Predrag Brebanović: Krleža je jugoslavenski avangardist

Srećko Pulig
Autor 4.1.2017. u 11:22

Izdvajamo

  • Krleža je mnogo više od ‘hrvatskog klasika’. On je pisac neuporedivo šireg zamaha i većeg dometa, on je pisac-epoha, tačnije jugoslovenska epoha

Povezani članci

Predrag Brebanović: Krleža je jugoslavenski avangardist

Nacionalne elite odriču se čitavog jednog stoleća naše zajedničke istorije – štaviše, onog stoleća koje se poklapa s ovdašnjim modernitetom. U tom smislu, ko ne želi pričati o Jugoslaviji, neka ćuti o nacionalizmu

Predragom Brebanovićem, predavačem na Filološkom fakultetu u Beogradu i gostujućim predavačem na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, razgovarali smo povodom izlaska njegove knjige ‘Avangarda krležiana: pismo ne o avangardi’ (Arkzin, Jesenski i Turk, Zagreb 2016).

Okolnost da je prije četiri i pol godine, na izložbi održanoj u sklopu beogradskog Festivala jednog pisca, bilo izloženo i divotvelepismo – koje je Miroslav Krleža 1936. uputio Marku Ristiću na Plitvice – predstavljala je za vas prevratnički Događaj i inspiraciju za cijelu knjigu?

Jeste, zaista je bilo tako. Na saradnju s Festivalom me je u ime organizatora – Kulturnog centra Beograda (KCB) – pozvala Olivera Stošić Rakić. Ona mi je predložila da sročim tekst o pomenutom Krležinom pismu kao glavnom eksponatu prateće izložbe. Za divotvelepismo sam, naravno, znao i pre toga, ali sam ga tek tada video in vivo i moram priznati da me je ono opčinilo. Napisao sam kratak prilog za festivalski katalog, gde sam pokušao da iznova otvorim temu Krležinih složenih relacija spram umetničke avangarde. Nisam ni slutio da je to samo početak i da ću se s Krležom toliko intenzivno družiti narednih godina. Još od najranije mladosti intuitivno sam ga doživljavao kao najvećeg jugoslovenskog pisca, relativno dobro sam poznavao njegovo delo, uključujući i sekundarnu literaturu, famoznu krležologiju. Preispitivanje njegovog odnosa prema avangardi omogućilo mi je potpuno drugačiju vizuru, kojom sam donekle i sâm bio iznenađen. Naposletku je kataloški tekst završio kao uvodno poglavlje u knjizi koja je zahvaljujući Miši Nejašmiću prošlog meseca izašla u Zagrebu, i u kojoj nastojim da odgovorim na pitanje: zbog čega nam je Krleža danas toliko važan, važniji no ikada? Uzgred, ispostavilo se da je KCB-ov festival iz 2012. ujedno bio i poslednji, jer je dotična manifestacija posle dolaska evropeiziranih radikala na vlast prestala da postoji. Verovatno i zbog toga što su u jednom delu srpske javnosti odzivi na Krležin povratak u Beograd bili negativni.

Leglo paranoidnog nacionalizma

Spominjete kako je Tomislav Brlek svojim tekstom o prijateljstvu Krleže i Ristića pomogao tom povratku, pa priželjkujete da se još desi povratak Ristića u Zagreb. Znate li da je Ivana Momčilović objavila više radova o tom prijateljstvu?

Kako da ne. U knjizi su me, međutim, prevashodno interesovale književno-istorijske i književno-kritičke interpretacije Krleže, kao i utemeljenje jednog otvorenijeg koncepta avangarde, do kojeg sam došao analizom divotvelepisma. Tu sam se suočio sa zapanjujućom nemoći struke kojom se bavim i koja se poslednjih decenija pretvorila u leglo teorijske neosvešćenosti, ali i paranoidnog nacionalizma. Utoliko je knjiga neminovno poprimila polemičku notu. Što se Marka Ristića tiče, bez obzira na to što se o njemu piše sve više, on do daljnjeg ostaje najveći tabu srpske kulture 20. veka, koji skupo plaća činjenicu da je istovremeno bio nadrealista i Jugosloven. Oskar Davičo je bar napisao ‘Srbiju’, pa su mu oprostili što su ga tukli.

