Virdžinija moje mladosti

Čedomir Petrović
Autor 29.6.2017. u 13:15

Izdvajamo

  • Poslednjeg dana života, imao je osam stotina eura, tačno onoliko koliko je koštao taj jebeni džemper. Da ga nije kupio, možda bi imao hiljadu i šesto? Ali, ja ga više volim takvog, kakav je bio čitavog života. Ne bih ga menjao, ni za šta na svetu.

Povezani članci

Virdžinija moje mladosti

Staza je bila uzana. Tek toliko da uporedo mogu da idu dvoje odraslih i dete. Držao sam čvrsto za ruke oca i majku. Sklanjao bih se iza njih kada bi naišao neki od retkih šetača. Zazvonilo bi zvonce i biciklista bi projurio pored nas, dižući prašinu na putu. Svetla na retkim starim banderama počinjala su da se pale. Uvek bi stizali u sumrak. Dolazili do ivice samog rta. Pored nas je stajao svetionik a prema moru bilo je nabacano mnogo teških kamenih blokova, da zaštite mesto od olujnih vetrova koji bi pravili velike talase. Sedali bi na jedan i gledali u daljini, preko mora, grad koji je svetleo. Grad u daljini bio je Trst. Mesto sa koga bi ga gledali bio je Piran. Bilo je leto 1957. godine. U Portorožu smo boravili u iznajmljenoj sobi u staroj istarskoj kamenoj kući.

Jedne večeri išli su nam u susret čovek i žena. Otac i majka su zastali, prepoznali se i srdačno pozdravili. Uobičajen razgovor onih koji se ne viđaju često. Više sam gledao more, koje toliko volim. Talas je prelazio nečujno preko kamenčića, i tek kad bi se vraćao natrag u more, čuo bi se šum. Kao da su se bunili da ih talas ne odvuče u nepregledne i tamne dubine svoje. Od razgovora koji su vodili majka i otac sa prijateljima ništa nisam zapamtio. Kasnije, kada sam odrastao, pričali su, da su to bili Gliga (Svetozar Gligorić) i njegova supruga Dana. Došao je da omiriše vazduh Portoroža u kome će za godinu dana igrati kvalifikacioni turnir za prvaka sveta. Pričao je o jednom klincu koji će biti veliki šahista, najbolji. Bio je to Bobi Fišer, koji će u Portorožu postati najmlađi velemajstor na svetu. Sa Pol Morfijem i najbolji. Obožavao sam ga. I Kleja. Da ne vide kćerke, plakao sam u sebi, kad su otišli.   

Večerali bi u nekom malom restoranu, uz mineralnu vodu Radenska, tri srca. U to vreme 1957. godine, stajao je samo hotel Palas. Prema Luciji, malom mestu kraj Portoroža, nije bilo ničega, osim močvara, trske i mnoštvo solana.

Uveče bi išli u u jednu staru istarsku kuću, sa izbledelim zelenim škurama, koja je bila hotel, i koja je imala na zidu napisano ime VIRGINIA. U malom holu bio je crno-beli televizor, i na njemu Majk Bonđorno, slavni Italijanski tv voditelj, i kviz Sve ili ništa. Pre toga reklame Karuselo, sa predivnom muzikom, koju i danas zviždućem. Otac je morao da me stavi na ramena, da bih mogao da vidim. Valjda su svi koji su bili u to vreme u Portorožu, bili tu.

Hotel je izgoreo pre par godina. Spalili ga krimosi, i otkupili za male pare. Verovatno će napraviti opet hotel. Kako će mu ime dati? Možda opet VIRGINIA? Ali, nikada to neće biti ona stara, sa malim crno belim televizorom u koji je jedva stao Majk Bonđorno, koga isto više nema. I mi, koji smo stajali jedno drugom na glavi, ja bukvalno, ocu na ramenima, svi smo bili obučeni gotovo isto, sivo, crno belo. U glavi, u mislima, osećanjima, željama, imali smo sve boje sveta. Danas, su televizori veliki kao zgrade, a na zgradama ništa, prazno. Samo rupe od topovskih granata. Odjekuje od zidova kuknjava i plač, psovke, mržnja, pretnje… Imaju televizori danas milione boja i nijansi, a mi smo u glavama, svi sivi, crno beli. Čuje se u nekom ćorsokaku Majkovo pitanje, koja je to susedna zemlja, sa kojom delimo more, i odgovor, tačan, Jugoslavija.    

Ni danas ne znam kako, i zašto smo došli u ove krajeve. I kasnije smo godinama odlazili preko leta u Portorož, i Strunjan. Posle pola veka, za mene su oni postali deo vremena, deo mog života. Možda je bila u pitanju ta blizina Trsta i Italije.  Možda želja da se vidi mnogo toga pre odlaska? Možda je to bio početak nekih sledećih putovanja van zemlje, bližih i onih dalekih, kada smo bili srećni zbog povratka kući, i setni, i tužni, zbog onoga lepog što smo tamo videli, a kod nas toga nije bilo…  Ko zna? Četiri godine ranije, bio sam sa majkom i ocem na Trgu Knjaza Mihaila, u Beogradu, gde je masa urlala Trst je naš  i  Život damo, Trst ne damo. A, sada smo tu. I on je tu. I niko nije dao život za njega, osim partizana koji su ga oslobađali. Po drugi put smo na strani pobednika, a uvek smo gubitnici.

