Između čekića i nakovnja

Povezani članci

• Drago Bojić: Pad u ambis neljudskosti
• Nemiri & Nesanice: Mnogopoštovanoj gospodi ustašama
• Strah u mladosti
• Poučak o sazrijevanju vremena
• Mostovi od svetla
• Ivo ANić: JADNA VAM HAJKA

Foto: Alexander Kelly

Evropa se nalazi u vanrednom stanju, a politička moć pripada onome ko odlučuje o tome koje će se teme raspravljati u javnosti. Nemačka ne stoji na ivici ambisa, već srlja u njega.

(Jirgen Habermas, Neuspeh elita)

Spiegel, štampano izdanje, 05.08.2013.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 07.08.2013.

Zabrinuo se stari filozof  i dugogodišnja savest nemačkog društva Jirgen Habermas: šta će biti sa EU i kuda to “srlja” Nemačka? Nije promaklo Habermasovom oštrom oku i, još uvek, briljantnom umu da u nemačkoj politici štednje ima nešto neiskreno, da ne kažemo poprilično hegemonistički raspoloženo prema slabijim članicama EU. Brine starog filozofa i to što Nemačka nema dugoročniju politiku u odnosu prema EU već predlaže i nameće samo tzv. ad hoc rešenja koja neće oštetiti građane Nemačke ili koja su u skladu sa njenim interesima, ali teško su primenjiva na siromašnije članice. Osetio je Habermas, ponuknut ličnim iskustvom kao svedok nacističke epohe, da ima nešto “fašističko” u ponašanju Nemačke, to jeste plaši se filozof da nemačka politika prema EU ne teži smirivanje krize i pomoći članicama koje teško nalaze izlaz iz nevolje u koje su upale, već da, naprotiv, korist svoju ekonomsku moć da druge članice EU dovede u podređen položaj. Ako je to dugoročna “strategija” Nemačke u odnosu prema EU onda su evroskeptici, koji upravo ovo tvrde, potpuno u pravo kada govore o neiskrenosti i hegemonsitičkim namerama najmoćnije članice EU. No, da li je baš tako? Da li je đavo stvarno tako (toliko) crn? Šta ako ni sama Nemačka ne zna šta će sa EU u budućnosti i samo “krpi” situaciju trenutnim rešenjima kako bi dobila na vremenu ili kako bi nesposobni političari izbegli ličnu odgovornost. Habermas nije siguran ni da li kancelarka Angela Merkel zna šta čini, to jeste da li svojim “tvrdim” stavom u stvari krije ličnu nesposobnost, neznanje i nedostak vizije i hrabrosti. No, bez obzira na Haberamsove “strahove” i opravdanu kritiku nemačke neiskrene politike prema EU,  znamo da je Nemačka uspešno prebrodila svetsku ekonomsku krizu i da je njena ekonomija jedna od retkih, ako ne i jedina, koja beleži pozitivne rezultate u ova teška vremena, barem kada je Evropa  u pitanju. Kao takva (uspešna) Nemačka uzima sebi za pravo, a to joj dozvoljava i njena ekonomska moć, da deli savete i da uslovljava “kriznim merama” pakete finansijske pomoći zemljama koje su postradale u ovoj poslednoj krizi. Naravno da ovo iritira druge članice EU, ali Nemačka odluke ne donosi samostalno, no uvek nađe “načina” da svoju volju progura i da dobije podršku barem najjačih članica. Šta ćeš, Švabo je to!

“Posle osnivanja carstva 1871, Nemačka je zauzela fatalnu, donekle hegemonijalnu poziciju u Evropi, koju najbolje opisuju reči Ludwiga Dehiosa: „preslaba da njome vlada, a prejaka da se u nju integriše“. Sve to je utabalo put ka katastrofama 20. veka. Zahvaljujući uspehu evropskog ujedinjenja ni podeljena, a kasnije ni ujedinjena Nemačka nije mogla ponovo da padne u isto iskušenje. U njenom najboljem interesu je da se u ovom pogledu ništa ne promeni. Ali nije li se situacija promenila?” – pita se Habermas.

A šta ako se situacija stvarno promenila i ako Nemačka pada u “isto iskušenje”? Bože sačuvaj i zakloni, ali ovaj mračni scenario je lako moguć jer ubrzani razvoj neolibralnog kapitalizma koga ne može ni kriza – koju je, by the way, sam stvorio – zaustaviti ima svoje verne političke sluge koji će forsirati ovu ideologiju beskrupuluzne destrukcije dok god dobijaju premije i bonuse od svojih moćnih finasijera. I što je najgore stvara se atmosfera, na svetskom nivou, da je to sasvim ok i da ne može drugačije… Ako banke nešto ukake u svom poslovanju pa naprave neverovatne dugove, sasvim je u redu da to država, to jeste građani plate – jeb’ga, dešava se; ako treba ratovati za lične interese nekih moćnih država, kompanija ili pak prebogatih pojedinaca – tužno, ali istinito;  ako treba žrtvovati milione ljudi u tamo nekim sirijama, egiptima, tunisima i sl. – pa nek’ bude jer to se događa u službi svetskog mira i prosperiteta. Uz sve ograde i “okolnosti” koje bi govorile suprotno, mogu konstatovati da prisustvujemo razvoju nove fašističke ideologije i ekonomske logike koja polako preuzima ceo svet i niko joj se ne suprotstavlja. Kina, Rusija, SAD,  EU itd. su danas združeni u zajedničkom izrabljivanju siromašnih i tu razlike nema, sem nijansi… Njihov zajednički interes je dominacija i preuzimanje svetskog tržišta i jednom će ova bekrupulozna logika vladanja pokucati i na njihova vrata, to jeste slomiće se krhke institucije demokratije  i na taj način utrti put novim diktatorima koji će biti dobro plaćeni da čuvaju interese bogatih i da vode ratove za njihov račun. To nam se već događa, ali se još uvek čuva iluzija demokratije  do dana kada će maske pasti i kada će ostati gola sila i moć. A onda će još samo biti važno ko je čekić, a ko nakovanj.

“Neuspeh elita? Svaka demokratska zemlja ima političare kakve zaslužuje. A od izabranih političara očekivati neko ponašanje koje odudara od rutine jeste zaista nešto neuobičajeno. Srećan sam što od 1945. živim u zemlji kojoj nisu potrebni heroji. Ne verujem ni u rečenicu da ličnosti stvaraju istoriju, u svakom slučaju ne u potpunosti. Znam samo da postoje vanredne situacije u kojima je moć percepcije i imaginacije, hrabrost i spremnost na preuzimanje odgovornosti pojedinca ono što čini razliku.” (Jirgen Habermas, Neuspeh elita)