. Više je voleo sa društvom da pobegne sa predavanja, da pika fudbal, da sedi u kafani ili da ode u bioskop. Pušili su filter Lovćen i pili konjak David. Uveče slušali jednu jedinu ploču koju su imali, Una lacrima sul vizo, pevao je Bobi Solo i često zamuckivao kad gramofonska igla naiđe na ogrebotine nastale od mnogobrojnog slušanja. Najbliži, malo gurne iglu i Bobi koji je u pauzi prilegao malo da se odmori, nastavi tamo gde je stao,  promukao i umoran od tolikog pevanja.

Tražio sam ga po gimnazijama. Bio je u VIII, otišao u I, pa se vratio u VIII, pobegao u XIV i na kraju maturirao u VI beogradskoj gimnaziji uz veliku pomoć razrednog starešine profesora Bore Stojkovića.

Tražio sam ga na fakultetu. Jednu godinu bio upisan na Filološkom fakultetu, odsek jugoslovenska i svetska književnost. Nijednom nije otišao na predavanja. Indeks mu je bio kao nov. Celu godinu je sedeo po kafanama ili visio u Kinoteci.

Tražio sam ga na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Preseljeni su sedamdesetih godina na Novi Beograd i promenili naziv. Oni koji ga pamte kažu da je živeo samo za to, da napravi neku zajebanciju.

Tražio sam ga po pozorištima. Rekoše mi da je bio član svih beogradskih pozorišta ali ga nije držalo mesto. Osnivao neka alternativna, putujuća pozorišta.

Tražio sam ga u Komandi vojske. Služio vojni rok kao poljska pešadija. Bežao iz vojske. Folirao bolesti. Čak je i operisan na staroj VMA. Imao je navodno tumor u levom maksilarnom sinusu, kojeg je zaradio na vežbi, spavajući u šatoru punom vode. Veliki prijatelj njegove porodice general potpukovnik i Narodni heroj Miloš Zekić, izdejstvoao mu da ode na more, na oporavak. Bio zajedno sa generalom u Portorožu i vozio ga u Trst par puta da kupe lubenice. Poslao razglednicu, sa morskim pejsažem i prigodnim rečenicama, kako je vreme divno, more toplo, i uživa u sunčanju i kupanju, kapetanu Kovačeviću i zastavniku Janjiću, koji su ga mrzeli više od Hitlera. Kažu da su obojica pobledeli i da su im drhtale ruke dok su gledali i čitali razglednicu. Kapetan Kovačević je čak doživeo blagi šlog leve strane i počeo da muca. Nije mogao više da komanduje, pa je prekomandovan u kuhinju, za kuvara. Zastavnik Janjić je iscepao razglednicu u najsitnije delove, stavio u usta a zatim progutao. Negde mu se zalepila markica, pa ni tamo, ni ovamo. Morali su da ga otvaraju i našli markicu zalepljenu za slepo crevo, na kojoj je pisalo – Slovenija, moja dežela. Nikada više nije bio onakav, kakvog je JNA želela da vidi.

Tražio sam ga u starom kraju i ostavljao poruke na ogradi gde smo nekad sedeli, da ga čekam u dvorištu XV paviljona, u ulici Braće Grim 18. svakog dana u 17h kada prestaje zabrana galame i igranja fudbala. Nije dolazio …

Tražio sam ga u Zvezdi, OFK Beogradu, Radničkom iz Beograda, gde je trenirao fudbal u pionirima. Bio je i u pionirima OKK Beograda, čiji je košarkaški stadion bio iza kuće. Vraćao lopte ispod koša Velikom Koraću kada je trenirao slobodna bacanja, i koji je jedini u to vreme, bacao odozdo, sa dve ruke. Uvek je imao kapljicu znoja na samom vrhu nosa. Kada je otišao Korać, kažu da je plakao mnogo, mada je tada imao već dvadeset godina.

