Pisci sve više gube politički uticaj

Izdvajamo

• Mi još uvek koristimo formu romana po uzoru na Balzaka, to je jedna arhitektura pisanja koja postoji već 200 godina, a trebalo bi u stvari izmisliti novu formulu, kako bismo uopšte mogli da shvatimo šta je danas svet.

Povezani članci

• Tomislav Marković: Faruk peva posle rata
• Basara: Nepomirljivost samosažaljenja
• Počeo međunarodni festival komedije “Mostarska liska 2016.” u Narodnom pozorištu u Mostaru
• Nacrt Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina ne čini izvesnim efikasniji progon počinilaca ratnih zločina u Srbiji
• Prokletstvo nosilaca “tajne džema od malina”
• Dobrosusedski odnosi: Zajedno u Njujork, istim avionom

Čini mi se da pisci zaista sve više gube uticaj, a posledično i njihova književnost. Pogotovo što danas knjige koje se najviše čitaju i prodaju su uglavnom zabavno a ne refleksivno štivo. Mnogi moji prijatelji, izdavači u Francuskoj moraju često da odgovore na tu potražnju. Pričaju mi kako im uđu kupci i kažu: dajte mi neku knjigu od koje me neće boleti glava. Danas ljudi ne žele da ih boli glava.

Angažovani francuski pisac i reditelj Filip Klodel boravio je u Srbiji povodom Molijerovih dana (15 – 19. maj) kada je u nekoliko gradova držao predavanja i učestvovao u književnim razgovorima. Član je Akademije Gonkur a za svoje romane dobio je, pored ostalog, nagrade Žan-Žak Ruso, Renodo i Marsel Panjol. Njegov film Odavno te volim osvojio je nagradu Cezar za najbolji prvi film Francuske Akademije za film i umetnost. Romani ”Sive duše” i ”Brodekov izveštaj” već se smatraju klasicima novije evropske književnosti, a u njima se uglavnom bavi analizom buržoaskih slojeva i kritikom društva.

• Vaš omiljeni pisac Filip Rot je izjavio jednom prilikom da danas književnost više nema ono mesto koje je imala pre 50 godina sa čime jenjava i društven-politički uticaj pisca odnosno intelektualca. Šta mislite o tome?

Književnost je u konkurenciji sa drugim pristupima. Ona više nema monopolističko mesto, kao ni štampa. Danas, kada čovek želi da otkrije svet ima i internet, društvene mreže, televiziju, radio. Dakle, književnost mora da podeli svoj uticaj sa drugim medijskim sredstvima. Uporedo sa ovim, uticaja intelektualaca su znatno manji. Naime, u mnogim zemljama je u poslednjih 20, 30 godina bilo vrlo popularno da oni koji se bave politikom budu okruženi intelektualcima; oni bi učestvovali i doprinosili debatama i razmišljanju o političkim programima. Ali, poslednjih nekoliko godina, to jasno vidim u Francuskoj, ta vremena su prevaziđena. Pre svega zato što se sami intelektualci ne usuđuju da intervenišu. Niti ih političari pozivaju da budu deo procesa. Ako ovo posmatramo paralelno: znamo da književnost nije jedina koja otkriva svet i da intelektualac, pisac nije više neko koga slušamo i koji predlaže neke stvari. Čini mi se da pisci zaista sve više gube uticaj, a posledično i njihova književnost. Pogotovo što danas knjige koje se najviše čitaju i prodaju su uglavnom zabavno a ne refleksivno štivo. Mnogi moji prijatelji, izdavači u Francuskoj moraju često da odgovore na tu potražnju. Pričaju mi kako im uđu kupci i kažu: dajte mi neku knjigu od koje me neće boleti glava. Danas ljudi ne žele da ih boli glava.

• Posebno u romanu L’Enquête (Investigation) bilo je jasno do govoriti o ljudskom stanju i jednoj distopijskoj slici sveta više nije isto kao u 20. veku zbog čega taj roman odiše atmosferom bespomoćnosti, donekle kafkijanskoj.

Kafka jeste važan ali je na neki način i prevaziđen. U smislu u kojem je odlično uspeo da objasni šta je patnja čoveka iz prve polovine 20. veka: čovek koji je konfrontiran političko-ideološkim sistemima koji su se uspostavljali tada. I mada je za mene Kafka u istorisjkom smislu prevaziđen to nije nikakva kritika. Samo mislim da se taj preslikan diskurs ne može koristiti da bi se opisivala patnja današnjeg čoveka. Danas smo iznad Kafke i mislim da je veoma teško shvatiti i opisati svet u kome živimo. Mnogi pokušavaju da pišu literaturu koja bi mogla dobro da funkcioniše u ovom trenutku. Ja pokušavam da nađem te autore.

• Da li to ukazuje da je današnji roman eksperimentalan?

Rekao bih, zapravo, da je njegova forma ostala isuviše klasična u odnosu na svet koji to nije. Mi još uvek koristimo formu romana po uzoru na Balzaka, to je jedna arhitektura pisanja koja postoji već 200 godina, a trebalo bi u stvari izmisliti novu formulu, kako bismo uopšte mogli da shvatimo šta je danas svet.

• S obzirom na to da ste i reditelj, šta je tačka spajanja vaše literature i filma kako u tehničkom tako i u estetskom smislu gde je važna, čini mi se, nit sa Šabrolovom kinematografijom?

Smatram da oba sredstva, i film i književnost, međusobno utiču jedno na drugo. Kad pišem romane, dešava mi se da koristim filmske tehnike. Recimo, vezano za montažu ili izbor objektiva na kameri: kako ću kadrirati scenu – nešto šire ili sažetije. Da li će moja slika sve da obuhvati ili samo jedan mali deo? Svi ti izbori se prepliću. Kada govorimo o autoru kojeg ste naveli postoji nešto što me apsolutno zanima kod njega, a to je način na koji Šabrol pokušava da predstavi kako zlo funkcioniše u okviru buržoaskih slojeva. On dekonstruiše pojavnost zla. Pokazuje mehanizme te perverzije, a to i mene zanima.

• Više od decenije radili ste kao predavač u francuskim zatvorima. Pretpostavljam da je odatle dolazila inspiracija za neke od romana.

Romanopiscu je potrebno ljudsko iskustvo, inače piše malo veštačke romane. Čini mi se da sam u tih dvanaest godina dok sam radio u zatvoru otkrio puno toga o ljudskoj prirodi. Jedna slika me je fascinirala u detinjstvu kada bi moj otac ubio zeca, tako lepu životinju sa tako lepim krznom. Zasekao je nožem i odrao jednim potezom celu kožu kao kada bi neko skinuo džemper. Na neki način iskustvo iz zatvora je bilo slično tome – kao da sam sa čoveka odrao kožu. Ali, čini mi se da sam uspeo da tada vidim njegovu pravu prirodu. To može da bude strašna, ali može da bude i lepa priroda. To je zaista uticalo na moje romane. Da nisam radio u zatvoru nikad ne bih napisao ”Sive duše” i ”Brodekov izveštaj”.