Švajcarska i Bosna: nema sličnosti, ima samo ogromnih razlika

Povezani članci

• Preminuo velikan bh. novinarstva Kemal Kurspahić
• Dan sjećanja na žrtve ustaškog logora za djecu
• Marko Vešović:Međunarodna zajednica od ‘92. do danas ugađa Srbima kao čiru na dupetu
• Neuspješni kandidat za gradonačelnika, na čelu države Srbije
• Neka živi Lupiga
• Street Arts Festival Mostar

Fudbalsku utakmicu Švajcarske i Nemačke, kojom Kemal Mahić počinje svoj tekst „Sretna Švicarska“ (tacno.net, 27.05.2012), gledala sam pomalo i sama. Gledali su je, naime, moji ukućani Švajcarci, kao i većina žitelja švajcarskog grada Ciriha u kojem živim. Iznenađenje i radost zbog odlične igre inače više nego osrednjeg švajcarskog tima nije bilo moguće ne čuti. Pominjanje te utakmice u tekstu Kemala Mahića je zato odmah privuklo moju pažnju. A ostatak njegovog teksta me je podstakao na pisanje ovoga što sledi.

Poređenje Švajcarske i Bosne i Hercegovine je, naime, jednostavno nemoguće. Ne ni zbog finansijskog raja na jednoj, a finansijske bede na drugoj strani, ne ni zbog količine sreće ili nesreće u jednoj ili drugoj zemlji, nego zato što je konstelacija „magičnog broja tri“ postavljena na potpuno različite osnove. Na celom prostoru bivše Jugoslavije često čujemo vajkanja zbog švajcarske sposobnosti da traje i prosperira zahvaljujući pameti i slozi „tri švajcarska naroda“ – a to nije pošlo za rukom jugoslovenskim narodima i danas ne polazi za rukom pre svega narodima u Bosni i Hercegovini. Greška se skriva u pretpostavci da postoje tri švajcarska naroda. I Kemal Mahić je pošao od te pretpostavke, pa je švajcarske državljane podelio na 61% Nemaca, 16% Francuza i 11% Italijana. Kada biste ovo rekli nekom Švajcarcu, baš kao i Nemcu, Francuzu ili Italijanu, svi bi se začudili takvoj matematici. Švajcarci su – Švajcarci. Nacionalni sastav Švajcarske je ovakav: 77.6% Švajcaraca i 22.4% stranaca (podaci iz 2011. godine). Nemce, Francuze i Italijane ćete naći među strancima, ne i među Švajcarcima.

Procenti koje navodi Kemal Mahić su tačni, ali se ne odnose na etničke skupine u Švajcarskoj, nego na govornike nemačkog, francuskog, odnosno italijanskog jezika. I to ćete čuti često: „nemačka, francuska i italijanska Švajcarska“ – tačno, ali ni to se ne odnosi na tri nacije, nego isključivo na tri jezika (kojima, preciznosti radi, treba dodati i retoromanski).

Ova konstelacija je našim ljudima često potpuno nerazumljiva. Kako je moguće imati tri različita jezika, i to stvarno različita, a da ih ne govore i tri različita naroda? Moguće je, ali odgovor ne vredi tražiti u današnjoj Švajcarskoj, njenom današnjem ustavu, političkom uređenju i obrazovnom sistemu, nego se po odgovor mora poći nekoliko vekova unazad u istoriju. Ono što danas muči Bosnu i Hercegovinu, tj. ono što je mučilo bivšu Jugoslaviju i ostalo kao kužno nasleđe pre svega Bosni i Hercegovini, u Švajcarskoj je prevaziđeno toliko davno da ne samo da nije predmet spora, nego je kao problem nezamislivo.

