Charles Dickens – 200 godina od rođenja jednog od najvećih genija fikcije koje je svet iznedrio

Pre tačno dvesta godina – 7. februara 1812. –  rođen je Čarls Dikens (Charles Dickens), jedan od najvećih britanskih pisaca u 19. veku i uticajni glas protiv društvenih nepravdi u viktorijansko doba, čije je delo i danas aktuelno.

Romanopisac Edvard Balver Liton (Edward Bulwer-Lytton) kaže za  “Dejli Telegraf” (The Daily Telegraph) da je Dikens svakako jedan od najvećih genija fikcije koje je svet iznedrio.

Ovaj list piše da je Dikens ne samo jedan od najvećih romanopisaca, već mudar menadžer svog genija, sa briljantnim osećajem za samopromociju što ga je učinilo prvom istinskom modernnom književnom zvezdom, ili selebriti, kako je uobičajeno da se to sada kaže. Već su prvi njegovi radovi izmamili ljubav publike. Njegovi čitaoci su osećali od samog početka da govori u njihovo ime, izražava njihove vrednosti, da ih, u stvari, voli. On je to činio na veoma ličan način.

Kasno je odlučio, uprkos tome što su ga prijatelji odvraćali, da čita svoje knjige publici koja je plaćala da sluša njegove nastupe, koji su bili briljantno organizovani i promovisani. Veliki holovi u Britaniji i Americi bili su odmah rasprodani.

Mada su ga ti nastupi iscrpeli i verovatno ubrzali njegovu smrt – Dikens kao šoumen nije mogao da odustane od tog puta, izlažući svoje likove i reči direktno publici za koju je znao da ga obožava. Poslednji put je nastupio tri meseca pre smrti. Bio je toliko iscrpljen da je izgledao 20 godina starije.

“Ostavio je trag kao meteor”

“Dikens je upakovao toliko aktivnosti u svoj život tako da je teško poverovati da je samo jedan čovek pisao romane, članke i pisma, istoriju dece u Engleskoj, uređivao novine, organizovao obrazovanje svoje dece, savetovao filantropistkinju gospođicu Kauts (Coutts), agitovao za reforme političkog i zdravstvenog sistema, stanovanja, uvođenje kanalizacije. Takođe je putovao, glumio, držao govore, prikupljao novac, redovno šetao 12 milja”, kaže za “Tajms” (The Times) Kler Tomalin (Claire), autorka najnovije biografije o Čarlsu Dikensu.

​​
Ona ističe da je Dikens između ostalog napisao 14 hiljada pisama. Već nakon objavljivanja ““Pikvikovog kluba” 1836, Dikens je postao neka vrsta javnog dobra.

Međutim, Tomalin nije nekritična prema Dikensu. Ona ističe da je prilikom razlaza sa suprugom Ketrin došla do izražaja njegova okrutnost i sebičnost.

“Prizor čoveka poznatog po svojoj dobroti i privrženosti vrlinama, koji je iznenada izgubio moralni kompas – jeste zaprepašćujući”.

Tomalin ukazuje na strast koja je postojala između Dikensa, koji je u to vreme imao 45 godina, i 17-togodišnje glumice Elen Teman(Ellen). Dakle, od teškog života i borbe u početku, preko trijumfa i velikog bogatstva do nevernosti.

“Moj otac je bio veoma zao čovek”, kazala je Dikensova ćerka Kejt (Kate). Međutim, Dikensova veličina je uvek bila u briljantnosti njegove proze.

“Ostavio je trag kao meteor i svako će pronaći sopstvenu verziju Čarlsa Dikensa”,zaključuje Tomalinova svoju knjigu o velikom piscu.

Sigurnost i utočište

U tekstu pod naslovom “Naš Dikens”, “Vol strit džornel” (The Wall Street Journal) piše da je Dikens bio najpoštovaniji čovek svog vremena u Engleskoj, koji je odbio počast koju mu je ukazala kraljica Viktorija, odbijajući njen poziv da se susretnu.
​
Niko nije tako odslikao život beskućnika sa više tuge i milosrđa.

