Čovek je psu – šakal

Slobodan Dukić
Autor 21.9.2017. u 09:37

Izdvajamo

  • Ovo je istinita priča iz seoceta na obodu Deliblatske peščare. Koja krije mnoge tajne o surovim sudbinama najvećeg čovekovog prijatelja. Ovde sam nalazio pse sa očima izbijenim iz duplji od silnih udaraca u glavu nesrećne životinje. Čije su noge bile vezane žicom. Dublje u šumi zaticao sam pse obešene o grane drveća. Štenad vezanu u plastične vreće. Ugušene u najvećim mukama. Pse čuvare zarobljene kratkim lancem na malom prostoru. Oko njih gomila izmeta i mokraće pomešana sa bačenim koskama. Pseći život. Nagrada dvonošca za slepu ljubav i pokornost. Čovek je psu - šakal.

Povezani članci

Čovek je psu – šakal

Foto: Flickr

Pesma o keruši

Jutros u košari, gde sja, šuška,
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do sumraka grlila ih nežno,
i lizala niz dlaku što rudi,
I slilo se mleko sočno neizbežno
iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče kad živina juri,
Da zauzme motke ili prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kod uhoda,
I dugo je, dugo drhtala
Nezamrzla površina vode.

Po povratku vukuć se po tmini,
I ližući znoj sa bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrivo se za hum u poljima.

Nemo ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale si i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda u sneg.

Sergej Jesenjin

Crna je ležala na obodu šume. Na nabrekle sise navaljivali su štenci. Coktali su, dok im je mleko klizilo niz usta. Pored je bila izvrnuta kartonska kutija. Padao je prvi sumrak. Keruša je načuljila uši. Iz daleka, iza gustog šipražja čulo se zavijanje šakala. Čopor je bio sve bliže. Kuja se digla na noge režeći. Psići su popadali sa nje. Slepi, bauljali su prema majci. Onda je čopor zavijajući, okružio Crnu i okot. Kidisali su na male šarene lopte. Zgrabili bi ih u čeljusti, a onda bacali u vis. Kuja je jurila od jednog do drugog šakala. Hvatala se sa njima u koštac. Kad bi oterala jednog, došao bi drugi. Nemoćno se okretala, dok su na nju skakali sa leđa. Mladunčad je bila pojedena. Zatim su se šakali krvoločno bacili na majku. Napadali su je spreda, sa boka. Dok je jedan skakao na njena leđa, drugi bi se podvukao pod vrat tražeći zubima meko tkivo. Kuja se grčevito branila, ne dozvoljavajući napadačima da je obore nauznak i bace se na njen stomak. Od mladih ostale su samo krvave stope. Da se spase, jurnula je prema prvim kućama udaljenim stotinak metara. Zveri nisu pojurile za njom. Kružili su okolo ližući usirenu krv sa tla.

Sutradan, sa prvim znacima sunca, video sam je kako sa brežuljka prilazi mojoj kući. Do mog dvorišta od mesta gde su je napali šakali ima dobrih dva kilometra. Kad je došla na koračaj video sam kako joj sa tela vise komadi kože. Tragovi ugriza bili su vidljivi. Samo je glava bila čitava. I na njoj oči. Taj pogled pamtiću doveka. Njene oči, kao da su govorile: Nema moje dece. Vidi šta su mi uradili. Zatim je ušla u radionicu i legla u hladovinu, bežeći od muva. Danima se premeštala sa mesta na mesto, kloneći se sunca i insekata. Za njom je ostajao krvavi trag. Bila je živa odrana. Masti i praškovi za zaceljivanje rana tu nisu mogli da pomognu. U dubokoj vatri samo je pila vodu. Kad bi joj doneli zdelu sa vodom čitali smo u dubini njenog pogleda poruku: Došla sam ovde da skončam. Treće jutro od dolaska zatekao sam je ispod teretne prikolice, na kraju dvorišta. Kažu da pas kad oseti kraj odlazi od kuće. Kao stari slon iz krda. Još je disala. Kleknuo sam i zaplakao pred scenom umiranja tog plemenitog stvorenja tako privrženog čoveku. Ridao sam i zapevao kao kad mi je komšija otrovao psa. Uskoro, disanje je prestalo. Udovi su se ukočili. A njene oči, širom otvorene, kao da su pitale: zašto ste mi ovo učinili.

Crna je bila jedan od onih mnogobrojnih pasa koji lutaju u potrazi za ljudima. Ali pravim. Zatekli smo je jedne nedelju u dvorištu prijatelja iz Beograda. Dolazili su vikendom. Zajedno sa svojim psom. Ženkom slepom od starosti. Hranili su Crnu. Baš kao i mi. Ona je bila vesela mlada kučka. Stomak joj je bio otežao. To je bio znak da će se skoro ošteniti. Saznali smo da je imala vlasnika. Crna je osećala njegovu zlovolju. Zato se i oštenila u šupi naših prijatelja Cice i Baje. Ali oni su krajem vikenda odlazili. Našli su vlasnika i rekli mu da treba da preuzme brigu o keruši i okotu. Najpre je došla njegova ćerka da svojoj deci pokaže psiće. Onda je došao i on. Pokupio štenad u kartonsku kutiju, uz obećanje da će voditi brigu o njima. Kuja je pošla za njim. Nekoliko dana kasnije psi su ostavljeni u šumi. Na milost i nemilost krvožednim šakalima. Iza njih ništa živo ne ostaje kad krenu u lov, uz zlokobno zavijanje koje ledi krv u žilama.

Ovo je istinita priča iz seoceta na obodu Deliblatske peščare. Koja krije mnoge tajne o surovim sudbinama najvećeg čovekovog prijatelja. Ovde sam nalazio pse sa očima izbijenim iz duplji od silnih udaraca u glavu nesrećne životinje. Čije su noge bile vezane žicom. Dublje u šumi zaticao sam pse obešene o grane drveća. Štenad vezanu u plastične vreće. Ugušene u najvećim mukama. Pse čuvare zarobljene kratkim lancem na malom prostoru. Oko njih gomila izmeta i mokraće pomešana sa bačenim koskama. Pseći život. Nagrada dvonošca za slepu ljubav i pokornost.

Čovek je psu – šakal.

Slobodan Dukić
Autor 21.9.2017. u 09:37