Dašin Stolperstein

Saša Ilić
Autor 12.6.2018. u 16:05

Dašin Stolperstein

Spisateljicu Dašu Drndić (1946-2018) upoznao sam neposredno nakon izlaska njene knjige priča Doppelgänger, zapravo prvog njenog beogradskog izdanja nakon dugih godina izgnanstva, jer je poslednje beogradske knjige Put do subote i Kamen s neba objavila još početkom osamdesetih u Prosveti. Nakon toga je počeo period političkog sunovrata Beograda, a samim tim i kulturnog života, što je uticalo na nestabilnost egzistencija svih ljudi drugih nacionalnosti koji su se tu našli pred rat, pa su usled čistki u institucijama i porasta tenzija u društvu oko njih bili primorani da spakuju kofere i potraže neki drugi kraj sveta. Stoga je Dašin književni povratak u Beograd te 2002. za nju bio ponovni susret sa nemilim uspomenama, a za mene susret sa onim nevidljivim Beogradom, koji je već nestao bestraga u vreme kada sam u njega dospeo početkom devedesetih. Taj književni razgovor u tada još uvek alternativnom prostoru Biblioteke „Milutin Bojić“, uz nekoliko Dašinih starih znanaca u publici, protekao je u znaku prisećanja i otvaranja bolnih mesta u tkivu teksta, koji je Daša već tada počela da profiliše ka strukturi velike prozne fuge, jedinstvene u postjugoslovenskim književnostima a možda i u Evropi danas. Doppelgängerje nosio sve odlike prozne fakture bliske književne budućnosti Daše Drndić, čiji je život umnogome podsećao na živote njenih junaka, izbeglica, večnih migranata, prognanika iz domova, jezika, sigurnosti, života. Takođe, Doppelgänger je otvorio i poseban vid književnog pamćenja i prerade prošlosti koji će kasnije postati strukturno jezgro svakog njenog teksta, svakog romana: a to su prozna operisanja leksikografijom (smrti) i spiskovima (žrtava), terminima i imenima ljudi, uvek u kontrapunktu sa povešću i brutalnim praksama politike eksterminacije na tlu Evrope i Balkana.

„Beograd me je boleo 20 godina“, izjavila je Daša Drndić desetak godina kasnije, boraveći u Krokodilovoj Kući za pisce. Svaki povratak bio je bolan, svaki odlazak pozleđivao je ožiljak beogradske nemilosrdne tetovaže, koji je kroz njenu prozu vijugao kao dugi trag prošlosti. O tome je u Istri mogla da razgovara sa drugim beogradskim izgnanikom – Mirkom Kovačem. „Nešto mi je ostalo u Beogradu“, umeli su oboje da kažu za svoju predratnu prošlost, tako da je Beograd u svakodnevnom govoru i u njihovoj literaturi postao neka vrsta skladišta nekadašnjih života, čijim tragom bi se moglo doći i do sećanja na zajedničkog prijatelja i pisca – Danila Kiša, koji je baš kao i Daša često govorio o beogradskoj tetovaži na sopstvenoj plećki, odakle se generisalo literarno svedočanstvo o strahotama dvadesetog veka. Povratak u skladište, dakle u neuređeni prostor ispunjen odbačenim stvarima bivših života i sudbina, u knjigama Daše Drndić postao je pripovedni topos. Bilo da je reč o romanu Leica format (2003), Sonnenschein (2007), April u Berlinu (2009), Belladonna (2012) ili EEG (2016), to književno skladište povesti je onaj prostor koji je Daša Drndić nastojala da pesnički presloži i ponudi nam ga na uvid kao kenotaf za one koji su zauvek nestali sa ovih meridijana i čija imena su, tako važna za spisateljičinu poetiku, postala poslednji ali trajni signali njihovog bivstvovanja na ovom svetu. Stoga se pisanje Daše Drndić neprestano približavalo prostornim tehnikama pamćenja, iz čega su nastajali romani kojima je ona želela da uprisutni odsustvo na desetine hiljada pobijenih i prognanih. Pojava spiskova, kao varijacije enciklopedije mrtvih, otvarala je u njenim romanima prazninu koju je trebalo naknadno naseliti pričama, baš kao spisak od 9.000 Židova usred tekstualnog tkiva romana Sonnenshein. „Iza svakog imena krije se priča“, pisala je Daša, a to je značilo da Sonnenschein, kao i bilo koja druga njena knjiga, nema samo onaj broj stranica koji je utvrđen uobičajenom paginacijom, koju bibliotekari diljem sveta unose u kataloge, već nebrojeno puta više, koliko je ljudskih priča imenom navedeno.