U većem delu 20 veka, bilo je u modi da se odbaci Dikensovo delo kao “sentimentalno”.

Međutim, u teškim vremenima, Dikens je ponovo “naš” pisac zato što nikada nije zaboravio beskućnike, njihov strah i stid pre nego što steknu sigurnost i utočište povratkom porodici da bi još jednom bili voljeni.

Išao ispred vremena

Danas je Dikensova veličina neosporna, piše “Tajm” (The Time). Njegovo uklanjanje iz panteona engleske književnosti imalo bi smisla kao kada bi Luvr prodao Mona Lizu.

Dikens je slučajno postao pisac. Kao mladić žudeo je da bude glumac i obučavao se za novinara. Povremeno je pisao priče. U 24-oj godini je prihvatio narudžbinu da napiše seriju komičnih skečeva. Kao rezultat, “Posthumni spisi Pikvik kluba”, bili su senzacija, čime je Dikens postao pisac bez premca.

Međutim, književna kritika mu nije bila naklonjena, smatrajući da su njegova dela, naročito iz završne faze, bila sumorna i difuzna.

Tako je Henri Džejms (Henry James), povodom izlaska Dikensovog dela “Naš zajednički prijatelj”, napisao 1865.

“Stiče se utisak da gospodin Dikens nepogrešivo isforsira svoja dela. ‘Sumorna kuća’ je isforsirana; ‘Mala Dorit’ je prenaglašena; ovo delo (‘Naš zajednički prijatelj’) kao da je kopano lopatom i pijukom”.

Međutim, Dikens nije pisao za književnu kritiku. Njegova spretno uspostavljena veza sa komedijom i patosom činila je njegove lojalne čitaoce srećnim, a on je imao u vidu i novu publiku: potomstvo.

Da je Dikens bio živ u vreme dodele prve Nobelove nagrade, ne bi je dobio. Njegov stil je izazivao prezir kritike u prvoj polovini 20 veka, u vreme kada je komplikovano i čak neprijemčivo pisanje postalo moderno, kao u slučaju Džejsma Džojsa(James Joyce) i Virdžinije Vulf (Virginia Woolf) (jedna od odlika modernizma je bila da ako nije teško i komplikovano, to nije umetnost).

Međutim, obični ljudi su nastavili da čitaju Dikensa. Njegovo delo je sredinom prošlog veka, između ostalog, reafirmisao Džordž Orvel (George Orwell), pre svega kao društvenog kritičara. Dikensovi sumorni romani su doprineli tom obrtu, jer se pokazalo da su proročanski moderni. Dikens ne samo da je duboko proniknuo u svoje vreme, već je bio i ispred njega.

Stoga je dvestota godišnjica od Dikensovog rođenja proslava njegove besmrtnosti, ali i konsenzusa. To je izraz olakšanja.

Njegova uloga je neosporna. Dikensovo delo je bilo unakrsno propitivano i, na kraju, odabrano.

Biografija

Rođen je kao drugo od osmoro dece Džona Dikensa službenika u Ministarstvu mornarice, iElizabete Dikens. Kada mu je bilo dve godine, porodica se iz Portsmuta – gde je Dikens rođen – preselila u London.

Prekretnica u Dikensovom životu bio je odlazak njegovog oca u zatvor zbog dugova. Da bi izdržavao porodicu, Čarls, kome je bilo 12 godina, bio je prinuđen da prekine školovanje i radi u skladištu paste za cipele, što je ostavilo dubokog traga na njega. Tu se iz prve ruke upoznao sa siromaštvom i postao najvatreniji i najuticajniji glasnogovornik radničke klase svoga vremena. Slike zatvora i izgubljenog, potlačenog ili zbunjenog deteta – ponavljale su se u mnogim njegovim romanima.