I sada posle toliko godina, setim se te staze kojom bi došli do mesta sa koga smo gledali u daljini, naše snove, i pitali se, da li ćemo ikada stići tamo, kao što se i danas pitamo isto.

I otišli smo iduće godine u Trst. Italijani bi stali ispred našeg fiće i nudili, dinar-lira. Prodali smo, sto kutija crvene niške “morave”,  i za te pare otac i ja kupili tamno plave jakne od impregniranog platna sa krznom. Majka par žipona, dva lepa meka ćebeta i meni pušku sa kapislama. Čuli smo da se carina ne plaća na ono što imaš na sebi. Otac i ja smo obukli jakne sa krznenom kragnom, a majka žipon na uzanu suknju. Ćebad smo nonšalatno prebacili preko sedišta i stidljivo se ogrnuli njima, avgusta meseca. Carinici su se smejali, a i mi.

Čudili smo se kako zubna pasta izlazi u nekoliko boja, sekli je makazama da otkrijemo tajnu. Gledali satima kako đubretari stavlaju kante na kamion koji ih podiže, okreće, i vraća prazne. U Aveniji XX septembar, gde smo proveli pola života, čekali smo u niskom startu da se otvori robna kuća Standa. Rušili sve pred sobom, i kupovali sve što nam se nađe pod rukom. Ulje, pirinač, praškove za razne mašine, kafu, cigarete, viski, gaće, čarape, zvečke, mada niko nije imao bebu, veslo… pa šta će ti bre veslo? Nemaš ni čamac, ni brodić.  Bilo jeftino, na rasprodaji. Zatrebaće nekad. Naiđu poplave… Ko zna?  

Jednom smo kupili neke karamele, i poklonili komšiji koji je imao totalnu protezu. Morali smo da ga vodimo kod Svete Ninkovića zubara, da mu odlepi gornju od donje. Otac mi je kasnije priznao, da je to namerno učinio, jel mu se ovaj nije javljao na stepenicama.

Na granici smo kupovali vino Kjanti, i belo i crno. Italijanski carinik zajebava, kupi, kupi, nema nigde bolje vino od Italija. Otac, veoma raspoložen, odgovara mu, ja ovo kupujem kad se ukiseli, da ga upotrebljavam kao sirće, a ako ću da pijem pravo vino (nikad ga u životu nije okusio), kakovostno (kvalitetno, slov) to kupujem samo u Sloveniji.

Kupovali smo u Trstu belu boju, da ofarbamo gume oko felni, to je bilo u to vreme moderno. Mazali smo gume celog dana u Košutnjaku, više sebe izmazali, i kako pade kiša, sva se boja istopila. Opet je otac svima jebao majku. Od predsednika Italije, do taksiste koji nam je jednom uzeo pet hiljada lira, za vožnju od pet minuta.

Imali smo u kolima malu vazu s vodom, na magnet, u koju bi stavljali sveže ubrane slovenačke ciklame. Uvek su stajale, pored volana, dve pločice.  Jedna sa slikom, na kojoj smo majka i ja, i tekst, papa non correre, pensa a noi (tata ne žuri, misli na nas), a na drugoj, bio je lik Svetog Kristofora, zaštitnika putnika.

Kupili smo antenu za radio, dugačku pet metara, to je tada bilo popularno. Pri vetru, udarala je antena po kolima, jednom pešaku umalo nije isterala oko, pa smo morali da kupimo kraću, normalnu. Otac je bio kao dete, želeo je, da za fiću kupi više nego za sebe. Bila je druga ili treća godina kako smo svratili u Trst, na dva dana. Hteo je otac da ga frizira i pretvori u Abarth, navukli ga neki mangupi.  Jedva smo ga majka i ja odvratili. Mile, pa ti nikad ne prelaziš osamdeset kilometara na sat.  Koj će ti to?  Hoćeš da ideš na trke? Neću, ali sam mislio, možda bih…  Šta? Da mu stavimo onaj auspuh, što prdi?  Onako… da se zezamo. Ipak smo ugradili sirenu, koja je zvonila kao tramvaj. Otišli bi na Slaviju, provozali nekoliko krugova i zvonili. Svi su kočili, i gledali, gde je taj tramvaj. Koliko je dečjeg imao u sebi, a trebalo je, da ja tada budem dete.

Za odlazak u Trst, zaslužan je očev prijatelj Vladica Josipović. Vladica je bio fudbaler Radničkog iz Beograda, a te godine prelazio je u Dinamo iz Pančeva. Bio je duhovit, šarmantan. Majku i oca uhvatila je teška panika i strah.  Ma, Vladice ne dolazi u obzir.  Jesi li ti bre normalan? Da idemo u Trst, fićom? Pa, jesi li išao prošle godine u Portorož? Jesam. To je dvadesetak kilometara dalje. A, granica, a carinici…

I pošli smo jednog jutra, sabajle, još je bio mrak. Poveo Vladica svoju devojku. Petoro u fići. Može i četiri i po. Ja sam bio klinac. Završio drugi razred osnovne škole. Noćili u Postojni. Svi u jednoj sobi.

