Značaj Sokratove dijalektike za naučno osnivanje etike

Povezani članci

• Jovan Nikolaidis: SIN CRNOGORSKI, reprint uz gusle i lelekanje
• OBJAVLJEN ROMAN „POLAROID KAUBOJ“ REFIKA HODŽIĆA
• Zašto čitati knjige analitičara sa margina?
• Jovan Nikolaidis: KRHOTINE (parabola)
• Treba li tome išta dodati?
• Demoni Balkana

Na osnovu svoga dijalektičkog traženja pojmova Sokrat je postao osnivač epagoške (induktivne) metode. Prema dotadašnjoj metodi, koja je čulnom opažanju i subjektivnom mnenju pridavala opštu vrednost, ta metoda svojim kritičkim paralelizmom pokazuje velik napredak. Doduše, ona nije ono što danas pod tim razumevamo. Jer, pod modernom indukcijom razumeva se metoda kojom se iz nekoliko činjenica pronalazi opšti prirodni zakon, koji još nije poznat. I Sokrat svojim induk¬tivnim postupkom ispituje pojedinačna iskustva da izvede opšti stav, ali rezultat njegovih dijalektičkih operacija nije prirodni zakon, nije proširivanje našega znanja, nego pojam, koji je ranije bio taman, a sad je postao samo jasan, određen. Ipak atinskom lovcu pojmova nisu bili cilj samo pojmovi, nego ispravni sudovi, ispravno mišljenje i znanje, a to je nemoguće bez ispravnih pojmova. Njemu pripada neosporna zasluga što je epagošku metodu stavio u službu sistematskog naučnog rada, i u tome je glavni značaj njegove dijalektike. U tom pravcu Sokratovoj zasluzi odao je priznanje Aristotel ovim recima: »Onaj je s dobrim razlogom tražio pojam, jer je tražio zaključivanje, a početak zaključivanja je pojam . . . Dve stvari s pravom se mogu pridenuti Sokratu: induktivni govori i opšta definicija, jer je to oboje na početku znanja (Met. XIII 4 p. 1078 v 23—30). I za jedno i za drugo naveli smo primere iz Ksenofonta i Platona. Ovaj poslednji Sokratovu dijalektiku kao veštinu raspravljanja, dakle dijalektiku u užem smislu, razviće i usavršiće u dijalektiku kao veštinu mišljenja, dakle dijalektiku u višem smislu (Theaet. 189 E,. 276 E ss).
Iz novog oblika razgovora, koji je Sokrat sam stvorio, kao i iz njegova dijalektičkog postupka, tj. formulisanja pojma, definicije, proizišla su tri glavna rezultata.
Prvo. Dok se filosofija pre Sokrata neograničeno poveravala umu i tajnu sveta htela da reši spekulacijom i da istinu pronađe bez metode, daje, takoreći, neposredno pogodi, Sokrat je prvi mislilac koji je ostavio ne samo metafizičku spekulaciju nego i svet naivnih dogmatičkih teza uopšte i mišljenju odredio stalan postupak za postizanje cilja. Njegovom metodom helensko mišljenje ostavlja svet naivnog dog¬matizma i prelazi na zemljište metodičko-naučnog rada.
Drugo. Svojim dijalektičkim postupkom Sokrat je savladao individualizam helenske
prosvećenosti i subjektivizam sofistike i baš iz dubine subjekta zasnovao novu, višu objektivnost, utvrdio solidnost duha i razvio smisao za istovetno i postojano. On je znao da čovek samo u sebi može naći pravila prema kojima će ude-siti svoj život i rad. Da bi resio to pitanje, on uzima pojmove kao nepromenljive i trajne regulativne principe mišljenja, dakle ono što su sofisti odbacili. Dok po sofističkom učenju nema pojmova koji bi važili za sve i svagda, jer oni su samo mnenje pojedinaca, Sokrat je tvrdo uveren da pojmovi nisu od danas ili od juče, nego su trajno nepromenljiva norma mišljenja, i oni su mera čoveku, njegovu životu i radu, a ne, kako je Protagora učio, čovek njima; oni su znanje. Jedna ista stvar ne može biti istinita i neistinita; na jedno pitanje ne mogu se dati dva suprotna a valjana odgovora, nego važi samo jedan.
Treće. U Sokratovu učenju je ne samo početak Platonove dijalektike sa celim sistemom ideja, razvijenim iz Sokratovih definicija, nego i Aristotelove logike. Ali ne samo razvitak logike nego i razvitak cele naučne etike ima u njemu svoje izvorište, i u tome je njegova istorijska vrednost. Svojim bistrenjem i utvrđivanjem pojmova Sokrat je doneo Helenima duhovnu vezu nad njihovom rasutom političkom stvarnošću. Njen značaj K. Joel obeležava ovako: »Heleni izgrađuju svoju duhovnu državu u jeziku, i on ih je jedini ujedinio. Oni su u stvari zborilački narod starog veka i zato najsvesniji. Jer iz reči govore pojmovi, a pojmovi su opšti. Pojam ujedinjuje sve one koji poimaju i u njemu se sporazumevaju, i on u isti mah ujedinjuje sve pojmljeno što obuhvata, što se njemu podvrgava. Pojmovi su duhovni oblici jedinstva i podvrgavanja. Pojmovi su postali satrapi Helade, njeni pravi knezovi i činovnici. Duhovna vladavina zamenila je fizičku, velika filosofija malu politiku.«
Mada je Sokrat oštrinom svoje dijalektike težio da dođe do jasnih, određenih pojmova, opet on nije išao za tim da postavi logičku nauku o pojmovima ni da po¬stavlja pravila za njihovo iznalaženje: on je hteo da svoje savremenike uveri da su pojmovi nepromenljiva i opšteobavezna norma i moralne svesti. Jer, on nije bistrio pojmove samo onda kad bi baš o njima raspravljao i ni o čemu drugom, nego i onda kad bi trebalo koga uputiti kako će najbolje udesiti svoj život. Određivanje pojmova služilo mu je samo kao sredstvo za obnovu iščezle moralne svesti, a nisu mu sami pojmovi bili cilj. To obnavljanje postizalo se ispravljanjem krivih shvatanja, jer shvatanja su sudovi koji su složeni od pojmova. Evo primera za to. Gla-ukon i Eutidem mislili su da su sposobni da se bave državnim poslovima i veoma mudri. Sokrat im postepeno objasni šta sve državnik treba da zna. Tako Glaukona odvrati od namere, a Eutidem najzad prizna: »Mislim, možda mi je najbolje ćutati; ta čini se da baš ništa ne znam« (Xen. Mem. III 6, IV 2). Harmid, međutim, bio je mnogo sposobniji nego tadašnji državnici, ali se ustezao da uđe u skupštinu i primi na brigu državne poslove. Sokrat mu tačno razloži kako je njegov usteyanje bezrazložno i da greši ako neće da otadžbini pomogne svojim radom, a mogao bi (Id. ib. III 1).
O primeni dijalektike na moralnu svest svedoči ova Sokratova izjava u Ksenofonta:
»Ja se, dakle, i sam, Antifonte, kao što se drugi ko raduje ili dobru konju ili psu ili ptici, tako i još više radujem dobrim prijateljima. I ako što dobro nađem, ja ih poučavam u tome i preporučujem ih drugima od kojih smatram da će se okoristiti za vrlinu. I blago ranijih mudrih ljudi, koje oni ostaviše zapisano u knjigama, listam zajednički s prijateljima, i pregledam, pa ako što dobro zapazimo to odabiramo i smatramo za veliku dobit ako jedan drugome prijatelji postajemo« (Mem. I 6, 14).
Ksenofont odmah dodaje da mu se, kad je to slušao, činilo da je Sokrat i sam bio srećan i slušaoce vodio do toga da budu dobri i lepi. Tako je Sokratu znanje etički ideal, a zajedničko traženje znanja etički odnos uzajamnoga dopunjavanja i podupiranja, kome je on dao ime = ljubav (Xen. Mem. I 2, 29, II 6, 28; Plat. Symp. 216 D ss).
Da je Sokrat dijalektiku primenjivao na etička pitanja svedoči i Aristotel kad u Metafizici (I 6 p. 987 b 1) tvrdi da je Sokrat ostavio saznavanje cele prirode i zahtev pojmovnoga saznanja ograničio samo na etičku oblast.
Svoj Sokratovoj dijalektici s njenim metodama glavni cilj je da naučnim argu¬mentima, metodički, reši aktualna i centralna pitanja moralnog života, da donese odgovor na pitanje kako treba da živim?.
Uverenje o potrebi toga odgovora toliko je u njega jako da je napustio ne-rešljive kosmologijsko-metafizičke probleme i sav se predao istraživanju čoveka i njegova života. I tako — kako veli Kikeron — »Socrates primus philosophiam devocavit a caelo et in urbibus conlocavit et in domus etiam introduxit et coégit de vita et moribus rebusque bonis et malis quae-rere« — »Sokrat je prvi filosofiju spustio s neba na zemlju, dao joj boravište u gradovima, uveo je čak i u kuće i primorao je da se bavi ispitivanjem života i morala, dobra i zla« (Tuse. d. V 4, 10; Acad. post. I 4, 15 Primenom pojmovnog saznanja na etička pitanja Sokrat je za sva vremena udario nerazorivu osnovu naučnoj etici, zasnovao njenu autonomnost, tj. nezavisnost od predanja i religije, čak joj dodelio autoritativan položaj prema religiji, i svim tim otvorio novu epohu u istoriji etičkoga saznavanja.