Krleža je mnogo više od ‘hrvatskog klasika’. On je pisac neuporedivo šireg zamaha i većeg dometa, on je pisac-epoha, tačnije jugoslovenska epoha

Tezu o ‘vječnoj Jugoslaviji’ preuzimate iz naslova knjige Viktora Ivančića. U posljednjih dvadesetak godina je ‘vječnom Jugoslavijom’ u badiouovskom smislu zaokupljena i grupa koja je objavljivala u beogradskom časopisu Prelom, ljubljanskom Borecu, ediciji Jugoslavija i zagrebačkom Aktivu. Nju čine, uz ostale, Ivana Momčilović, Slobodan Karamanić, Ozren Pupovac, pa i moja malenkost.

Meni je ipak bliže Ivančićevo poimanje Jugoslavije. U njegovim tekstovima jugoslovenstvo figurira kao forma angažmana (on bi rekao: oblik otpora), kao nešto što prirodno proističe iz kritike svih nacionalizama, što predstavlja neophodan viši stepen te kritike. Ima li ičeg bednijeg od srpstva ili hrvatstva ukoliko ih se shvati isključivo kao antijugoslovenstvo? A nacionalne elite ih mahom tako shvataju, odričući se čitavog jednog stoleća naše zajedničke istorije – štaviše, onog stoleća koje se poklapa s ovdašnjim modernitetom. U tom smislu, ko ne želi pričati o Jugoslaviji, neka ćuti o nacionalizmu.

3ci32eeiuc70rj1uejbuzqoz50w

‘Avangarda krležiana: pismo ne o avangardi’

Govorite da između modernizma i avangarde, najprije u umjetnosti, a onda i u društvu, ne postoji jasno razgraničenje. U kojem smislu je avangarda za vas stalno moguća?

Takozvana istorijska avangarda je samo jedan od njenih vidova, koji traje do polovine tridesetih godina i dezintegracije avangardističkih poetika, dakle otprilike do vremena kada je nastalo i divotvelepismo. U narednom su se periodu avangardisti rukovodili načelom koje je najbolje formulisao Walter Benjamin, kazavši da bi na desničarsku estetizaciju politike levičari trebalo da uzvrate politizacijom estetike. Radi se o fazi koja je kod Krleže okončana čuvenim govorom na ljubljanskom kongresu jugoslovenskih pisaca, čime faktički biva okončan i sukob na književnoj levici. Nakon toga sledi treća etapa, koja se kod Krleže ogleda u samopregornom radu na Enciklopediji Jugoslavije. U pitanju je monumentalni projekt u kojem nije teško prepoznati ono što se u teoriji avangarde naziva optimalnom projekcijom – ali to, na svoju sramotu, istraživači ne uviđaju. U knjizi se, inače, pozivam na mnoštvo koncepcija po kojima avangarda nije samo periodizacijska, već i tipološka odrednica. Zanimljivo da je ideja avangarde u istom duhu bila obrađena i u ‘Jugoslavici’. Po meni je pak evidentan i kontinuitet jugoslovenske avangarde, koji seže od ranog Krleže do, recimo, i dalje aktuelnog Laibacha.

Srozavanje krležologije

U čemu se sastoji Krležina Grosse Realistik?