Te, prve večeri, sišli smo do mora, i gledali svetiljke, kako trepere u daljini. Bio je to Piran. Bio sam mnogo tužan i zaplakao se. Prvi dan u mom kratkom životu, da sam izašao iz moje zemlje, iz Jugoslavije. I kasnije, pa sve do danas, želeću da sam negde, a kad odem tamo, poželim da se što pre vratim…

Na povratku kući, zaustavili smo se blizu Beograda, da popuše po cigaretu. Poslednji je ušao Vladica. Zgazio pikavac, i seo u auto.

Posle četiri godine, na tom istom putu Beograd-Zagreb, poginuće Vladica, a sa njim i Čedomir Lazarević odbrambeni igrač Partizana, reprezentativac u plivanju Boris Škanata, i igrač Partizana, sjajni Bruno Belin.

Danas, odemo na nekoliko dana, do naših prijatelja, Klavdije i Mira Brkoviča. Pokažem mojoj Smiljki mesto, gde je na par metara od obale, iskočio delfin kad sam bio klinac, i koliko me je uplašio, da sam pao na zemlju.  Svake godine joj pričam jednu te istu priču, a ona se pravi kao da je prvi put čuje. Jednog leta, izronio je predivan delfin, koga sam samo ja video, i obratio se mojoj Smiljki: Gospođo, kako možete, toliko godina, da trpite, tako dosadnog tipa?  

U jednom od mnogobrojnih, kasnijih, odlazaka u Trst, svratili smo u jednu radnju. Nismo planirali da nešto kupimo. Onako. Blejali smo u izloge. To smo najviše voleli. Satima smo lunjali po gradu, popili po limunadu, i nastavili dalje. U jednom izlogu, video sam džemper, kakav je on voleo, i naterao ga da uđemo, i probamo.  Bila je veoma luksuzna radnja, sa cenama, boli glava. Ušli smo, i odmah su nas prepoznali da smo iz Juge. Postali su veoma neljubazni,  a to je oca, a i mene, znalo mnogo da razljuti. U pogledu si mogao da im pročitaš, šta misle. Idite bre na Ponte Roso, tamo vam je mesto…  Zalutali ste u ovu finu radnju… Otac je tada znao da bude grub, a i ja. Nije nikako voleo italijane. Sta oce, pita lepuškasta prodavačica. Otac je počeo da izbacuje paru i vatru na nos, napraviće neko sranje, znam ga godinama… Oce onaj džemper, i pokazuje prstom, koji. To mnogo skupo za vasJel te ja pito nešto? Daj mi ga da probam. To kosta osamsto maraka! Hoćeš da napravim sranje sad, ovde u radnji, ili ćeš da mi daš taj džemper, da ga probam?  Prodavačica, vidi da neće biti dobro, pruža ocu džemper, i kaže, Ti nema tolke marke, i nece da ga kupi… pazi, kad ga oblaci, da ga ne pocepa.  Pocepaću ja tebe, ko ludak novine, oblači zimski džemper na 35 stepeni, baca osamsto maraka prema kasi, i kaže mi, idemo… Ova viče, conto, prego contoTaj račun možeš da nabiješ sebi u dupe… onda je poludeo i počeo, kao razljućeno dete, na sred radnje, da drnda rajsferšlus gore dole, gore dole, da isteže rukave. Okretao se i pobedonosno pokazivao svima. Onda ga je skinuo i počeo da ga gužva, samo sam čekao kad će da krene da ih napada, kako jedu mačke i žabe…  Jednom je u sličnoj situaciji, mjaukao i kreketao, jedva smo živu glavu izvukli.  

Čim smo izašli iz radnje, smirio se. Seli smo na kapučino i zapalili po rotmans.  Mile, nisi normalan, života mi. Mogli su da dođu karabinjeri. Ma ko im jebe mater. Koliko još imaš love? Ni kintu. Sve što smo odvojili za kupovinu u Trstu, ode na ovo govno. Šta ćemo kevi da kažemo? Ne znam, smislićemo nešto… odžeparili nas. Ovde bre, sve go lopov. Gledao sam ga. Šta me gledaš? Morao sam da ga kupim. Branio sam našu čast…

A, majka je pokušavala da održi neku ravnotežu, i kupovala ono što je kvalitetno, ali ne u firmiranim radnjama. Većinom u robnim kućama.

Poslednjeg dana života, imao je osam stotina eura, tačno onoliko koliko je koštao taj jebeni džemper. Da ga nije kupio, možda bi imao hiljadu i šesto?  

Ali,  ja ga više volim takvog, kakav je bio čitavog života. Ne bih ga menjao, ni za šta na svetu.

                          

                                                                                               

Čedomir Petrović
Autor 29.6.2017. u 13:15