Formalni principi Sokratove etike.
Vrlina je znanje. Ona je samo jedna i postiživa

Stožerna misao Sokratove etike jeste nerazlučno jedinstvo teorijskog znanja i praktičke delatnosti. Vrlina je ne samo znanjem uslovljena nego i sa znanjem isto-vetna. Za tu osnovnu Sokratovu misao nalazimo u Aristotela ova svedočanstva:
I u Etici Nikomahovoj VI 14, p. 1144 b »Sokrat. . . mišljaše da su sve vrline teorijska znanja .. . mišljaše da su vrline manifestacije uma (jer su sve znanja)«;
II u Etici Eudemovoj I 5, p. 1216 b 6: »mišljaše da su sve vrline znanja, i da je jedno te isto znatišta je pravedno i biti pravedan«;

III u Etici Velikoj I 35, p. 1198 a 11; »Sokrat je tvrdio da to nema nikakve koristi vršiti ono što je hrabro i pravedno ako to čovek čini bez znanja i svesne namere; stoga je rekao
da se vrlina sastoji u pojmovnom saznanju.«

Aristotelova svedočanstva podudaraju se s onim što o Sokratovoj stožernoj misli tvrdi Ksenofont: »Mudrost i moralnost nije razlikovao, nego je za o noga ko zna šta je lepo i dobro pa to i primenjuje, kao i za onoga ko zna staje ružno pa se toga i kloni, smatrao da je mudar i moralan. A kad je pitan da li za mudre i uzdržljive smatra one koji znaju šta treba raditi, ali čine suprotno, odgovorio je: ,Isto onako kao nemudre i neuzdržljive. Jer mislim da svi po mogućnosti odabiraju ono što smatraju da im je najkorisnije, pa to i čine. Smatram, dakle, da oni koji pravo ne rade nisu ni mudri ni razboriti. A učio je da su i pravednost i svaka ostala vrlina mudrost (tj. znanje). Jer samo ono što je pravedno i uopšte sve što se radi prema vrlini jeste i lepo i dobro. I koji to znaju, neće ništa više voleti nego to, i koji ne znaju ne mogu tako raditi, nego ako i pokušaju, greše. Tako i lepo i dobro rade samo oni koji su mudri, a koji nisu mudri, ne mogu, nego ako i pokušaju, greše. Pošto se, dakle, i ono što je pravedno i sve ostalo lepo i dobro radi po vrlini, očevidno je da je pravednost i svaka ostala vrlina mudrost«. Vrlina je, dakle, znanje. To je prvi formalni princip Sokratove etike. Navod iz Ksenofonta pokazuje još i ovo. Iz činjenice da je znanje ne samo neobilazan uslov i pomoćno sredstvo pravog morala nego i njegova suština Sokrat zaključuje da je znanje obeležje i svih pojedinih vrlina, jer sve se vrline sastoje u znanju, tj. u poznavanju onoga šta treba činiti i čega se treba kloniti, i razlikuju se samo po predmetu znanja. Prema tome, nije pravilno uobičajeno mišljenje da ima mnogih i raznovrsnih vrlina: vrlina je u stvari samo jedna. Tako Sokrat dolazi do drugog formalnog etičkog principa: sve vrline, ukoliko su zna¬nje, čine jedinstvo.
U svih ljudi postoji uglavnom jednaka sklonost vrlini (Xen. Symp. 2, 9), i nju treba samo razviti dobrom poukom. Doduše, nisu svi ljudi jednako obdareni za razvijanje te sklonosti, ali je svima potreban trud, učenje, vežbanje, vaspitavanje, i baš ono što se čini najvrsnije po pri¬rodi iziskuje najviše vaspitanja (Xen. Mem. III 9, 1 ss, IV 1 3 s, IV 2, 2 s). Tako Sokrat dolazi do trećeg formalnog principa svoje etike: vrlina je posti-živa, jer se može naučiti (upor. i Plat. Prot. 349 B, 361 A ss).
Pitanje da li se vrlina može ili ne može naučiti nametalo se već pre sofista i Sokrata. Pindar, na primer, suprotno Bakhilidovu tvrđenju da »jedan postaje mudar od drugoga i u prošlosti i danas« (frg. 5), ne veruje u naučenu nego samo u urođenu vrlinu, u ono što se osniva na nasleđenoj krvi božanskih predaka, u dar prirode. Euripidovo tvrđenje da je prirodna obdarenost najveće dobro, bilo je, najzad, uverenje cele one genijalne epohe. Tukidid raspravlja pitanje da li Temistokle za svoje delo ima da zahvali mudracu ili svojim urođenim sposobnostima. Ali nova obrazovanost morala je na to pitanje dati svoj odgovor. Sokrat, u kome se ljudska svest uspela do jasne samosvesti, pokazuje da vrlina nije ni poklon prirode ni nešto spolja naučeno i dobiveno, nego se izgrađuje samosaznanjem i saznanjem etičkih normi, dakle znanjem. Dok sofisti uzimaju ljudsku prirodu kao gotovu, Sokrat je uzima kao neizvajan mramor, od koga čovek-vajar samosaznanjem i samosavlađivanjem treba da stvori umetničko delo. Može pravilno delanje biti rezultat i urođene sklonosti dobru ili posledica privikavanja na red i zapt, ali samo ono delanje koje proizlazi iz razumskoga saznanja ima pravu etičku vrednost.

Niko ne greši namerno

Sokratu je nemogućno verovati da bi požude mogle savladati um, jer ništa nije jače od uma:
»Većina misli o znanju tako da ono nije ni jako ni kadro da vodi ni podobno da vlada. I ne sude o njemu kao daje ono takvo, nego u ljudi, kažu, ima često znanja, ali njima ne vlada znanje nego nešto drugo — čas strast, čas uživanje, čas bol, po¬nekad ljubav, i često puta strah. Prosto: sude o znanju kao o robu — sve ga ono drugo kojekuda razvlači. Da li, dakle, i ti misliš da je znanje nešto takvo, ili je ono nešto lepo i podobno da vlada čovekom, i kad već jedared upozna razliku između dobra i zla, ništa ga više ne može nadvladati, tako da se svagda dešava ono što znanje nareduje, da je, dakle, razboritost dovoljna pomoć čoveku?«.
Kad ko uvidi šta treba da čini, on to eo ipso i čini, to mu znanje naređuje, i zato on ne može dobro ne vršiti. A kad ko čini zlo, on ga čini zato što misli da je ono za njega nekakvo dobro; ne čini ga iz urođene rđave sklonosti, nego iz nerazumevanja pravih uslova sreće, iz nepoznavanja puta koji vodi pravom dobru. Nemoralno delanje jeste, dakle, samo posledica varljivog mnenja, zablude, neznanja. Tako Sokrat dolazi do novog oblika svog prvog formalnog principa: niko ne greši namerno, nego svako greši zato što ne zna šta je dobro, a ne zato što neće dobro. Sokrat je smatrao da ljudskim dela- njem ne upravlja ništa drugo nego svemoćni um, i zato je on uopšte pobijao shva-tanje da ima neke neuzdržljivosti, jer »niko ne dela protiv onog što je najbolje sa znanjem, nego samo iz neznanja«. S tim u je vezi i Sokratovo tvrđenje: ko sa znanjem čini zlo on je moralno bolji no onaj koji to čini bez znanja (Plat. Hipp. min. 372 A ss). Bukvalno uzev, ovaj stav je paradoks, ali kad se dovede u vezu s principom vrline kao znanja, on je razumljiv. Sokrat tvrdi da onaj koji čini zlo iz znanja čini ga samo izuzetno, prema prilikama, a u drugim slučajevima radiće dobro. Ali ko greši iz neznanja, on će produžiti da radi zlo, jer ne zna svoju zabludu. Ukoliko Sokrat smatra da je znanje ne samo sredstvo nego i suština morala, utoliko je on etički intelektualist, a ukoliko smatra da između znanja i moralnog delanja nema antagonizma, utoliko je on ekstreman optimist.

Veština merenja

Dešava se, ipak, da ljudi misle da mnogi znaju šta je najbolje, pa ako i mogu to da učine, opet ne čine, nego rade drugo, jer podležu strastima, tj. savlađuje ih zadovoljstvo ili bol. Na pitanje šta se ljudima dešava kad kažu da ih savlađuju strasti i da ne rade ono što je najbolje, ako to i znaju, Sokrat odgovara da im nedostaje veština merenja, dakle opet potrebno pravo znanje. On to razlaže ovako. Često puta kratkotrajno uživanje (na primer u jelu, piću, obljubi) nosi u sebi klicu bolesti i zato u poznije vreme rađa velike bolove, kao što često biva i to da male trenutne neprijatnosti u sadašnjosti (na primer neprijatno vežbanje tela i vojevanje i le-karsko lečenje paljenjem, rezanjem, lekovirna i gladovanjem) stvaraju za docnije vreme zdravlje i krepko telo i spasenje otadžbini. Ljudi ipak često odabiraju malo ali blisko zadovoljstvo, zato što im se ono, zbog netačnog procenjivanja, koje proizlazi iz perspektivne obmane, čini veliko, kao što se klone velikog ali dalekog zadovoljstva, jer im se ono čini malo. Njihova pogreška je intelektualne prirode: oni greše ne zato što odbacuju svoje bolje znanje, nego zato što zaista ne znaju velike buduće posledice. Ne odlučuje blizina, resp. sadašnjost, ni daljina, resp. budućnost, treba li čovek da nešto učini ili ne treba, nego veličina i množina. Pravilan postupak u izboru zadovoljstva i bola, dobra i zla, pretpostavlja, dakle, veštinu merenja, i ona omogućuje procenjivanje osećanja zadovoljstva i bola prema njihovu pravom, a ne perspektivno odmerenom, odnosu veličine. »Kad bi nam, dakle, valjan rad — objašnjava Sokrat Protagori — zavisio od toga da prevaljujemo i biramo velike daljine, a malenih da se klonimo i ne prevaljujemo ih, šta bi nam bilo spasenje životu? Da li veština merenja ili moć prividnoga? Ne bi li nas ova moć opsenjivala i činila da amo i tamo često menjamo isto i kajemo se i u radu i u izboru velikoga i maloga, a merenje bi učinilo kraj toj tlapnji time što bi pokazalo istinu, unelo spokojstvo u dušu, jer bi ova ostajala kod istine, i spasio život? … A kad je očevidno da nam spasenje života leži u valjanu izboru zadovoljstva i bola, u izboru onoga čega ima više i manje, i onoga što je veće i manje i što je dalje i bliže — ne čini li vam se da je to pre svega merenje, jer ono je istraživanje o višku i nedostatku i o jednakosti jednoga prema drugome? … A kad je merenje, mora da je valjda veština i znanje«.
Kad čovek, dakle, čini zlo predajući se požudama i strastima, to znači da mu nedostaje merilačka veština, da u njega nema jasnoga saznanja dobra, jer se ne upravlja prema objektivnom saznanju, koje je jače od svega, nego prema subjektivnom, koje ga obmanjuje. Kad je ko savladan strastima, drugim recima kad je slabiji od sebe, to znači da je pogrešio u izboru zadovoljstva i bola, zato što nema pravog znanja. A kad je ko jači od sebe, tj. jači od strasti, to znači da je umeo odabrati pravo zadovoljstvo i pravo dobro, zato što ima pravo znanje. Niko, dakle, neće ići drage volje u zlo kad zna da je zlo. Čoveku je urođeno da između dobra i zla bira dobro, a između dva zla manje. Strah je očekivanje zla. Niko zato neće ići drage volje na ono čega se boji kad srne onamo gde se ne boji.Pitanje predmeta izbora čovekove merilačke veštine pretpostavlja pitanje materijalnih principi, resp. sadržaja, Sokratove etike.