Za tim pojmom, kojeg je u estetičku raspravu uveo Krleži mrski Kandinski, posegnuo sam ne bih li opisao divotvelepismo, ali i jednu od osnovnih odlika krležijanske poetike. Posredi je tipično avangardistička, kolažna prezentacija nekog konkretnog istorijskog trenutka, kakvu pored ostalog srećemo i u svakom od pet tomova Krležinog Dnevnika – iz čega sledi da ju je on praktikovao permanentno, u ostvarenjima koja pripadaju različitim žanrovskim kategorijama. Isti postupak javlja se i kod Karla Krausa; ruski formalisti su u sličnim situacijama upotrebljavali termin byt; dok je Brecht koristio oznaku Aktualitätenmontage. Podrazumeva se da sam u knjizi ukazao i na brojne druge avangardističke stileme, kojih kod Krleže takođe ima u izobilju, pogotovo izvan onih par kanonizovanih dela na koja se njegov opus smišljeno redukuje. Strašno je koliko je taj čovek, uprkos svemu, ostao nepročitan.

Što znači da je Krleža bio ‘svjedok i saučesnik’ u sopstvenom slučaju, što je parafraza naslova jedne Ristićeve knjige?

Markovom frazom ‘svedok ili saučesnik’ želeo sam da skrenem pažnju na to da Krležine iskaze o vlastitoj stvaralačkoj poziciji ne moramo uzimati zdravo za gotovo. Svima nam je znano da se on stalno ograđivao od avangarde, pa i od samog Ristića, u čijim je nadrealističkim egzibicijama, svejedno da li voljno ili nevoljno – kao urednik Danasa i Pečata, ali i na razne druge načine, ne izuzimajući ni divotvelepismo – saučestvovao.

Kritizirate argumentirano gotovo sveukupnu hrvatsku krležologiju, a naročito onu od 1980-ih do danas?

‘Gotovo sveukupnu hrvatsku’ i bezmalo celokupnu srpsku, odnosno ono što je od nje preostalo i srozalo se na najniže grane, do stanovišta o Krleži kao ‘osionom negatoru srpske istorije’, koje je reagujući na Festival jednog pisca – da ironija bude veća, u krležijanski nazvanom nedeljniku Pečat – plasirao jedan beogradski profesor. Iz sadašnje perspektive posmatrano, nema sumnje da je krležološki mejnstrim Krležu bezdušno žrtvovao molohu nacije. Najambiciozniji književno-naučni poduhvati, poput šestotomne Krležologije ili trotomne Krležijane, bili su u službi piščevog pohrvaćivanja. Nemam ništa protiv koncepta nacionalne književnosti (preciznije bi bilo reći da sam prema njemu ravnodušan), retki su uostalom književnici koji su uopšte vidljivi mimo nacionalnog konteksta, ali – izvinite – Krleža je mnogo više od ‘hrvatskog klasika’. On je pisac neuporedivo šireg zamaha i većeg dometa, on je pisac-epoha, tačnije jugoslovenska epoha. Svojevremeno su, dok je Jugoslavija još postojala, srednjoškolski profesori književnosti voleli da citiraju onu dirljivu rečenicu Dušana Matića po kojoj ‘svako u sebi nosi svoga Ujevića’; meni se jednako umesnom čini nadrealistova slikovita i od pojedinih krležologa ismejana tvrdnja da Krleža nije čak ni ‘golema planina’, već grandiozni ‘planinski lanac’. Njegov opus prostire se duž celog jednog, dakako jedinstvenog jezičkog područja.

Humanistička privlačnost jugoslovenstva

Što su to ‘snažna pogrešna čitanja’ i koji su autori primjer toga u slučaju Krleže?

