Oda besmrtnosti

Povezani članci

• Promocija romana “Proleće se na put sprema” Bojana Krivokapića
• Međunarodni poetski susreti “Slovo Makovo”
• HVALA TI IĆO!
• KAĆA
• Senja Perunović: Političari nisu isto što i narod. Ili, kako se ne govori
• Predstava mostarskog kazališta osvojila beogradsku publiku

… and our little life is rounded with a sleep.

William Shakespeare, The Tempest

Sve velike pesme govore o ljubavi i smrti; mladi pesnici pevaju o smrti kao mogućem putu za beg od ljubavi koja boli – oni nešto stariji pevaju o ljubavi kao načinu da se pobedi, ili makar prevari smrt; kod onih iznad sedamdesete – ljubav i smrt slivaju se u jedno. I tu negde počinje život.

“Ne treba verovati onima koji su prešli tridesetu”, velika je parola studentskog pokreta šezdesetih koju su tako surovo obesmislile i ismejale potonje generacije, pre svega time što su spontano stigle do neopozivog uverenja da ne treba verovati nikome. Verovatno najznačajniji glasnogovornik decenije u kojoj je čovečanstvo poslednji put istinski posegnulo za slobodom duha i tela, pedesetak godina kasnije odlučio je, izgleda, da neznatno promeni tu parolu. Robert Zimerman, poznatiji pod estradnim pseudonimom Bob Dilan, svojim novim, trideset petim po redu albumom, nazvanim jednostavno i gromoglasno Tempest, kao da poručuje: ne verujte onima koji nisu prešli sedamdesetu.

I pokazuje da mu nije mesto među opsenarima i zombijima koji su ove godine stali u red za Nobelovu nagradu. Duhovno mlađi od Murakamija, a iskusniji i mudriji od Filipa Rota, on je u tom društvu u kome ga sve češće spominju jedan od retkih kome ta nagrada ne bi značila baš ništa – s njom ili bez nje, Dilan ne može postati veći nego što jeste. A ni manji: on je samo čovek koji piše pesme, tek nešto duže od pola veka.

Piše ih, međutim, i peva na takav način da ga je i dalje, čak i više nego ranije, nemoguće oponašati. Samo on ume da onaj krkljavi starački glas, koji na njegovim koncertima tako iritira ljude željne dobrog provoda, na ploči pretvori u tihu, moćnu proročansku grmljavinu koja nepogrešivo budi jezu i nekakav atavistički strah; samo on ume da od dva akorda napravi himnu; i samo on ume da svojim stihovima, čak i onda kad peva o naoko sasvim običnim stvarima, dotakne suštinu kolektivnog nesvesnog. Raskošna nadrealistička metaforičnost njegovih ranih pesama tokom decenija se iskristalisala do elegantnog minimalizma, bespoštedno svedenog na arhetipske slike i predstave. I to ne na gotove, preuzete slike i predstave: Dilan ne koristi unapred zadatu mitologiju, američku ili bilo koju drugu – poput svih istinski velikih umetnika, on mitologiju uvek iznova stvara.

NA BURI: To stvaranje ovde otpočinje dugim, prodornim zviždukom lokomotive. “Duquesne Whistle” je pesma obojena za Dilana karakterističnom, ironičnom i pomalo gnevnom nostalgijom: ne postoji bolja prošlost i u njoj bolji svet – postojalo je samo vreme u kome nam je taj svet nudio više, a sve što je iz tog vremena ostalo, može da stane u nekoliko slika. Moćnih, ali i bolnih, kako to već biva sa slikama od kojih se prave snovi. Mitologizovanje Amerike na ovom se albumu ostvaruje njenim demitologizovanjem – tačnije, dekonstrukcijom mita o megalopolisu. Dukejn iz naslova uvodne pesme arhaični je toponim koji podseća na zabačeni Dulut u Minesoti u kome je Dilan rođen, ili još zabačeniji Hibing, u kome je odrastao – mesto gde bog nije rekao laku noć samo zato što je tu previše retko navraćao, jednu od onih avetinjskih naseobina kojih nema na mapama, ali u kojima i danas počiva duša Amerike – ili bar ono što je od nje ostalo. Duše naroda odavno su proterane iz velikih gradova: njih treba tražiti u onom što olako nazivamo provincijom. Ili u aistorijskoj prošlosti, kao u pesmi “Early Roman Kings”, sačinjenoj od mitskih prizora postavljenih na podlogu neodoljivo jednostavnog bluz šablona iz arsenala Madija Votersa: na tom kontrastu izgrađena je začudna, dobrim delom i zaumna atmosfera kojom je obojen najveći deo ovog zastrašujuće velelepnog ostvarenja.

Dilan zna da priča nastaje iz atmosfere, a ne obrnuto – nisu ga slučajno, baš povodom pesama s ovog albuma, nazvali “jednim od najvećih američkih pripovedača”. Pesme poput “Soon after Midnight” ili “Pay in Blood” to ubedljivo dokazuju: prva je jezovita uspavanka koja umesto lekovitog sna priziva večni počinak, a druga je svojevrsni odjek pedesetak godina stare “Masters of War”. No dok se u toj pesmi ogorčeno obraćao gospodarima rata u ime njihovih žrtava, Dilan ovde progovara u prvom licu: “Plaćam krvlju, ali ne svojom.” Nije to objava njegovog prelaska na stranu zla, već brutalno jednostavno zapažanje da dobra više i nema. Apokaliptična vizija u pesmi “Scarlet Town” još ubedljivije navodi na takav zaključak: Dilan nemilosrdno sugeriše da je kraj već došao i prošao, a da ga nismo ni primetili.