Materijalni principi Sokratove etike
Saznanje dobra
Kao sadržaj znanja koje čoveka čini vrlovitim Sokrat je uzimao uopšte dobrošta je pak tačno razumevao pod dobrom to je teže reći, jer s jedne strane njegovu etičkom učenju nedostaje metafizička i psihološka podloga, a s druge strane on nije izgradio nikakav zatvoren etički sistem, jer kako svoje misli nije izlagao pismeno, to nije imao spoljašnjeg razloga da svoja moralna uverenja sastavi u zaokru¬ženu celinu. Nećemo, dakle, pitati kakvo je to dobro i za koga je dobro, nego ćemo reći da je to uvek pozitivno dobro. Svođenje vrline na saznanje predstavlja prvi formalni, a svođenje saznanja na saznanje dobra pred¬stavlja prvi materijalni princip Sokratove etike. Delanje dobra, prema tome, nije ništa drugo nego samo znanje u njegovoj praktičkoj primeni.
O Sokratovu shvatanju dobra može se uopšte reći ovo. Svi ljudi hoće neko dobro i zato prema toj svrsi i upravljaju svoje delanje. »Pa ipak« — odgovara Sokrat Aristipu – »ako me baš pitaš da li znam i kakvo dobro koje nije ni za što dobro, niti znam niti mi treba«. A na pitanje Aristipovo: »Da li je onda i koš za đubre lep?« Sokrat odgovara: »Tako mi Diva, i zlatan štit je ružan, ako je koš za svoju svrhu lepo izrađen, a štit zlo« (Xen. Mein. III 8, 2 i 6). Sve što, dakle služi određenoj svrsi jeste dobro, a ono što je dobro jeste istovetno ne samo s 1 e p i m nego i s korisnim ( Xen. Mein. IV 6, 8—-9; Plat. Prot. 333 D, 353 C ss). Sve je lepo i korisno s obzirom na svrhu kojoj služi (Xen. Mein. IV 6, 8, 8) i s obzirom na to što je po zakonu (Id. ib. IV 4, 12; 6, 6). Iz toga izlazi da niko drage volje i sa znanjem ne može biti rđav, jer niko neće namerno raditi protiv svoje koristi (Id. ib. III 9, 4 s; Plat. Apol. 25 C). Svako hoće svoje dobro (= egoizam), a ko radi suprotno, on to čini radi sve sebi radi. Korist i šteta jesu, dakle, merilo dobra i zla. Primera ovakva obrazloženja ima dosta u Ksenofonta, koji je u Sokratovu etičkom učenju najviše video čistu utilitarnost, tj. izvođenje etičkih principa iz posledica radnji. Zato se, ipak, Sokratovo učenje ne može obeležiti kao etički utilitarizam (Ziegler), jer korist, po Sokratu, nije krajnji i poslednji cilj čovekove delatnosti: prava korist je samo sredstvo za dostizanje blaženstva, a prava vrlina, in ultima analysi, jeste znanje onoga što čoveka čini blaženim. Dobro je vezano ne samo s korisnim nego i s prijatnim, i princip korisnosti i prijatnosti kao merilo i regulativni princip moralnog delanja samo je drugi oblik principa dobra. U Platonovu Protagori Sokrat izvodi da se sreća sastoji u prijatnom, bezbrižnom i bezbolnom životu i dokazuje da je znanje i tu presudan činilac života (351 B s). I princip zadovoljstva ili prijatnosti zauzima znatno mesto u Sokratovu učenju, ali zato se, ipak, njegovo učenje ne može obeležavati ni kao etički hedonizam, jer tu nije reč o zadovoljstvu kao krajnjem cilju svega etičkog delanja, nego je reč o znanju kao merilu za odmeravanje trajnih i trenutnih zadovoljstava. Oštrim dijalek¬tičkim ispitivanjem Sokrat čisti pojam koristi od troske i diže ga iznad spoljašnjeg zasnivanja moralne delatnosti: korisno i dobro nisu isto što i prijatno (Xen. Mem. I 3, 11; 6, 8; IV 5, 6; 8, 11). Pravo njegovo shvatanje o odnosu pojmova dobro i prijatno nalazi se u Platonovu Gorgiji; ostvarivanje dobra mora biti najviši cilj života; jer dobro je svagda i prijatno, ali prijatno nije uvek dobro (468 A, 500 A, 506).

Samousavršavanje
Prečišćeni princip spoljašnje korisnosti, resp. prečišćeno spoljašnje zasni¬vanje moralne delatnosti vodi njenu unutrašnjem zasnivanju, samousavršavanju, kojim
kojim se stiču unutrašnja dobra. Samousavršavanje je drugi mate¬rijalni princip Sokratove etike: »Mislim« — kaže Sokrat — »da najboljim životom žive oni koji se staraju za to da budu što bolji, a najprijatnijim oni koji najviše vide da postaju bolji« (Xen. Mem. IV 8, 6). Jer »nijedna radost ne može se uporediti s onom koja izvire iz pomisli da i sam bolji postaješ i bolje prijatelje tečeš« (Id. ib. I 6, 10). Zlo, dakle, nije apsolutan realitet, samostalan činilac stvarnosti, nego posledica neusavršavanja ljudske prirode. Podataka za to shvatanje nalazimo i u Platona. U njegovoj Apologiji Sokrat duhovno i moralno samousavršavanje ističe i kao sadržaj svoga životnog rada: »Dokle god bude daha u meni i dokle god budem snage imao, neću prestati baviti se ispitivanjem istine, i vas savetovati, i poučavati, s kojim se od vas već budem sastao, govoreći po svom običaju: .Čestiti moj čoveče, Atinjanin si, građanin najveće i po mudrosti i snazi najuglednije države, a nije te stid što se staraš za blago kako ćeš ga što više nagomilati, i za slavu, i za čast, aza pamet, i za istinu, iza dušu, da bude što bolja, za to se ne staraš i ni malo ne haješ« (29 D). Dok se dotad cilj čovekovih težnji jednako (i gotovo više) prostirao na spoIjašnji svet, Sokrat taj cilj pomera u svet unutrašnji. Tim pomeranjem on je oblast duha otvorio i umetnosti. U razgovoru sa slikarem Parasijem, koji se čudi što Sokrat hoće na slici da prikazuje dušu, a ona nema ni boje ni uopšte ičega vid¬ljivog, Sokrat mu svojim načinom objašnjava koliko se pogled i izraz lica menjaju prema duševnom stanju, te se i Parasije najzad uverava da je i u liku na slici mo¬gućno prikazati različna duševna stanja, Do istog uverenja dovodi i vajara Klitona (Xen. Mem. III 10, 1 ss). U tome otkrivanju unutrašnjega sveta i naglašavanju duše kao naročite oblasti u tom svetu leži epohalan značaj Sokratova učenja u istoriji helenskoga čoveka. I u tome što otkrivač te oblasti iznad svih prolaznih do¬bara: bogatstva, moći, slave, telesne snage ili čulnih zadovoljstava — a za tim dobrima helenska narodna svest je najviše žudela — ističe neuporedivu vrednost duše i ceo život shvata kao etički zadatak, kao neprestani rad na sopstvenoj duši, on se pojavljuje kao preodređivač svih helenskih tradicionalnih vrednosti. To preodređivanje, tj. isticanje svesnog uobličavanja svog ličnog unutrašnjeg života, značajno je i za problem vaspitanja, jer pravo vaspitanje i nije drugo neko svrhovito »obdelavanje duše«, »staranje za dušu« (Plat. Apol. 30 A s, 31 D ss, 36 C, Lach. 185 E, Gorg. 464 C, 513 D) Čišćenju i oblagorođivanju svoje duše najbolje služi onaj koji, i pored svih opasnosti, svagda vrši posao čestita čoveka, čak i onda kad mu preti smrt (Plat. Apol. 28 B). Sokrat je za celog svog života vršio takav posao. Kad mu Hipija zamera: »Dosta je što ostale ismejavaš time što ispitkuješ i sve pobijaš, a sam nećeš nikome da odgovaraš i kažeš svoje mišljenje, o ičemu«, on odgovara: »Ako već ne govorim, a ono delom pokazujem. Ili se po delu ne da bolje prosuditi negoli po govoru?« (Xen. Mem. IV). Svojim moralnim načelima ostao je svagda veran: »One razlog’e koje sam pre istic ao ne mogu ni sada odbaciti kad me je snašla ova sudbina, nego mi izlaze pred oči gotovo onakvi isti, i ja ih poštujem i cenim s istim uverenjem kao i pre« (Plat. Crito 46 BC). I heroizmom svoga umiranja Sokrat će dati autentičan dokaz ne samo za svoje etičko učenje nego i za svoje etičko delanje. I svojom vedrom mučeničkom smrću on će se pokazati kao čovek dela i potvrditi gornje reči što ih je kao odgovor uputio Hipiji.