Trudio sam se da u nepreglednoj krležološkoj građi uočim izvesne čvorne tačke koje bi nam mogle poslužiti kao oslonac u budućim čitanjima Krleže. Tragao sam za istomišljenicima, pri čemu se pokazalo da njih, naročito onih rečitijih, skoro i nema; ali da parcijalnih interpretativnih prodora itekako ima. Kada, na primer, Dubravka Oraić Tolić povodom Krleže govori o hrvatskoj književnoj ‘sveumjetnini’ iliti Gesamtkunstwerku, kao i kada Radovan Ivšić, insistirajući na važnosti osovine Krleža-Ristić, zajedništvo dvojice pisaca naziva jednom od najvećih nesreća koje su zadesile intelektualni život na Balkanu, onda pred nama iskrsavaju začudni spojevi dubokih uvida i nepojamnih zaslepljenosti. O takvim fenomenima su – dozvolite mi da se još koji sekund zadržim na terenu sopstvene struke – odavno pisali književni teoretičari poput Paula de Mana i Harolda Blooma. U knjizi sam ponudio svojevrsnu ‘mapu pogrešnih čitanja’ Krleže, ali nikako nisam nameravao da ih u vrednosnom pogledu izjednačim, jer su neka od njih uistinu snažna, to jest podsticajna. Nažalost, akademska tumačenja Krleže su po pravilu ne samo pogrešna, nego i slaba. Ne mogu se oteti utisku da se na Univerzitetu nikada manje nije poštovalo Sloterdijkovo upozorenje da je zadatak svakog, pa i profesorskim zvanjem ovenčanog pisca da misli opasno, da rizikuje i provocira. S druge strane, dobra vest je da se misliti još uvek može i izvan univerzitetskih zidina: zato sam nadahnutu konstataciju nekadašnje hadezeovske ministarke kulture da ‘Krleža je sve obezvrijedio, od Boga pa nadalje’ sa ogromnim zadovoljstvom uvrstio u knjigu kao jednu od misli-vodilja.

Kada ćemo s jugoslavenske kulture moći obrisati ono ‘ex’ i ‘post’? Kritični ste spram koncepta nove postjugoslavenske umjetnosti, pogotovo književnosti?

Najiskrenije rečeno, ne razumem ni to ‘ex’, ni to ‘post’, niti srodne etikete poput ‘jugosfere’, ‘regiona’ ili ‘susjedstva’. One valjda funkcionišu kao opomena da Jugoslavija kao država više nije živa. U redu, ali znači li to da je nakon propasti Rimskog carstva trebalo da nestane i latinska filologija? Navedeni prefiksi su loši naprosto zato što dovode u pitanje spominjane umetničke i kulturne kontinuitete.

Može li književni kanon ne biti nacionalnim, budući se zalažete za onaj jugoslavenski, ali pretpostavljamo ne i za ‘pravljenje’ jugoslavenske nacije? Krleža i Ristić, po vama, nisu izdali sebe – ali nacionalne kulture jesu.

Nama, koji jugoslovenstvo ne svodimo na puku ideološku melodramu, ono nipošto nije privlačno zbog svog nacionalnog, nego zbog svog – ne stidim se da kažem – humanističkog sadržaja. Tako gledano, književni kanon ne samo da može, nego i mora biti internacionalan. Jugoslovenska književnost, u čije me nepostojanje bezuspešno uveravaju, nije zapravo ništa drugo doli minimalni internacionalni makrokontekst. I tu, opet, valja učiti od Krleže, koji je već u ‘Hrvatskoj književnoj laži’ uspostavio vlastitu vertikalu bogumili-Križanić-Kranjčević, da bi docnije povlačio svakovrsne hrvatsko-srpske dijagonale. Zanimalo ga je ljudsko biće kao takvo, nezavisno od ‘boje masti’; ali je, osim klasne nepravde koja ga je tištila i protiv koje je grmeo, čitavog života bio bolno svestan tragizma ‘južnoslavjanskih’ i svih drugih ‘malih’ naroda. Setimo se da je, nimalo slučajno, jedna od najvažnijih ličnosti iz krležijanskog istorijskog mozaika bio Dimitrije Tucović. Ovih dana možemo samo da zamišljamo kakav bi gnev i koliko sete kod Maestra izazvalo sramno izmeštanje njegovih posmrtnih ostataka.

Novosti

Srećko Pulig
Autor 4.1.2017. u 11:22