​​
Nekoliko meseci kasnije, Dikensov otac je pušten iz zatvora, pa mu je dozvoljeno da nastavi školovanje. Sa 15 godina okončao je formalno obrazovanje i zaposlio se kao šegrt u jednoj advokatskoj kancelariji, a noću je učio stenografiju. Od 1830. godine radio je kao stenograf u sudu, a kasnije kao skupštinski i novinski izveštač.

Od 1833. počeo je da piše kratke priče i eseje za časopise. Prva njegova priča “Večera u Popular-voku”, objavljena je u “Mantli magazinu” (Monthly magazine). Sledeće godine uzeo je pseudonim Boz, po kome se ubrzo pročuo. Dikensova prva knjiga, zbirka priča pod naslovom “Bozove crtice” objavljena je 1836. godine.

Prodao ju je za 150 funti, da bi autorska prava za nju kasnije otkupio za 11 puta višu cenu. Iste godine oženio se sa Ketrin Hogart (Catherine Hogarth), ćerkom urednika “Ivning kronikla” (the Evening Chronicle). Dobili su desetoro dece pre nego što su se rastali 1858. godine.

Iako je Dikensova osnovna profesija bila romanopisac, nastavio je da se bavi novinarstvom do kraja života, uređujući Dejli njuz (the Daily News) i još nekoliko listova. Ove novinarske veze su mu omogućile izdavanje njegovih dela već na početku karijere.

“Pikvikov klub”, koji je najpre objavljivan u nastavcima u štampi tokom 1836. i 1837. a potom kao knjiga, postalo je jedno od najpopularnijih štiva svoga vremena. Nakon ovog uspeha, Dikens je postao profesionalni pisac, stvarajuci sve složenija dela velikom brzinom: “Olivera Tvista” (1837-39), “Nikolasa Niklbija” (1838-39), “Staru prodavnicu retkosti” i “Barnabi Radža”, kao dela iz serije Gospodar Hamfrijev sat (1840-41), koji su svi objavljeni kao mesečni nastavaci pre nego što su pretočeni u knjige.

Sa svojom suprugom, Dikens je 1842. godine posetio Sjedinjene Države i Kanadu, nakon čega su nastale njegove kontroverzne “Američke beleške” i poslužilo je kao osnova za pojedine epizode “Martina Cazlvita”. Uskoro zatim sledi niz od pet božićnih knjiga, među njima i “Božićna pesma”. Kratko je živeo u Italiji (1844) i Švajcarskoj (1846). Nakon toga, Dikens je nastavio da niže uspehe s s delima poput “Dombej i sin”, u osnovi autobiografskim “Davidom Koperfildom”, “Sumornom kućom”, “Teškim vremenima”, “Malom Dorit”, i “Velikim očekivanjima”.

Popularnost mu je omogućila da 1856. kupi Geds Hil Plejs, imanje kome se od detinjstva divio. Dve godine kasnije je počeo s plaćenim javnim nastupima na kojima je čitao svoja dela, koji su bili veoma popularni. Ukupno 400 puta se pojavio u javnosti.

Tokom poslednjih godina života, Dikens je dodatno narušio svoje rovito zdravlje mnogobrojnim javnim nastupima. Tokom govora 1869. godine, kolabirao je sa znacima blagog moždanog udara. Povukao se u Geds Hil i počeo da radi na knjizi “Edvin Drud”, koju nije završio.

Čarls Dikens je umro u svojoj kući 9. juna 1870. godine. Uprkos svojoj želji da bude sahranjen u ročesterskoj Katedrali, sahranjen je u Pesničkom kutku Vestminsterske opatije. Na njegovoj grobnici piše:

“Saosećao je sa siromašnima, napaćenima i potlačenima; njegovom smrću svet je izgubio jednog od najvećih engleskih pisaca”.

Sa više od 300 filmova i televizijskih adaptacija baziranih na njegovim delima, moglo bi se reći da je omiljeni filmski romanopisac.

Međutim, samo nekoliko filmskih adaptacija je uspelo da se izbori sa svim izazovima iz Dikensovih knjiga – uglavnom je fokus na karakterima koje je opisao, a ne na društvenoj kritici koja ga je učinila tako važnom ličnošću.