Blaženstvo
Princip samousavršavanja vodi najvišem cilju života, onom koji daje pravac svima pokretima volje i predstavlja cilj svih radnji, a to je individualno blaženstvo kao najneospomije dobro (Xen. Mem. IV 2, 34). To je trajno zadovoljstvo stvara dobar rad i lep napredak, a ovi dolaze od naučenosti i uvežbanosti, tj. samousavršenosti. Prema tome, pozitivno etičko delanje jeste ono koje čoveku omogućuje njegovo najneospomije dobro — blaženstvo, i vrlina je samousavršenost, kojom čovek čini srećnim i blaženim ne samo sebe nego i druge. Na primer: »Kralj je dobar ne onda kad bi samo svoj život dobro udešavao, nego kad bi i onima kojima je kralj bio početnik sreće. Jer, i kralj se bira ne zato da se za se lepo stara, nego da po njemu srećni budu i oni koji ga izaberu«. Tako je i vrlina vojskovođa da srećne Princip samousavršavanja vodi najvišem cilju života, onom koji daje pravac svima pokretima volje i predstavlja cilj svih radnji, a to je individualno blažen¬stvo kao najneospomije dobro (Xen. Mem. IV 2, 34). To je trajno zadovoljstvo što ga stvara dobar rad i lep napredak (soTcpa&a, Id. ib. III 9, 14), a ovi dolaze od naučenosti i uvežbanosti, tj. samousavršenosti. Prema tome, pozitivno etičko delanje jeste ono koje čoveku omogućuje njegovo najneospomije dobro — blaženstvo, i vrlina je samousavršenost, kojom čovek čini srećnim i blaženim ne samo sebe nego i druge. Na primer: »Kralj je dobar ne onda kad bi samo svoj život dobro udešavao, nego kad bi i onima kojima je kralj bio početnik sreće. Jer, i kralj se bira ne zato da se za se lepo stara, nego da po njemu srećni budu i oni koji ga izaberu«. Tako je i vrlina vojskovođa da srećne čini one kojima je vođa (Id. ib. III, 2, 2 s; upor. i I 2, 32). B1ažens tvoje, dakle, treći materijalni princip Sokratove etike.
I za sofistiku je najopštiji princip etičkog držanja bilo blaženstvo. Ali, dok su sofisti blaženstvo nalazili u neobuzdanosti individualnih prohteva i strasti i njima podvrgavali opštu korist i učili da je bolje nepravdu činiti nego trpeti je (Plat. Gorg. 492 C), Sokrat iz pojma blaženstva iz¬bacuje svaki hedonizam i uči da je uzdržljivost , tj. obuzdava-nje nagona i strasti, osnova vrline (Xen. Mem. I 5, 4; IV 5, 1—8), jer bez uzdržljivosti nije mogućno jasno mišljenje ni pouzdano saznanje onoga što je istinski korisno. Uzdržljivost, a ne njena suprotnost, neumerenost, donosi najtrajnije i naj¬više zadovoljstvo (Id. ib. IV 5, 9 s), i blaženstvo ne treba stvarati od dobara kojima se može prigovoriti, tj. od spoljašnjih dobara, kao što su telesna lepota, jakost, bogatstvo, slava itd. (Ib. id. IV 2, 34 ss), nego samo od unutrašnjih, jer su samo ta dobra neprolazna.[…]

Platon
Učenje o najvišem dobru.
Istovetnost korisnog i prijatnog sa dobrim

Učenje Platonovo o najvišem dobru prošlo je kroz tri faze.
U prvoj fazi Platon se slaže sa svojim učiteljem, i zato je za njega dobro isto što i korisno, dakle što i zadovoljstvo. Kao Sokrat, i on usvaja princip korisnosti i zadovoljstva kao osnovu i izvor ljudskog delanja (Gorg. 468 B, 500 E). Ali takvo shvatanje nije proželo svu etičku misao Platonovu, jer je ublaženo i oblagorođeno umetničkom stranom ne samo platonskog nego, u isti mah, i celokupnog helenskog načina posmatranja, od kojeg se Sokrat bio udaljio. Platon, naime, i lepo poistovećuje s korisnim i dobrim. Na taj način korisno se sublimira time što se u isti mah stavlja u službu lepoti i umetnosti. Tako dobro, lepo i korisno postaju istovetni pojmovi. Poreklo tome poistovećivanju leži u jezičkoj upotrebi u kojoj razlikovanje tih pojmova još nije bilo dovoljno izvršeno. S druge strane, korisno je oplemenjeno time što je spo¬jeno sa sokratskim intelektualizinom, jer vrlina je znanje, pa se zato može naučiti. To je rezultat razgovora u Protagori.
U Gorgiji, u starom veku najviše čitanom spisu, koji pripada prelaznom periodu, i koji ključa vrelom strašću, jer je pisan pod svežim utiskom bola i razoča¬ranja zbog nasilja što ga je atinski sud učinio Sokratu, Platon svečano odbacuje shva¬tanje da (= prijatan život) znači isto što i (= lep život) ili (= dobro). Dok je u Protagori razvijena oblagorođena i s intelektua¬lizinom spojena hedonistička teorija, u Gorgiji jezgro čini pobijanje hedonističkog principa i uzdizanje dobra kao cilja života. U ovom spisu Platon dokazuje da zadovoljstvo i dobro nisu istovetni, i da se dobro ne sme želeti radi zadovoljstva, nego se ono i sve drugo treba želeti radi dobra. Sokrat primorava Pola na priznanje da je pravda, a ne moć, najviše dobro, i da je bolje nepravdu trpeti nego činiti — stav koji podseća na Tolstojevo etičko učenje, kao što i Platonov stav protiv pesništva podseća na Tolstojevu teoriju umetnosti. A iz Sokratova razgovora s Kaliklom izlazi da smisao života nije uživanje nego stvaranje prema lepoj ideji i podizanje pravde do žive državne moći. Zato Platon slavi Aristida Pravednog, a osuđuje velike atinske državnike Miltijada, Temistokla, Ki¬mona i Perikla, zato što su laskali slabostima narodne mase, povlađivali njenim predrasudama i vesto zadovoljavah njene prohteve i tako je maženjem kvarili umesto da su je radom i strogošću vaspitavali, popravljah i moralno usavršavah. Zato su prva trojica poželi nezahvalnost naroda kao pravičnu nagradu. — Platon ih upoređuje sa hlebarom Tearionom, koji je umeo da peče izvanredne hlebove, s kuvarom Mitekom, koji je znao da priređuje gurmanska jela, i s krčmarom Sarambom, koji je goste posluživao najfinijim vinima. Ovde se Platon nalazi na istoj liniji sa svojim saučenikom Antistenom. Oni se slažu ne samo u tome što osuđuju pomenute najslav-Ijenije demagoge i zbog njih osporavaju državi svaku moralnu vrednost nego i u tome što omalovažavaju zadovoljstvo. Strasnim odbacivanjem filosofije uživanja kao jedinog dobra Platon se uzdiže na visinu propovednika i postaje profet koji pokazuje put pravom životu.

Učenje o idejama i ideja Dobra
U drugoj fazi Platon ostavlja sokratsko shvatanje i postaje samostalan i svoj time što izgrađuje svoje učenje o idejama, i ono predstavlja središte cele njegove filosofije, jer svoje zrake šalje na sve discipline: teoriju saznanja, metafiziku, psiho¬logiju, etiku, politiku i estetiku. Poreklo ovom učenju nalazi se u Platonovoj težnji da savlada Gorgijin gnoseološki i etički nihilizam, zatim Protagorin relativizam iz kojeg su docniji sofisti izvodili teoriju o relativnoj razlici između dobra i zla i, na-posletku, neobuzdani demokratski individualizam, kojim se pojedinac otkidao od društvene skupine i više mislio na svoju ličnu sreću i na svoje lično uživanje nego na opšte dobro, pa da pomoću sokratskog pojmovnog istraživanja dođe do objektivnog saznanja, tj. do takva znanja o pravoj suštini stvari koje bi imalo opštu vrednost. A poslednji motiv učenju o idejama jeste individualno-etička i socijalno-etička potreba da se s pravim znanjem steku opšte istine, opšta pravila i prave vrline. Produbljivanjem sokratskih pojmova Platon nalazi da oni daju saznanje sasvim različno od onoga što ga daje čulno opažanje: dok čulnim opažanjem saznajemo promenljive i relativne proizvode bivanja, pojmovima saznajemo pravo biće stvari. Ovaj objektivni sadržaj pojma Platon zove idejom. Međutim, ako nam pojmovi daju pravo saznanje, to saznanje mora biti saznanje onoga što jeste, tj. ideje koje saznajemo pojmovima moraju biti pravo biće koje ne zavisi ni od kakve promene. Tako dvama načinima saznanja odgovaraju dva različna sveta:
1) svet relativne stvarnosti, empirijska stvarnost, svet stvari koje nastaju i nestaju, predmet čulnog opažanja i
2) svet prave realnosti, natčulna stvarnost, svet ideja koji svagda ostaje sam sebi jednak, predmet pojmovnog saznanja. Tako je učenje o idejama sinteza Parmenidove i Heraklitove metafizike, nastala na osnovi suprotnosti između Sokratove i Protagorine teorije saznanja. Pa kako su ne samo načini saznanja nego i njihovi predmeti sasvim različni, to ideje prema telima koja se opažaju čulima stoje kao bestelesni oblici.
Šta je, na primer, ideja Lepote? Lepo je ono »što, pre svega, svagda postoji i što niti postaje niti propada, niti se uvećava niti se smanjuje ; zatim što nije s jedne strane lepo a s druge ružno ; ni danas lepo, a sutra nije: ni prema ovome lepo, a prema onome ružno; ni ovde lepo, a onde ružno, kao daje samo za jedne lepo, a za drug ružno. Još nešto: neće mu se to lepo pokazati kao kakvo lice, ni kao ruke, ni kao išta drugo što pripada telu; a ni kao kakav govor, ni kao kakvo znanje; a ni kao nešto što je sadržano u nečemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno i večno, a sve ostalo što je lepo učestvuje u njemu na ovakav nekakav način što to ostalo nastaje i nestaje, a ono niti se išta uvećava niti se smanjuje, niti mu se inače išta dešava«.
Svaka čulna ili pojavna lepota stoji prema ideji lepote kao slika prema stvarnosti, i samo onaj ko gleda tu pravu lepotu može rađati pravu vrlinu, a ne njene senke (211 Es). A kako se ne samo u Gozbi nego i u prethodnim dijalozima lepo svagda izjednačuje sa dobrim, gornje shvatanje ideje Lepote može se preneti i na ideju Dobra.”
Odnos stvari prema njihovim idejama Platon obeležava kao sličnost. Ali sličnost nije isto što i jednakost; ideje se nigde ne pojavljuju sas¬vim u stvarima. Zato Platon odnos stvari prema idejama obeležava i kao podra¬žavanja, tako da je ideja uzor, a pojedina pojavna stvar slika, prilika, utvara, senka (oxia) ideje. Ideje su uvek jednake, a pojavne stvari postaju, menjaju se i propa¬daju. To biva na taj način što stvar čas ima deo od ideje, a čas nema. Lepo, na primer, jeste lepo dotle dok ima deo od ideje lepote, a kad ga više nema, prestaje biti lepo. Ideja je u pojavnoj stvari čas prisutna, a čas nije. Tako Platon postepeno dolazi do toga da u idejama traži uzrok što je pojavni svet onakav kakav je. Ali ideje mogu biti uzroci bivanja samo u tome smislu što predstavljaju svrhe koje se u pojavnom svetu ostvaruju (Phaed. 96 A — 102 A). S tim, teleološkim, tumačenjem bivanja sa stajališta ideja u vezi je i to što Platon, pored logički uređenog sistema pojmova, postavlja i sistem ideja prema odnosima priređenosti i podređenosti, a na vrhu toga sistema nalazi se najviša ideja, i ona sve druge obuhvata.
Čini se da Platon u Fedru i Gozbi najviše mesto dodeljuje ideji Lepote. U Sofistu kao najvišu ideju obeležava ideju Bića i njoj podređuje ideje Kretanja i Mirovanja, Istovetnosti i Različnosti i Ali u Državi najviše mesto dobiva ideja Dobra. Jer, kako sve što postoji, postoji za nešto dobro, to su ideji Dobra ili apsolutne svrhe podređene sve druge ideje. Tako Platonova filosofija dostize svoj vrhunac u etici, jer sve treba da služi ostvarivanju dobra; nad prirodne zakone diže se teleo-loški momenat; nad bićem prirode stoji »biće« dobra, tj. objektivno važenje moralnog zakona.
Velika je zabluda kad se Platonovo učenje o idejama obeležava kao idealizam u smislu kantizma, fenomenalizma, neokantizma i sličnih filosofijskih pravaca. Da bismo pravilno razumeli značaj ideja, treba se čuvati metodičkog stajališta s kojega se, u svima platonističkim filosofemima do Kanta i novokantovaca, u Platonovo učenje o idejama unose njihova metodička gnoseološka načela i njihov teški i virtu-ozno-filosofijskom terminologijom nagomilani aparat, a sve to s prvobitnim, pravim etičko-socijalnim podsticajima za konstruisanje ideja nije ni u kakvoj vezi. Za takav postupak, na primer, karakteristično je delo P. Natorpa Piatos Ideenlehre, Eine Einfuhrung in den Idealismus (1903, 1921). Takvim postupkom ne dobiva se prava nego falsifikovana suština Platonovih ideja, čak se utvrđuje istovetnost prvobitnog i originalnog platonizma s Kantovim kritičkim, idealizmom. Za razumevanje postanka i značaja platonizma prvi je uslov poznavanje njego¬vih psiholoških i istorijskih korena.
Psihološko poreklo i konkretno-čulno izvorište ideja odaje već Platonov izraz îdea, reč od istoga korena kao i naše reči vid i videti; on znači sliku, samo izdignutu iznad promené, i zato večno vidljivu, svetliju, čistiju i jasniju od čulne slike. Za Platona je gledanje primer najviših dobara, koja se vole sama po sebi i radi posledica (Reip. 357 C). Bez slike nema nikakve predstave, uči sam Aristotel koji se uspeo do najviše apstrakcije, i njegova Metafizika, najapstraktnija helenska knjiga, počinje time što ističe da nagon za saznanjem ima svoj prirodni koren u nagonu za gledanjem, i helensko mišljenje nije drugo nego pregledanje, tj. kritičko proširi¬vanje i zbijanje gledanja. Antisten je poricao ideje u ime prava gledanja, jer on, kaže, vidi samo konje, a nikako konjstvo, a Platon mu je u ime prava višega gledanja odgovorio da on, Antisten, i nema oka za ideje. Platon u saznanju postupa kao plastičar, on od pojmova pravi „statue” (Reip. II 361 D), a hipostasiranjeni pojmova ideje kao blistave i fino kanelisane stubove. Ako iko, Platon do saznanja nije dolazio sivom i suvom apstrakcijom, odbacivanjem oku pristupačnog sveta, zatva¬ranjem očiju, nego proširivanjem oka i razbistravanjem pogleda.
Istorijski koren učenja o idejama leži u etičkoj volji kojom je Sokrat savlađivao opasnost sofističkog subjektivizma i relativističko-individualističkog shvatanja života i težio da uspostavi i utvrdi osnovna etička načela, rasturena u peloponeskom ratu, koji je sve ustanove zatresao i pokolebao sve pojmove. Ta volja bila je seme iz kojeg su ponikle ideje kao projekcije Platonove etičko-reformatorske volje. One su stvaralačke snage i najviši inspirativni, konstitutivni, zakonodavni i kosmotvorni regulativi etičke volje čovekove. One nisu autonomno-intelektualni oblici saznavačkog duha, izraz i proizvod logičkih spekulacija, nego emanacije moralnog osećanja i konstruktivne etičko-političke volje, one su u kiajnjoj liniji kosmičke snage koje delaju kako u subjektu tako i u objektu. One su hipostase najviših etičkih normi koje su se uopšte iz tadašnjeg ideološkog nadgrađa i etničkog obeležja helenske svesti dijalektičkim traženjem i nalaženjem, mogle postaviti. Jednom rečju, one su istavljanje ideala. Njihov značaj istakao je u nas J. Jovanović Zmaj ovako:

»A ko behu oni divi koji su te napred zvali, koji su te ojačali, koji su ti krila dali?«
— »To bejahu ideali! Bez njih nema viša leta nad oblakom mraka gusta; bez njih bi se malaksalo, bez njih bi se brzo palo, svet bi bio grob bez cveta, život prazan, — mladost pusta!«

Što se tiče ideološkog nadgrađa, u Platonovo učenje o idejama slivaju se tri potoka i čine jednu reku: prvi potok je umnogostručeno jedno biće Parmenidovo, koje se, u suprotnosti prema Heraklitovu učenju o večnom postajanju i prestajanju kao nepromenljivo i nepomično ne može shvatiti čulnim opažanjem nego samo mišljenjem; drugi potok su Sokratovi pojmovi potencirani do neuslovljenih suštasrvenosti; treći potok je pitagorizam, tj. njegovo učenje o duši, koja zbog svoje krivice iz sveta blaženih duhova pada u svet materije, pa se postepeno oslobođava čulnosti, da se naposletku vrati u natčulni svet. — A što se tiče etničkog obeležja helenske svesti, ona je mnogo više imala smisla za supstancijalno člananje i prostorni po¬redak u svetu negoli za protivrečnosti besprekidnog dešavanja kretanja i razvijanja. Rađajući se, razvijajući se, živeći i umirući u kamenu, koji se po celoj helenskoj zemlji prostirao u već napola izvajanim oblicima, helenski čovek hoće svet da očisti od svega čulnog šarenila, od pene i troske događanja; i otuda njegove misli postaju plastički tipovi, čiste slike, mramorne statue, i njegovi filosofemi prava i puna duhovna plastifikacija, obezvremenjivanje, umramoravanje, monumentalisanje sveta u tipove. Jer brojevi Pitagorini, stihije Empedoklove, homeomerije Anaksagorine, pojmovi Sokratovi, atomi Demokritovi, oblici Aristotelovi šta su drugo nego openjivanje života, bbistravanje u meru, uobličavanje sveta da se kretanje prikaže u miru? Helenski čovek više je voleo mir prostora, plastiku supstancije i red ravnoteže negoli tok funkcije, snagu kretanja i gužvu promena. Šta su ideje drugo nego pretvaranje haosa u kosmos, obrtanje dešavanja u postojane likove, trajne tipove i čvrste principe kao apsolutne različnosti, i šta drugo nego zbijanje mutnog bivanja, kretanja i razvitka u jasnoću tvrdog mramora?

Slika o pećini
Suprotnost između čulnog sveta i sveta ideja, kao i značaj ideje Dobra, Platon očigledno predstavlja u Državi čuvenom slikom o pećini, koju ćemo u prevodu navesti:
»Razliku između stanja u kome se nalazi naša priroda kad je u punom saz¬nanju i stanja u kome joj ono nedostaje predstavi sebi prema ovoj slici. Zamisli ljude koji stanuju pod zemljom u pećini, kroz koju u celoj njenoj dužini ulazi svetlost. Oni u njoj od svog detinjstva stanuju s okovima na nogama i vratu, tako da ostaju na istom mestu i mogu da gledaju samo predmete pred sobom, a ne mogu da okreću glavu zbog okova kojima su vezani; gori im svetlost vatre koja se nahodi iznad njih i izdaleka pozadi njih; između te vatre i sužanja prostire se odozdo put, a duž njega zid sličan pregradi koju lakrdijaši stavljaju između sebe i gledalaca i na njoj izvode svoje marifetluke. Zamisli, dakle, ljude koji duž toga zida pronose svakovrsne pred¬mete koje strše iznad zida — izvajane ljude i druga bića u kamenu i drvetu i ostale najrazličnije izrađevine i, pri tome, razume se, jedni govore a drugi ćute. Sužnji u svemu liče na nas! Jer, pre svega, da li su oni od sebe samih i jedan od drugoga mogli išta drugo videti osim senki što bi od vatre padale na pećinsku stenu pred njima? I od predmeta koji se pronose iza njih takođe samo senke. A ako bi mogli da se među sobom razgovaraju, zar misliš da oni ne bi senkama koje bi neposredno videli pred sobom dali imena jednako kao i pravim predmetima? I kad bi tamnica omogućavala odjek sa stene koja je pred njima, zar misliš da bi oni, ako bi koji od prolaznika progovorio, mislili da neko drugi govori a ne senka koja bi prolazila pred njihovim očima? Prema tome, ti sužnji ne bi za stvarnost uzimali ništa nego senke veštački napravljenih predmeta. Zamisli, dakle, šta bi im se dogodilo kad bi se oslobodili od svojih okova i ozdravili od svoga nerazuma, ako bi im se to prirodno ovako dešavalo. Kad bi koji od tih sužanja bio odvezan i primoran da iznenada ustaje, da okreće vrat, da se kreće i gleda gore prema svetlosti, on bi izvesno osećao jake bolove, i zbog blistanja svetlosti ne bi mogao da razlikuje stvari od kojih je ranije video senke. Šta bi on rekao ako bi mu ko govorio da je ranije gledao samo utvare a da sada, kad je bliže istinskom biću i stvarnijim predmetima, vidi bolje? I ako bi mu pokazivao svaki pronošeni predmet i primoravao ga da na pitanja odgovara šta je šta, zar ne misliš da bi on bio sasvim zbunjen i da bi mu se ono što je ranije gledao činilo istinitije nego ovo što mu se sada pokazuje?
I ako bi ga ko primoravao da gleda u samu svetlost, zar ga ne bi oči bolele, i zar ne bi bežao i okretao se prema stvarima koje može gledati bez muke i smatrao ove za istinski očevidnije od onoga što bi mu se pokazivalo?
A ako bi ga ko silom odande vukao neravnom i strmom stazom gore i ne bi pustio dokle god ga ne bi izvukao na sunčevu svetlost, zar ne bi on osećao patnje od toga nasilja i otimao se svom snagom? I kad bi već došao na svetlost, zar bi njegove sasvim zasenjene oči mogle razlikovati ma i jedan od predmeta koje mi nazivamo stvarnim bićima?
Trebalo bi mu, dakle, navići se ako bi hteo da vidi predmete gore. I najpre bi veoma lako primećivao senke, zatim ljudske slike i druge predmete u vodi, i, na¬posletku, same predmete. Posle toga lakše bi promotrio noću pojave u nebeskom prostoru i samo nebo, pogledajući u svetlost zvezda i meseca, negoli danju kad sunce rasipa svoju jasnu svetlost. Naposletku mogao bi da vidi sunce, ne samo u njegovim odblescima u vodi i u drugim predmetima u kojima se ono ogleda nego i sunce samo po sebi i na njegovu pravom mestu u punoj stvarnosti.
I posle toga bi već o njemu zaključivao da ono stvara godišnja vremena i go¬dine, da nad svim vlada u vidljivom svetu i da jeono na neki način uzrok svemu onom što je pred sobom kao sužanj u pećini gledao. Šta onda kad bi se sećao svog ranijeg stanja i svoje mudrosti onde i tadašnjih sapatnika, zar nije očevidno da bi se osećao srećnim zbog te promené, a sažaljevao ostale?
A ako su stanovnici pećine delili počasti i pohvale i odlikovanja onome koji je najoštrije video senke koje prolaze i najbolje pamtio koje se od njih pojavljuju prve, i koje docnije, i koje istovremeno, i na osnovu toga umeo najpouzdanije pogoditi ono što će se dogoditi: misliš da bi naš čovek čeznuo za tim pohvalama i da bi zavideo onima koji su u pećini odlikovani takvim počastima i moćima? Ili, bi, po Homeru, radije,voleo biti i težak i služiti drugom koji svojega nema imanja”, i radije ma šta drugo otrpeo negoli onako morao misliti i živeti?
Još i ovo uzmi na um: ako bi se takav čovek spustio natrag u pećinu i opet zauzeo svoje staro mesto, zar mu ne bi oči bile pune mraka zbog iznenadnog pre¬laska iz sunčeve svetlosti u tamu? I ako bi se — dok mu je vid još pomućen a oči mu se još nisu navikle na mrak — morao prepirati s onim večnim sužnjevima u tumačenju onih senki, zar ga ne bi ismejali, i zar se ne bi o njemu govorilo da se gore uspeo samo zato da se vrati pokvarenih očiju, i da ne vredi ni pokušavati peti se u svetlosni predeo? I kad bi onoga ko bi pokušao da ih otkuje i odvede gore mogli uhvatiti i ubiti, zar ga ne bi oni i ubili?«.
Čoveku, dakle, koji je gledao u sunce ideje, pa se potom vratio u taninu pećinu, svetina se podsmeva, jer su mu oči isprva još zasenjene, te se on ne snalazi u tami. To nesnalaženje nije posledica apstraktna mozganja, nego uzvišena gledanja. To isto doživljuje i albatros, car azura, kad ga mornari radi zabave uhvate i spuste na palubu. Doživljaj te goleme ptice, kao i sličan doživljaj pesnika, Bodler u Albatrosu crta ovako:

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan, krilati se putnik bori s okovima; s lule jedan mornar duva mu dim gadan u kljun, drugi mu se ruga skokovima.
Tom knezu oblaka i pesnik je sličan; on se s burom druži, munjom poji oči, ali na tle sputan i zemlji nevičan, divovska mu krila smetaju da kroči.
(Prevod Božidara Kovačevića)

Pošto je dao sliku života u pećini, Platon u produženju daje i svoje objašnjenje te slike.
»Tu celu sliku treba, dakle, nadovezati na ranije prikazivanje pa svet koji se ukazuje preko čula vida upoređivati sa stanom u tamnici, svetlost vatre u njoj sa delovanjem sunčane svetlosti, a sužnja koji se ispeo gore i posmatra svetlosni predeo treba uporediti sa dušom koja se uzdigla u svet koji se samo mišlju poima … Na krajnjoj granici našem saznanju pristupačnih oblasti jedva se vidi ideja Dobra; ali kad se ugleda, treba zaključivati daje ona za sve uzrok svake pravde i lepote, time što u vidljivom svetu rađa svetlost i njena gospodara (tj. sunce), a u svetu koji se samo mišlju poima vidi onaj ko hoće razumno i u kome je ona gospodar daje nam istinu i um. Ovu ideju treba a da dela bilo u ličnim bilo u javnim prilikama«

Ideja Dobra ili stavljanje vrednosti iznad činjenica
Pod dobrom Platon, dakle, razumeva poslednju stvaralačku snagu sveta. Ono mu je istovetno s najvišom idejom, koja je u carstvu ideja ono što je Sunce u našem svetu. Ma koliko se mi upinjali da vidimo, naše oko ništa ne vidi ako se sa svo¬jim posredovanjem ne pojavi sunčana svetlost. Ali i priticanje svetlosti, osvetljavanje predmeta, bilo bi za nas bez uspeha kad oko ne bi Suncu bilo slično, kad snaga vida ne bi imala svoje poreklo u najvišem izvoru. Sunce je uzrok našem vidu, ono je uzrok što se boje i predmeti mogu videti. Platonovu misao (posredništvom Plotinovim, Eim. I 6,9) izrazio je Gete u ovim stihovima:
War’ nicht das Auge sonnenhaft, die Sonne könnt’ es nie erblicken, lag’ nicht in uns des Gottes eigne Kraft, wie könnt’ uns Göttliches entzücken? (Zahme Xeniem III 33).
Što je u carstvu čulnog, Sunce, koje objektima omogućuje postajanje, rastenje, hranu i vidljivost, a subjektima sposobnost gledanja, to je u carstvu duha, u carstvu onoga što se samo mišljenjem može shvatiti, ideja Dobra; ona objektima daje biće i istinu koja omogućuje saznatljivost, a subjektima sposobnost saznanja (508 A — 509 B). Ideji Dobra pripada prioritet ne samo nad svima ostalim idejama nego i nad bićem. Ona vlada u vaseljeni kao jedno od njenih najosnovnijih načela i prevazilazi biće svojom prastvaralačkom snagom. Ona je središte svih drugih ideja, one od nje dobivaju svoju svrhu, ona je poslednji uzrok i najviša svrha svega postojanja. Nalazeći se iznad suprotnosti duha i materije kao izvor svega bića, ona je ideja ideja: »priznaćeš, dakle, i to da ideja Dobra predmetima saznanja ne samo što daje saznatljivost nego i uslovljava njihovo biće i njihovu suštinu, mada samo dobro nije biće, nego još postoji s onu stranu bića te ga dostojanstvom i sna¬gom i prevazilazi« (509 B).
U toj misli leži središte Platonova idealizma. Time što oblast praktičkog i oblast svrhe stavlja iznad oblasti bića Platon stavlja vrednost iznad činjenica, jer nalazi da se najdublja suština stvarnosti objavljuje u etičkom fenomenu, da poslednji razlog svega bića nije u spoljašnjoj prirodi, u materiji ili u telu, nego u našem sopstvenom biću, u našem hotenju, mišljenju i osećanju (Legg. 897 A), u našoj praktičkoj svesti, u stvaranju dobra, u ostvarivanju vrednosti Tvorac sveta, koji je stvorio svet ugledajući se na ideje, za Platona je samo mitska jednačina za ideju Dobra (Tim. 29 A ss). Tako je za njega sve što stvarno postoji proizvod dobra. Kao što pokazuje Sedmo pismo (341 B), Platon se čuvao da pobliže označi šta je u stvari to dobro, ali ono mu je najviša tajna, najviše otkrivenje i znanje. Prema najvažnijim obeležjima kojima se ideje razlikuju od svojih pojava, tj. nepromenljivosti, neuslovljenosti i uzoritosti, Platonovo etičko učenje pokazuje čoveku dva puta. Ukoliko ideja predstavlja pravo biće, a pojavni svet ne samo ne-biće nego i senku ideje, jedan put se sastoji u bežanju iz pojavnog sveta i traženje utočišta u svetu nepromenljivih i neuslovljenih ideja. Na ovaj put Platon najrazgo-vetnije ukazuje u Gorgiji, Fedru, Teetetu i Fedonu. Ukoliko je, pak, ideja osnova svakog uobličavanja i uzrok svakog dobra u pojavnom svetu, drugi put se sastoji u težnji da se nesavršeni pojavni svet koliko je god moguće saobražava ideji Dobra, koja je njegov uzor. Drugim recima, to je put ostvarivanja uzora koji daju ideje. Na ovaj drugi put ukazuje Platon u Gozbi i Državi. Jedan put je okretanje od pojavnog sveta i njegove prolaznosti, drugi put je predanost svetu i životu i njihovu podizanju na više linije.