Švajcarska je i u odnosu na druge evropske zemlje ponešto specifična. Zbog svoje tvrdokorne neutralnosti, ali i zbog toga što nacionalnost izjednačava sa državljanstvom – u svakom praktičnom smislu jedino bitnom kategorijom. Za nacionalnost (u našem smislu reči) Švajcarci koriste termin etnička pripadnost, a ona je po svojoj relevantnosti jednaka religiji – svako može da se izjašnjava kako hoće, i u pogledu etničke i u pogledu verske pripadnosti, ali to nisu vrednosti koje na bilo koji način mogu uticati na nečiji građanski status. To je još jedan razlog zbog kojeg u ovoj zemlji reči „nemački, francuski, italijanski“ ne nose ama baš nikakvu nacionalnu konotaciju. Nemci su u Nemačkoj (a u Austriji su Austrijanci, da se i tu razumemo kako treba), Francuzi u Francuskoj, Italijani u Italiji, i kraj priče.

Otkud onda ipak podeljenost na tri jezičke zone, upitaće neko. Otud što je odlučeno da se većinski jezici ne siluju svođenjem na jedan. A i otud što je u tri jezika prepoznato bogatstvo. U svim švajcarskim školama danas se pored jezika sredine uči engleski i još jedan od preostala dva jezika koji se koriste u Švajcarskoj (izuzev retoromanskog, koji se uči samo u sredini u kojoj se koristi). Dakle, ako ste u nemačkoj Švajcarskoj, učićete pored engleskog još i francuski ili italijanski jezik. I tako opet dolazimo do matematike „trojstva“, ali matematike koja na onu bosanskohercegovačku ni po čemu ne liči. Govorni idiomi švajcarskog nemačkog, francuskog i italijanskog jezika u tolikoj meri se razlikuju od odgovarajućih standardnih jezika da bi ih južnoslovenski jezikoslovci, sudeći po tome kako kasape pokojni srpskohrvatski (hrvatskosrpski, kako vam drago), odavno proglasili novim standardnim jezicima. U Švajcarskoj tako nešto uopšte nije tema. Tema jeste pitanje u kojem obimu i od kog uzrasta u vrtićima i školama obavezivati decu da ne samo pišu, nego i govore standardni jezik, ali težnje da se Švajcarci „oslobode stega“ standardnog nemačkog, francuskog i italijanskog jezika nema ni u naznakama. Jezik, naime, nije nacionalno dobro, jezik nema nacionalnu pripadnost. Jezik – to se na švajcarskom primeru vidi zaista odlično – nije ni nadnacionalan, nego je jednostavno anacionalan, bez obzira kako se zove. Svaki Švajcarac, ma kojim švajcarskim idiomom ili stranim maternjim jezikom govorio, mora da nauči dva standardna jezika svoje zemlje i jedan strani jezik, jer tako raste njegova sposobnost sporazumevanja sa širom zajednicom. I tu je drugi kraj priče, jer u Švajcarskoj ne bi bilo moguće razumeti onu našu toliko rabljenu maksimu da „svaki narod ima pravo na svoj jezik“. Švajcarcima je krajnje čudno to što, na primer, ljudi koji su poreklom iz Bosne i Hercegovine mogu da sede za jednim stolom i tečno razgovaraju na jednom te istom jeziku, koji dele na tri, daju mu tri imena i još su u stanju bez ikakvih jezičkih barijera i problema beskrajno da se svađaju oko toga.

Ipak, iako je pošao od pogrešnih premisa, Kemal Mahić je napisao dobar i, da, tužan tekst. Švajcarci svoju zemlju vole, u tome je ključ i to je Mahić dobro prepoznao. Naravno, i u Švajcarskoj žive tek ljudi, a među njima ima i huligana, i nacionalista, i svakojakog žita i kukolja kao i svugde drugo. Ali Švajcarci su svoje „trojstvo“ postavili na osnov bitno drugačiji od onoga na kojem počiva Bosna i Hercegovina. Kantoni su tek administrativne jedinice koje ništa ne rešavaju u nacionalno usijanim glavama okrenutim „nacionalnim centrima“ van državnih granica Bosne i Hercegovine. Toga u Švajcarskoj nema. Zna se gde su granice, zna se koja je čija zemlja i šta se voli kad se voli svoje. A kad to shvatimo, postaje nam jasno da je poređenje Švajcarske i Bosne čak i na liniji nacionalnog ili jezičkog pitanja moguće samo kao logička vežba. Nema sličnosti, ima samo ogromnih razlika.