Tempest je album prepun krvi i nasilja, stradanja i smrti. I pri tom beskrajno nežan – bar onoliko koliko i Dilanova zloglasna mizoginija. O njoj na prefinjen način svedoči “Narrow Way”, za njega tipična ogorčena ljubavna pesma, na tragu davnašnjih “Don’t Think Twice, It’s All Right” ili “Idiot Wind”: obračun ne toliko s onom kojoj poručuje “od tebe je i smrt oprala ruke”, koliko sa samim sobom, zbog toga što ne ume da razbije čini naizgled nestale ljubavi. U tanano prefinjenoj “Long and Wasted Years”, očajanje neumitno prelazi u kajanje; svođenje računa ni kod Dilana ne mora uvek da bude izliv gneva: ponekad je samo traženje oproštaja.

AGONIJA ROMANTIZMA: Pesma “Tin Angel” po mnogo čemu je srodna raskošnoj a pomalo zaboravljenoj “Lily, Rosemary, and the Jack of Hearts”, sa albuma Blood on the Tracks. Ispevana u žanru vesterna, koji gustinom slika podseća na Žana Žiroa a brutalnošću na Sema Pekinpoa, ova priča o ljubavnom trouglu iz koje niko ne izlazi živ, lagani je prelaz ka simfoniji stradanja, patnje i uzvišenosti, ostvarenoj u četrnaestominutnoj naslovnoj numeri albuma. Dilanova priča o potonuću “Titanika” nije ni nalik sadističkom spektaklu iz najpoznatije filmske verzije verovatno poslednje mitske katastrofe u istoriji ljudskog roda. Tempest nije slučajno objavljen jedanaestog septembra: simboličko dovođenje u vezu zlosrećnog broda i dveju najpoznatijih njujorških kula, pesnikov je pokušaj da makar smrti povrati dostojanstvo, u svetu u kome ga je život – sveden, kao i smrt, isključivo na igru velikih brojeva – odavno izgubio. Priča o kulama priča je o terorizmu i o bolesnom svetu, ne o nevinim žrtvama: Dilanova legenda o “Titaniku” ne bavi se tragedijom velikog broda, već udesom malog čoveka koji se na njemu slučajno zatekao. On istinski pati dok se opako poigrava ljudskim sudbinama, kao čarobnjak iz drame kojom se jedan drugi veliki pesnik opraštao od poezije i života. Dilan se ne oprašta, i ne prašta. Nikome, pa ni sebi. U sporom ritmu irskog valcera, zastrašujućom brzinom kakvu imaju samo prizori koje čovek gleda poslednji put, nižu se slike nestajanja, gradeći brojgelovski grotesknu, a istovremeno romantičarski dirljivu viziju apsurdnosti ljudskog postojanja. Zato Dilanovi onomatopejski opisi bure podsećaju na one iz Kolridževe “Pesme o starom mornaru”, a njegova moć potpunog ulaženja u lik o kome peva primer je onoga što je Džon Kits nazvao “negativnom sposobnošću” – veštine pesnika da poništi vlastito biće i pretvori se u lik iz pesme, tačnije u pesmu. Dilan je pretposlednji veliki romantičar; poslednji je Brus Springstin.

Svoju “negativnu sposobnost” Dilan najdirljivije – i to ne samo kada je reč o ovom albumu – demonstrira u epilogu, nazvanom “Roll On John”. Mnogo je pesama od osmog decembra 1980. godine do danas posvećeno Džonu Lenonu, u rasponu od elegične “Empty Garden” Eltona Džona do histerično razjarene “I Just Shot John Lennon” grupe Cranberries. “Roll On John” među njima zauzima sasvim posebno mesto: u njoj Dilan postaje Lenon, ili obrnuto – svejedno. Jer, u prividnom obraćanju davnašnjem prijatelju (predanje kaže da je upravo Dilan bio taj koji je 1964. godine Beatlesima otkrio mističnu povezanost kanabisa sa stvaralačkim nadahnućem), Bob Dilan zapravo proživljava njegove poslednje trenutke i odbrojava poslednje otkucaje njegovog, ili svog vlastitog srca. Ova duboko emotivna pesma, međutim, u isti mah je postmodernistički prepuna aluzija i citata: najznačajniji među njima, neočekivano, nisu oni koji upućuju na Lenonove pesme, već stihovi sa samog kraja pesme, preuzeti od Vilijama Blejka: “Tyger, tyger, burning bright/ In the forests of the night…” Dok mrak polako pada na Džona Lenona i Boba Dilana, na buntovne šezdesete i potkupljive sedamdesete, na Liverpul i Hibing i na Klub usamljenih srca narednika Pepera, dok sve bespovratno odlazi dođavola, u vetar i u tešku kišu, Dilan priziva svetlost iz najpoznatije Blejkove pesme, silovitu i strašnu svetlost uništenja i novog rađanja.

Tempest je delo kojim Dilan otvara novo poglavlje svog misionarskog putovanja; pitanje koliko će dugo biti to poglavlje potpuno je nevažno: Tempest, jednostavno, nije tačka. Već tri tačke. Bob Dilan o smrti mašta i sanja tako ubedljivo da postajete sigurni da ona i postoji samo u mašti. I u snu.

Vreme.rs