Okretanje od pojavnog sveta
Prvom shvatanju, tj. težnji za oslobođenjem od pojavnog sveta i nalaženjem utočišta u svetu ideja, dao je Platon objašnjenje u Fedru mitom koji se ubraja u nje¬gove najuznesenije tvorevine. Iznad nebeskog svoda večnim životom žive prava i čista bića, večite ideje. Nemajući ni lika ni boje, one se ne mogu dohvatiti čulima, nego samo umnim razmatranjem. U taj nadnebeski svet ideja uzdiže se Div, bog nad bogovima, kad se šeće ispod nebeskog svoda, a za njim vojska bogova i demona i povorke duša, jer one tu prebivaju već pre svog zemaljskog postojanja. Duša pre rođenja liči vozaru koji upravlja dvama krilatirn konjima. Vozar i oba konja u bo¬gova jesu dobri i plemeniti, a vozar kod ljudi ima ljudsku prirodu, a od konja jedan je lep, dobar i plemenita porekla, a drugi ima suprotne osobine. U svojoj preegzisten-ciji duše prate bogove u pomenutom obilaženju, ali samo odabrane mogu da se za trenutak uzdignu sa bogovima u onaj nadnebeski svet, i tu se, gledajući ideje, na¬hrane, pa se vraćaju na svoje mesto. A koja se duša krivicom vozara (248 B) napuni zaboravom i nevaljalstvom, ta gubi krila, pada na zemlju i ulazi u kakvo telo. »Kad ko ovde ugleda lepotu, on se njome seća prave lepote; tada mu rastu krila, i tek što su počela da rastu, on čezne da poleti u vis, a kako za to nema snage, gleda samo u visinu kao ptica, ne mareći za stvari na zemlji, i prekoravaju ga da je pomahnitao« (249 B). Ta čežnja i to gledanje i visinu jeste »sećanje onoga što je naša duša nekad videla kad je, pošavši zajedno sa svojim bogom, prezrela ono što sad nazivamo bićem i uzdigla se u istinsko biće. Zato s pravom samo filosofova duša dobiva krila, jer on, koliko god može, uvek sa svojim sećanjem boravi kod onih stvari kod kojih boravi i njen bog da bude bog. Samo čovek koji se služi takvim uspomenama kako treba, i uvek se predaje usavršavanoj snazi svetinja, postaje zaista svet.
A okane li se ljudskih poslova i stane se zanimati onim što je božansko, svetina ga prekorava daje poludeo, a da je on bogom zanesen, to gomila ne primećuje«
U Fedru, dakle, Platon uči oslobođavanje od čulne, zemaljske, ovostrane egzis¬tencije i obiskiva se večnom na osnovu sećanja negdašnjeg zavičaja, a ovaj po Njegošu, koji se slaže s Platonom, predstavlja ”prvo blaženo bitije i istočnik besmrtne sreće, rajska polja, vječito blaženstvo, životvorni pogled stvoritelja”. (Luča mikrokozma I 56-59)
Svojim pravim bićem duša, dakle, pripada natčulnom svetu, a kako samo u njemu ima pravog i trajnog bića, može se blaženstvo, koje je poslednji cilj ljudskog života, postići samo tako ako se čovek trudi da se uzdigne u onaj viši svet. Kad duša vidi kolika je razlika između ideje i njene slike, u njoj se rađa naročito osećanje, čeznuće za idejom koje duši daje krila, te ona iz prolaznog čulnog sveta nagonskom snagom žudi natčulnim uzorima (Symp. 201-212, C, Phaedr. 249 D — 257 B). Rastenje duševnih krila u Fedru i okovani sužanj u pećini koji žudi za svetlošću u Državi jesu slike jednake vrednosti. Rafailo i Gete pravilno su objasnili suštinu duše kao čežnju za ovaploćenjem ideje.
To učenje ima još oštriji izraz u Gorgiji i Fedonu, gde Platon izlaže da je telo grob i tamnica duše (Gorg. 492 E, Phaed. 62 B). I zato je sasvim prirodno što Platon kaže za filosofe da oni »ni za čim drugim ne teže nego da umru i da budu mrtvi« (Phaed. 64 A), tj. dokle god žive, oni rade na tome da se oslobode od tela kao neprestanog izvora bolesti i beda, požuda, straha i svakojakih varljivih slika i, zbog toga, kao prepone saznanju večnih istina (65 A — 67 B). Zadatak njihova života sastoji se u očišćanju i oslobođavanju od tela, i oni rado polaze u smrt, jer ih po smrti čeka prava istina (67 B — 68 B). Dok su obični ljudi hrabri, jer se boje još većeg zla, i uzdržljivi i umereni, jer tim osobinama iskupljuju druga uživanja, samo su filosofi hrabri i trezveni i uopšte vrloviti. Istina i vrlina pak nisu drugo nego očišćanje od uživanja, straha i svega telesnog. A razlog radosnom umiranju filo-sofa leži u tome što je duša besmrtna. Učenju o bežanju iz pojavnog sveta u svet ideja dao je Platon izraza i u Teete-tu: »Nemogućno je, Teodore, da zlo propadne, jer uvek mora da postoji nekakva suprotnost dobru, a nemogućno je i to da se ono nastani kod bogova, nego nužno traži ljudsku prirodu i mota se oko mesta ovde na zemlji. I stoga treba težiti da iz ovog sveta što brže bežimo onamo. A to bežanje sastoji se u tome da, koliko je god mogućno, postanemo bogu slični. A postati bogu slični znači putem saznanja postati pravedni i sveti« (176 A).

Predanost svetu i životu
Prema tome pretežno negativno-asketskom etičkom idealu u Fedonu i Teetetu stoji više pozitivno-stvaralački ideal u Državi, Državniku, Filebu i Zakonima i Do¬datku Zakonima. Tu se Platonov ideal sastoji u ostvarivanju ideja u ovom životu. Da učenje o idejama u ontološkom smislu važi za Platona i tada, to potvrđuje Sedmo pismo 342 A ss. Ali ono u tome periodu nema onakvu vlast nad Platonovim filo-sofiranjem kakvu je imalo u ranijim spisima, jer glavno obeležje Platonovih poznih spisa jeste intenzivnije interesovanje za ovostrani svet, za čovekove zadatke u konkretnoj stvarnosti. Videli smo da Platon najpre, u sokratskim spisima u užem smislu, uči daje dobro istovetno s korišću i zadovoljstvom, a u docnijim, tj. u sokrat¬skim spisima u širem smislu, u Gorgiji, Fedru i Fedonu, uči da se najviše dobro sastoji u potpunoj negaciji čulnog sveta i da zadovoljstvo nema ničega zajedničkog sa dobrim U poznim spisima, naposletku, on napušta asketske jednostranosti svog ideali¬stičkog apsolutizma, pa i zadovoljstvo smatra kao sastavni deo najvišeg dobra. U etički orijentisanom Filebu, na primer, raspravlja se pitanje da li se cilj života ili najviše do¬bro sastoji u zadovoljstvu ili u umnoj delatnosti. To raspravljanje ostavlja utisak pune objektivnosti i odaje ne samo fin posmatrački dar za psihičke pojave nego i veoma srećnu oštroumnost u njihovu objašnjavanju, tako da rezultati toga raspravljanja nisu daleko od naučnog otkrića. Posle iscrpne analize i ocene osećanja zadovoljstva (31 B—53 C), a to je prvo zaista podrobno i opširno izučavanje zadovoljstva u he¬lenskoj filosofijskoj književnosti. Platon — u trećoj fazi svog etičkog učenja pokazuje da se prava vrednost života ne sastoji ni u zadovoljstvu ni u umnoj delatnosti, nego u takvoj pomešanosti jednog i drugog da umna delatnost ima vlast nad zadovoljstvom. Ono što toj pomešanosti daje najvišu vrednost i draž jeste spoj mere, srazmernosti (lepote) i istine. Ta tri principa određuju valjanost mešavine. Tako nastaje skala bitnih momenata koji svojim mešanjem čine ljudsko dobro.
To su:
1) mera i sve što je srodno »večnoj prirodi«;
2) srazmernost, lepota, svrhovitost;
3) um i umna delatnost;
4) nauke i umeštva i pravilne predstave;
5) zadovoljstva ukoliko su prava i čista.
Završni rezultati i odgovor na glavno pitanje glasi da umna delatnost trećem pobedonosnom idealu, tj. pomešanom životu, hiljadu puta bliže stoji negoli zadovoljstvo.
[…]

Aristotel
Blaženstvo.
Blaženstvo kao cilj života
Sasvim u duhu Aristotelova sistema, glavna misao Nikomahove etike bliska je entelehiji, naslednici učenja o idejama. Kao svaka stvar što ima svoj cilj, kao tragedija što ima svoj; (De arte p. 1149 a 15), tako i čovek. Cilj čovekovih radnji jeste neko dobro, i to ono dobro koje se postiže tim radnjama. Mnoga dobra imaju, doduše, vrednosti samo kao sredstva za postizanje nekoga dru¬goga dobra, i otuda nastaje pitanje u čemu je najveće dobro, tj. ono za kojim se ne teži radi nekoga drugoga dobra nego samo radi njega samoga, i koje je samo sebi dovoljno da životu da najvišu vrednost.
Da bi odgovorio na to pitanje, Aristotel se služi metodom koja je veoma karakteristična za njegovo etičko proučavanje: on se oslanja na mnenje celokupnog helenskog naroda, na consensus gentium, i nalazi da se svi slažu u tome da se najveće dobro sastoji u blaženstvu (1095 a 16—-20). Ali šta je blaženstvo, resp. u čemu se ono sastoji, u tome nema saglasnosti, i tu se široka narodna masa razilazi s mudracima. Aristotel ne polazi od transcendentne ideje dobra, kao Platon, nego se od pojava uzdiže k principima i nalazi da ta nesaglasnost proizilazi iz različnosti načina života. Jedni uzimaju da se najveće dobro, resp. blaženstvo, sastoji u uživanju, drugi u bogatstvu, treći u časti, četvrti u nečemu četvrtom. Često isti čovek u različnim okolnostima pod blaženstvom razumeva različne stvari, na primer u bolesti zdravlje, u siromaštvu bogatstvo, u ropstvu slobodu. Aristotel ne pretresa sva ta različna shvatanja nego samo ona koja su najviše raširena ili ona za koja se čini da su razložita. Oni koji najviše dobro i pravu sreću stavljaju u zadovoljstvo, pa se zato i predaju životu uživanja, jesu ljudi gomile: oni žive prosto ropskim životom, jer prven¬stvo daju životu stoke. Ni bogatstvo se ne može shvatiti kao traženo dobro, jer ono se ne želi radi njega samoga, nego samo kao sredstvo za drugi cilj. Naposletku, kao najviše dobro postavlja se i čast, za kojom teže politički ljudi. Međutim, ona kao da je više u onima koji odaju čast negoli u onome kome se iskazuje, a najveće dobro sastoji se u unutrašnjoj imovini, koja se ne može lako izgubiti. Ako ipak neko u koga nema vrline teži za čašću, čini to zato da bi se činilo daje vrlovit. Mogla bi se, dakle, i vrlina postaviti kao cilj političkog delanja, ali se može dogoditi da onaj koji se odlikuje vrlinom ceo život prospava ili provede u neradu, a osim toga moglo bi mu se dogoditi i najveće zlo, te ovakva čoveka niko neće nazvati blaženim, osim onaj kome je stalo da brani svoje tvrđenje.
Iz takve različnosti shvatanja o najvišem dobru proizlazi, dakle, pitanje u čemu se sastoji dobro uopšte? Na to pitanje Aristotel odgovara ovako: Čini se da se dobro sastoji kako u kojoj radnji i veštini: drugo je, na primer, dobro u medicini, a drugo u strategici itd. Šta je, dakle, dobro u svakoj veštini? Začelo ono radi čega se u svakoj sve ostalo dešava. To je u medicini zdravlje, u stra¬tegici pobeda, u neimarstvu kuća, u drugim veštinama opet nešto drugo, u svakom delanju i hotenju cilj. Radi njega, naime, svi ostalo delaju. Ako, dakle, za sve što pripada ljudskom delanju postoji nekakav cilj, onda je on dobro koje treba postići delanjem, a postoji li više ciljeva, onda su oni … A kako nesumnjivo ima više ciljeva, te od njih biramo neke samo radi drugih, na primer: bogatstvo, frule i uopšte oruđa, očevidno je da svi oni ne predstavljaju krajnje ciljeve, a najveće dobro mora biti krajnji cilj i nešto potpuno. Ako, dakle, ima samo jedan krajnji cilj, onda on mora biti ono što se traži, a ima li i njih više, onda je to onaj među njima koji je krajnji u najvišem smislu. Krajnjim, pak, u višem smislu zovemo onaj cilj koji se želi samo po sebi prema onome koji se želi radi nekoga drugoga, i onaj koji se nikada ne bira radi nekoga drugoga prema onima koji se biraju i sami radi sebe i radi drugih i prosto: krajnji cilj je onaj koji se svagda bira samo radi njega a nikada radi drugoga. A takav je cilj, čini se, pre svega blaženstvo, jer njega svagda biramo samo radi njega, a nikada radi nečega drugoga, dok čast i uživanje i um i svaku vrlinu biramo, doduše, i radi njih samih (jer ako i ne bismo ništa više postigli, opet bismo voleli svaku od tih stvari), a biramo ih radi blaženstva, smatrajući da ćemo baš njihovim posredstvom imati blaženstvo. A bla-ženstvo niko ne bira radi pomenutih dobara, ni uopšte radi čega drugoga. Čini se da to proizlazi i otuda što je blaženstvo samo sebi dovoljno. Jer najveće dobro, čini se, mora samo sebi biti dovoljno. Pod njim ne razumevamo samo ono što je dovoljno čoveku pojedincu, koji živi usamljeničk.m životom, nego i ono stoje dovoljno i roditeljima i deci i ženi i rođacima i građanima, jer je čovek od prirode određen za politički život. . . Prema tome, za ono što samo po sebi čini život dostojnim že-ljenja i ničega ne treba da kažemo da je samo sebi dovoljno, a takvo je, mislim, blaženstvo . . . Blaženstvo, dakle, pojavljuje se kao najveće dobro i samo sebi do-voljno, jer je krajnji cilj svega delanja«. Otuda, kao najveće dobro i kao ono što je samo sebi dovoljno blaženstvo nema relativnu, nego apsolutnu vrednost.