Jedne večeri, šetao sam besciljno, kao i uvek i u magnovenju primetio jednu čudnu knjigu u izlogu knjižare. Učinilo mi se da sam video mnogo životinja na koricama knjige i to baš one koje je on najviše voleo. Vratio sam se par koraka i knjige više nije bilo u izlogu. Pričinilo mi se … a onda sam video mladu ženu kako kupuje tu knjigu. Pored nje, stajao je dečak, godina oko sedam. Bio je lepo obučen. U kratkim pantalonama na tregere. Okrenuo se prema meni i isplazio mi jezik. I ja sam njemu. Onda je spustio gaće i pokazao mi dupe. I ja sam spustio svoje gaće i pokazao mu svoje dupe, i to baš u trenutku kad je mlada žena pogledala u mene. Stajao sam sa isplaženim jezikom i golim dupetom. Prezrivo je okrenula glavu i prekrstila se. Video sam sa usana da je rekla – Kakvi se sve idioti ne šetaju ovim gradom?! To treba u policiju ili u ludnicu!

Kada su otišli, ušao sam i pitao prodavačicu ko je pisac? Odgovorila mi je i još dodala da imaju sve tri njegove knjige za decu. On je. Sad sam potpuno siguran. Piše knjige za decu. To se i moglo očekivati od njega.

Tražio sam ga i kod izdavača. Kažu, uzeo pare, sve đuture, bez procenta za prodaju i otišao. Kao da je bio čovek kome je novac bio neophodno potreban.

U jednom od javnih toaleta, baba sera, koja je štrikala džemperić za unuka, rekla mi je da je ovaj njen posao nekada radila i najveća heroina u srpskoj istoriji, Milunka Savić! Odgovorio sam, da zna Srbija da se na dostojan način zahvali svojim najvećim sinovima i kćerima. Još mi je ispričala da je ovog što tražim, pre mnogo godina čula par puta na mitinzima kako obilato kenja.

Ne kod nje, nego na trgu. Nešto protiv tadašnje vlasti i Miloševića. To je on. Sto posto. Oduvek je voleo da se trti i gura nos gde mu nije mesto, i da se istrčava, dok su svi pametni ćutali i čekali da vide ko će da pobedi. Pitao sam, za koju je stranku govorio? Nije sigurna, ali joj se čini za Demokratsku. Odem do te stranke. Iscepkali je na delove, ko drvca za zimu. Jedva je nađem u nekom podrumčetu. Isterali ih iz svih prostorija. Sačeka me jedan ufitiljeni. Kaže, sa jakim prečanskim –  Ta ovde je bilo svakakve fukare, al` smo se sad pročistili, jelte. Ja sam, moliću lepo, najstariji član u stranci, već  sam tri meseca u njoj, i vreme je da se kandidiram za predsednika stranke … a za tog tvog što ga tražiš, nikad čuo.

Tražim dečaka. Da mu pokažem, da još čuvam dve stare sličice Životinjskog carstva iz čokoladica kakvih više nema. Možemo da se đoramo ili da igramo tapke. Možemo i krajcarice. Ja ću da povučem liniju na zemlji. Često sam bacao novčić na samu liniju i to smo zvali španija. Da mu kažem da više nema iza našeg dvorišta, starog, otvorenog košarkaškog stadiona OKK Beograd. Pokrili ga. Da znaš da više niko ne baca horok, kao Trajko[1].

Niko nema tako strašan pogled, kao Rica[2]. Nikome patike ne škripe kao Siji[3]. Bora[4] više ne viče s klupe – Ruke gore … dižite ruke gore! Badža[5] ekonom, više ne mora da nosi pumpu. Lopte više nemaju pisak i nisu od kože. Nema ni onog ogromnog limenog bureta, koje je Badža punio vodom, a igrači koristili umesto tuševa. Nema onog malog, drvenog semafora na kome smo menjali brojeve od kartona. Tereni više nisu od betona. Ništa više nije kao što je bilo.

Sve je otišlo u pizdu materinu …

Tražio sam ga … gde ga sve nisam tražio. Onda mi rekoše da je najsigurnije da potražim i pitam njegovu suprugu i kćerke. Pronašao sam ih vrlo brzo u susednoj sobi. Pitao sam ih, da li su možda videli dečaka koji je poslednji put viđen u … Gledali su me sa blagim sažaljevajućim osmehom. Supruga je spustila svoju ruku na moj obraz, i nežno, sa razumevanjem, progovorila –  Opet ti je dosadno? Uzmi pa piši nešto, a i vreme ti je za rakijcu … samo ne preterivati. Znaš da ne smeš uz lekove. Kćerke su izlazeći iz kuće dobacile – Ćalac, daviš s tim detinjstvom. Odrasti već jednom.

