Promocija knjige Čedomira Petrovića “Bilo nekad jedno vreme kad su ljudi bili bolji” u Mostaru

Povezani članci

• Večernjakov linč Čovićevih neistomišljenika
• Promocija romana ”Farbanje” Hamze Hodžića
• Humanitarna akcija za dječiji dom Egipatsko selo u Mostaru
• Uspostavljena mreža mladih Mostaraca koji će raditi pozitivne promjene u gradu
• Escobar: Lideri moraju biti lično odgovorni
• Fra Ivo Marković: Križ nad Mostarom je pobjednički menjik-međaš da Mostar pripada kršćanima

“Ako bih mogao da spasim život jednog deteta, bilo kojeg deteta na svetu, prešao bih u katolike, uzeo bih islam ili judaizam kao svoju veru. Bio bih protestant, budista, hindu vernik. Obojio bih se u crno ili žuto. Iskosio bih oči. Sve bih učinio i sve su to male i sitne stvari u poređenju sa životom deteta.”

Centar za kritičko mišljenje i portal Tacno.net organiziraju predstavljanje knjige Čedomira Petrovića “Bilo nekad jedno vreme kad su ljudi bili bolji“ 1.4.2017. godine s početkom u 20 sati u kongresnoj dvorani hotela Bristol u Mostaru.

O knjizi će govoriti: Jasna Žalica, Mustafa Nadarević, Amer Bahtijar i autor Čedomir Petrović.

Iz recenzije: Petar V. Arbutina 

Smerana i direktna eksplicitnost naslova nije jeftin trik pomoću koga bi pisac ovih redova, preko naoko otrcane asocijacije i mnoštva opštih mesta, došao do centralnih tema knjige Čedomira Petrovića, banalizujući piščev nemir i njegovu ponekad bolnu, ljudsku i etičku pozornost. Naprotiv, to je put ka njenom središtu kao onome što je za čuvenog mostarskog barda Aleksu Šantića, odnosno za specifičnu ljudsku zavičajnost njegovih pesama, rekao veliki Jovan Skerlić: “Njegova domovina je mali i napaćeni čovek.” Upravo to je tema ove knjige, ili je to mnoštvo malih-velikih tema koje nam objašnjavaju kako uzrastamo u ljude ili kako se sunovraćujemo u zveri, i gde smo to na putevima odrastanja i iskušavanja naše ljudskosti zaboravili ili upravo pronašli sebe.

Čedomir Petrović spada u retke pisce koji u svojim tekstovima imaju hrabrosti da krenu u smeru svog vlastitog straha ili u susret svojim najačim emocijama, prošlosti koja se ne zaboravlja i budućnosti koja nas iskušava, pa čak i onda kada pisanje izraste iz anegdotskog ili kritičkog u gotovu dramsku formu koja u sebi nosi ove već pomenute kvalitete. Sin velikog glumca i komičara Miodraga Petrovića Čkalje, legende srpskog i jugoslovenskog glumišta, i sam glumac, reditelj i pisac, Čedomir Petrović uspomenu na oca neguje sa osobenim pijetetom ali i sa specifičnom vrstom prisutnosti u većini tekstova u ovoj knjizi.

Naime, sve uspomene značajne su tek ako nas (sa)čuvaju u misli i opomeni da su neki ljudi pre nas uspeli da zasluže i održe ponos i moral i da nas vreme u kome živimo i kompromisi koje, navodno, moramo da napravimo ne aboliraju od te činjenice. Na isti način Čedomir Petrović čuva uspomenu na svoga oca, ne kao ponosan sin već kao čovek koga uspomene obavezuju ne samo na poštovanje nego i na stalnu moralnu i intelektualnu opreznost. Jer, ne treba to zaboraviti a i važno je u kontekstu ove knjige, Čkalja je bio legenda u jednoj velikoj zemlji u kojoj su dostojanstvo života i uvažavanje različitosti predstavljali uzvišenu, ne samo formalnu ili ideološku, činjenicu vrednu poštovanja. Upravo na takvim vrednostima Petrović insistira kada piše o sadašnjim mržnjama i zločinima koji su natrkrilili i zamračili jedan divni period.