Stoga bi se poetika Daše Drndić mogla predstaviti i kao kamena memorijalna kocka, Stolperstein(„kamen spoticanja“), koju je nemački umetnik Gunter Demnig oblikovao kao komemorativno mesto u urbanom ambijentu, koje čuva sećanje na žrtve nacističkog režima tokom Drugog svetskog rata. Svaka kocka (dimenzija 10x10x10 cm) nosi osnovne podatke o žrtvi Holokausta: ime, godinu rođenja, kao i godinu i mesto pogubljenja. Ove memorijalne stope posute su ne samo po Berlinu, nego diljem Evrope, i one, kako piše Daša, pozivaju prolaznike da zastanu, sagnu se i pročitaju. Njeni romani na tlocrtu evropske književnosti funkcionišu upravo kao Stolpresteine, pozivaju nas da se, čitajući ih, udubimo u onaj prazan prostor koji je ostao iza nekog ko je deložiran. Za kim se niko nije osvrnuo, kako se događalo i za vreme jugoslovenskih ratova devedesetih. Slično iskustvo je spisateljica i sama ponela iz Beograda, gde ni mnogo godina kasnije nije bila dobro primljena. Zapravo, povratak prognanih na mesto deložacije uvek je praćeno škrgutanjem zuba onih koji su se tu u međuvremenu odomaćili, isto kao što je boravak prognanika u novim sredinama praćen stalnim spočitavanjem oko jezika, navika, načina mišljenja i pisanja. Stoga napisi o tome kako je Daša Drndić bila nagrađivana i rado prihvaćena autorka, koji pune kulturne rubrike poslednjih dana, nemaju dodirnih tačaka sa istinom. Ona je i u srpskoj i u hrvatskoj kulturnoj sredini bila uvek na rubu velike scene, koja je oduvek pripadala onima koji su bili u poziciji da određuju gde se jedan književni Stolperstein uopšte sme postaviti.

Dašu sam sretao uglavnom izvan Beograda i Zagreba: u Rijeci, Sarajevu, Skoplju, Prištini. Bila je u neprestanom pokretu, poput njenih junaka, bezdomna, kako je često umela da kaže. „Nemam svoj grad“, pisala je u Aprilu u Berlinu, „Sad vidim da nikada nisam ni imala svoj grad. Ne znam da li je to dobro ili loše. Ima gradova koji leže na mojoj koži poput tatouagea, neizbrisivu su. Ali ti tatouagei blijede, oni su ipak površne brazgotine na tijelu koje se smanjuje“. Ožiljci od gradova, pa i Beograda, ne blede, rekla bi Daša Drndić. „U principu, treba promijeniti taj dio kože, ali ja to ne želim“, izjavila je jednom prilikom. Tragovi te dubinske tetovaže ostali su trajno u njenom proznom tekstu. I dok se nekrofilne nacionalne književnosti raduju „dobitku“ (medijski proces aproprijacije, kao i nakon odlaska Mirka Kovača, pokrenut je odmah nakon objave njene smrti), odlazak ove prkosne i hrabre žene istinski je gubitak za Književnost samu. Kao i za njene prijatelje širom nekadašnje Jugoslavije.

Peščanik.net

Saša Ilić
Autor 12.6.2018. u 16:05