Otišao sam do kupatila i pogledao se u ogledalo. Jedino što je isto kratka kosa, samo sad je seda. Pojavljuju se stidljivo neke žute fleke, kažu od starosti. Trljam ih sapunom i vodom i ribaćom četkom. Ništa. Neće da siđu. Osam zuba od rođenja, stoje krpljena po sto puta ali se ne daju, pravi prijatelji. Ne napuštaju me. Imam i četiri mosta ispod kojih se skupljaju uveče razni sumnjivi tipovi. Vire dlake iz nosa i ušiju, mada ih čupam redovno. Koža se opušta ispod brade i očiju, oko kojih su bore, što ukazuje da sam se nekada u prošlosti verovatno smejao. Pokušavam da se nasmejem ali je to više neki kez. Oči. Tup, beznadežan pogled. I ne vidim više dobro. Noću, kad sanjam, moram da nosim naočare.

Tražim ga i zašto ne mogu da ga nađem i zašto mi ne odgovara na poruke? Možda ne želi? Možda sam napravio tolika velika sranja za koje nije verovao kao mlad da može učiniti. I koliko ima između nas vremenskog prostora. Šezdeset godina. Čitav život. Kako da znam šta je on želeo? Nikad ga nisam pitao. Da li oseća da sam ga prevario i izneverio i sjebao život. Ne mogu da dođem do njega.

Vidim negde daleko i davno, vedar dan i sunce i pričinjava mi se neki dečji smeh i muzika, i vidim sve one kojih već dugo nema, kako stoje na tom suncu i u trenu sevne munja i grom uplaši ptice. Ali on nije s njima. Voleo bi, ali ga nikada ne vidim. Nije mogao da podnese i da shvati taj zamrljani i zaprljani put, satkan od izdaja, laži, zavisti, od kurvi političkih, zlobe, pakosti, potkazivanja …

 Od kape austrijskog kaplara, do kape pionirske, marame i Titovih pionira.

Od dečjih nevinih zidnih novina, do ovih danas, dnevnih i nedeljnih i njihovog zločina protiv naroda.

Od stajanja nedeljom na uglu ulice, sa plehanom kutijom i markicama i reči – Teto, čiko, ubacite u kutiju neki dinar za Crveni krst, do otvorene pljačke Srbije i naroda od kriminalaca koji slobodno šetaju Beogradom i Moskvom.

Od logorske vatre u dvorištu i krompira na štapu, do paljenja ambasada i rušenje grada.

Od fiće, teško kupljenog na kredit, do crnog Audija zarađenog krvavim parama za jedan dan, od ubistva, pljačke i droge.

Od ministara spoljnih poslova, Koče Popovića i Marka Nikezića, do provincijskog kafanskog pevača, i to lošeg.

Od porodičnog nedeljnog ručka sa ćevapima i kabezom, do rafala u susedni sto.

Od mrtvih junaka palih na Ceru, do streljanih vojnika u Topčideru.

Koliko je dug put bio od kad sam ga poslednji put video u kupaćim gaćama nekoliko brojeva većim, ošišanog do glave, kako bosonog juri po barama preostalim od letnje kiše? Gde je zastao? Šta više nije mogao da prati?

Tražim dečaka. Poslednji put je viđen 1956. godine u blizini XV paviljona u Profesorskoj koloniji. Na sebi je imao kupaće gaće crne boje. Imao je sedam godina i polazio u prvi razred osnovne škole. Ukoliko ga neko primeti … pisanje mi je prekinuo nestanak struje u celom stanu.

Otvaram vrata. Na stepeništu mrak. Ispred vrata stoji prase i drži za noge, zaklanog seljaka sa crvenom jabukom u ustima. Brzo zatvaram vrata. Počela su priviđanja. Prolupao sam. Došla je struja. Pregorela mi jedna sijalica.

Menjam je, uzimam metar kabla i šamlicu … vraćam se u Nebojšinu ulicu.

————————————————————–

[1] Trajko Rajković

[2] Slobodan Gordić

[3] Miodrag Nikolić

[4] Borislav Stanković

[5] Milan Obradović

Čedomir Petrović
Autor 23.11.2016. u 10:15