Ali, Petrović nije patetični jugonostalgičar, naricaljka nad lešom bivše zemlje i nad vlastitom tugom, on želi da se dobro bolje vidi kao što mu je obaveza da zlo označi i nazove pravim imenom. Ne bavi se posledicom ili uzrokom da bi našao krivce već da bi imenovao suštinu problema, života, sudbine … I u tome uspeva, na sebi svojstven način, preemotivno ponekad, ponekad previše lično ali pre svega iskreno. To je vrednost koju smo zaboravili, potcenili u javnim istupima i tekstovima, proglasili je nižom emocijom i možda smo upravo zbog toga postali bezosećajni, tumačeći svet kao niz brojki i statističkih “vrednosti” i ličnih istina. Na takve “istine” Petrović ne pristaje, mera njegovog pripadanja, hvale i kritike je pre svega lični doživljaj i iskrenost. I kad greši, to čini u svoje ime, ne zaklanja se iza naroda, autoriteta, nacije, religije, političke ideje …

Zato je često najkritičniji prema svome narodu ali to je još davno definisao veliki Čehov: “Ja imam pravo da loše da govorim o Rusima jer sam Rus.” Nesumnjivo, pred nama je knjiga lične istorije koja je imala hrabrosti da progovori o temama koje su politika i o politici koja je tema podsmeha i gorkih reči. Petrović ne sudi, on samo želi da njegovi tekstovi budu “sekire za zaleđeno more u nama” (Kafka) da se ne zaboravi ono što bi trebalo da se pamti, da sujeta ne nadvlada istinu a politička i svaka druga korist, moral. Ako tako jednom i bude onda će život imati samo vrednost koja ne obavezuje na dostojanstvo i iskrenost, zato neka ostane svedočanstvo da je moguće i drugačije. Dovoljno je.

O autoru

Čedomir Petrović, dramski umetnik, pisac, scenarista i reditelj, rođen je 2. 1. 1949. u Beogradu od oca Miodraga Petrovića Čkalje (dramski umetnik) i majke Dragice Petrović, rođene Mijatović (spiker i prevodilac s turskog jezika u Radio Beogradu). Godine 1973. diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, današnji Fakultet dramskih umetnosti, a nakon poslediplomskih studija radio je jedno vreme kao asistent prof. dr. Branivoja Đorđevića na predmetu Dikcija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Pored brojnih i zapaženih uloga na filmu (Put oko sveta, Orlovi rano lete, Zlatna praćka, Silom otac, Stići pre svitanja, Otpisani, Miris poljskog cveća, Miss, Hajde da se volimo…), u televizijskim dramama, kao i kultnim televizijskim serijama (Pozorište u kući, Otpisani, Kamiondžije I i II deo, Vruć vetar, Priče iz radionice, Bolji život, Obraz uz obraz, Neki čudni ljudi i drugim), serijama za decu i omladinu (Vukov ćošak, Usijane glave, Put oko sveta sa osam nota), autor je scenarija i reditelj serija i filmova: Ruski car (sa Miodragom Petrovićem Čkaljom i Mirom Banjac u glavnim ulogama), Čudesni svet Branislava Nušića, deset epizoda tv serije To se samo svici igraju, Mili i slatki moj Đokice i tv serije Neki čudni ljudi u četiri jednočasovne epizode, o predratnim putujućim glumcima, sa Mustafom Nadarevićem u glavnoj ulozi. Tokom dugogodišnje karijere bio je član Beogradskog dramskog pozorišta, Ateljea 212, Narodnog pozorišta u Beogradu, a gostovao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i na večernjoj sceni “Radović”, gde je režirao predstavu Nušiću s ljubavlju.

Igrao je u mnogobrojnim predstavama (Maksim Crnojević, Slučaj šampiona, Pesma, Ranjeni orao, Korešpondencija, Pseće srce, Protuve piju čaj, Demoni, Šala, Frede laku noć, SOS Spasite naše duše, Sastanak na vrhu, Revizor, Pokojnik, Zli dusi, Maestro i Margarita…). U poslednjih četrdeset godina igrao je i u mnogim radiodramama i emisijama koje su se decenijama emitovale na Radio Beogradu (Veselo veče, Porodica Jovanović, Tip-top kabare), a jedan je i od osnivača alternativnih pozorišta “Pod razno” i “Dijalog”.

Od 1995. do 1997. godine vodio dramski studio MI sa profesorom Milenkom Maričićem i dramskom umetnicom Mirom Stupicom. Autor je tri romana za decu: Tajni život Hranislava Dobrića (roman je bio u najužem izboru za najprestižniju nagradu godine koju dodeljuje Politikin zabavnik), Bekstvo u Afriku Hranislava Dobrića i Moj život sa Agatonom.

Pisac je i brojnih članaka, eseja i feljtona iz oblasti politike, sociologije i kulture u beogradskim nedeljnim i dnevnim novinama. Pisao je tekstove u časopisima Teatron i Ludus u izdanju Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i Saveza dramskih umetnika Srbije, kao i na internet-portalima Tačno.net i E-novine. Oženjen je, otac dve kćerke.