Sadržaj blaženstva
Postoje utvrđeno daje blaženstvo najviše dobro i krajnji cilj ljudskog teženja, nameće se pitanje u čemu je sadržaj blaženstva kao najvišeg dobra. Da odgovori na to, Aristotel, sasvim u duhu svoga sistema, polazi od stava da cilj kome sve teži nije mirovanje, nego puna, neometena delatnost . Sve je određeno delatnošću i snagom, i sve ono što delatnost unapređuje, pojavljuje se kao dobro, a što je ometa, kao zlo. Otuda i u etici Aristotel, da nađe u čemu je sadržaj blaženstva, najpre polazi od speci¬fične delatnosti čovekove kao stožera celokupnog etičkog života.
»Jer, kao što se za frulaša, vajara ili koga drugog veštaka i, uopšte, svuda gde se nešto dela i radi, dobro i valjanost sastoje u delatnosti, takav je slučaj i kod čoveka, ako ima kakve specifične ljudske delatnosti. Zar tesar i obućar da imaju, dakle, ne¬kakvih poslova i radnji a čovek prosto da nema ništa od toga, nego je stvoren za nerad? I kao što se čini da oko i ruka i noga i, uopšte, svaki deo tela vrši nekakav posao, nećemo li tako i za čoveka pored svih tih poslova pretpostaviti još nekakav posao? A kakav bi taj posao bio? Očevidno je da to ne može biti samo življenje, jer je ovo svojstveno i biljkama, a mi pitamo za ono stoje specifično ljudsko. Treba, dakle, izdvojiti život ukoliko se on sastoji u ishrani i rastenju. Zatim bi u obzir dolazio čulni život, ali ovakav život ima i konj i vo i svaka životinja. Preostaje, dakle, neki praktički život umom obdarena bića. U njemu postoji jedan deo koji se pokorava umu, a druga ima um i razmišljanja, ali kako se i praktički život razumeva u dvojakom smislu, ovde može biti reči samo o životu u delanju kao o životu koji je očevidno važniji. Ako, dakle, postoji specifično čovečja delatnost, onda je to delatnost duše prema umu ali ne bez uma, i kažemo da je vršenje radnje nekoga poslenika i vršenje radnje odlična poslenika po vrsti isto, na primer kitaranje kitaraša i odlična kitaraša, i tako uopšte u svima slučajevima, dodajući vrše¬nju radnje i osobenost po vrlini, na primer: osobina kitaraša je kitaranje, a odlična kita¬raša odlično kitaranje. Ako je tako, onda kao specifičnu delatnost čovečju uzimamo ne¬kakav život, i to s umom vezanu delatnost duše i s tim podudarno delanje, a kao delat¬nost odlična čoveka uzimamo dobro i lepo vršenje a svako lepo i dobro vršenje prema vlastitoj vrlini. Ako je, dakle, tako, onda se ljud¬sko dobro sastoji u delatnosti duše prema vrlinia ima li više vrlina onda prema najboljoj i najsavršenijoj. Tome treba dodati da to mora trajati za cela života , jer, kao što jedna lasta ne čini proleća, tako ni jedan dan ili kratko vreme još nikoga ne čine blaženim i srećnim«.Deca i životinje ne mogu biti stvarno blaženi, jer životinje uopšte nemaju uma, a u dece je on još sasvim nerazvijen. Aristotel, dakle, na osnovu analize specifične funk¬cije čovekove odbacuje Platonovu transcendentnu ideju dobra kao ideal koji prelazi granice ostvarljivosti i polazi od dobra ukoliko ono može biti objekat ljudske delatnosti u danoj stvarnosti. Najviše je dobro blaženstvo, a blaženstvo se sastoji u delatnosti duše prema vrlini, a vrlina, koja se zamišlja u vezi s pojmom entelehije, nije ni afekat ni moć nego= način ponašanja kojim čovek postaje dobar i kojim će svoje delo dobro izvršiti.
Suprotno moralnom superlativu kiničara, Aristotel pored vrline i različna ostala životna dobra smatra kao potrebna za postizanje potpunog blaženstva, na primer zdravlje i lepotu, bogatstvo i ugledan položaj, prijateljstvo i porodičnu sreću, ali ipak, više na podređen način, i prema svrhovnoj delatnosti duše ta dobra se odnose otprilike onako kao što se prema dramskom delu odnosi inscenacija« jer scenski aparat, kao što kaže Aristotel, »najmanje je bitan za dramsku umetnost; jer tragedija vrši uticaj i bez javnoga prikazivanja i bez glumaca« (De arte p. 1450 b 17 — 21), ali je, ipak, nužan za prikazivanje drame.
Završni rezultat u kome se smiruje delatnost prema vrlini jeste zadovoljstvo: »Zadovoljstvo kruniše delatnost ne kao njoj imanentna osobina nego kao završni rezultat, kao što mladalačkoj snazi pripada mladalačka lepota« (1174 b 31). Zadovoljstvo, dakle, nije supstancijalna ezgra vrlovita ponašanja, ono nije dobro bez ikakvih ograda kao u kirenskoj školi, ali ima pozitivnu vrednost utoliko ukoliko ono predstavlja zadovoljeno čuvstvo života koje prati delatnost na koju se od¬nosi. Blaženstvo je, prema tome, ono što je najbolje, najlepše i najprijatnije u isti mah.
Pošto je odredio sadržaj blaženstva, Aristotel prelazi na podrobnije posmatranje same vrline.

Delovi duše i podela vrlina. Njihov razvitak i sticanje
Dve oblasti duše
U podeli vrlina Aristotel polazi od podele duše na dve oblasti: jedna oblast je nerazumska, a druga razumska. U ne razumskoj oblasti jedan je deo svima stvorenjima zajednički, i njime se sva stvorenja razvijaju: mislim na onaj koji je uzrok ishrani i rastenju. Ovakvu moć duše mogao bi ko postaviti u sve što se hrani, štaviše i u zametak kao i razvijena bića, i to s boljim razlogom nego drugu kakvu moć. Ali vrlina te moći je opšta, kako se čini, i nije specifično ljudska. Vegetativnu moć treba dakle, ostaviti, jer ona i nema učešća u ljudskoj vrlini. Međutim, očevidno je da je ostala priroda duše u toj oblasti bez razuma, ali u izvesnom pravcu uzima učešća u razumu. Kod umerenih i neumerenih, naime, s pohvalom ističemo razum i razumski deo duše. Jer on čoveka pravilno opominje i podstiče na najbolje. Ali iskustvo uči daje u pomenutih osim razuma usađeno još neko drugo načelo, koje se s razumom bori i opire mu se (1102 b 11 — 18). A ipak se čini da ono, kao što je rečeno, ima učešća u razumu. Bar se razumu pokorava u umerena čoveka, a možda je još poslušnije u razborita i hrabra čoveka; u ovoga sve stoji u saglasnosti s razumom.
Čini se, dakle, da je i nerazumski deo duše dvojak: vegetativni nema ničega zajedničkog s razumom, a požudni i uopšte onaj koji teži na nešto učestvuje u njemu na izvestan način, ukoliko ga sluša i pokorava mu se . . . Ako pak i ovome delu treba pripisati razum, onda je i razumski deo dvojak: jedan je specifično razuman i ima razum u sebi, a drugi ga ima kao dete koje sluša svoga oca. Prema toj razlici i vrlina se deli.Od vrlina jedne zovemo etičkim a jedne dianoetickim.
[…]

Epikur
Poslanica Menekeju
Etičko učenje Epikurovo, bar u sačuvanom obliku, ne nosi sistematsko obe-ležje, nego je više skup misli koje su jedna do druge nanizane bez jače unutrašnje veze. Kao kirenska, i ona je pre svega individualna etika, jer kao svoje polazište Epikur izrično obeležava zadovoljstvo pojedinca, a kao svrhu, kojoj teži svako prirodno biće, blažen život. Kao što se u njegovu učenju o prirodi za osnovu svega uzimaju atomi, tako se u etičkom učenju za svrhu svega delanja uzimaju jedinke. Kao Eudokso, i Epikur priznaje samo jednu očevidnu vrednost, na koju čovek po svojoj prirodi teži, a to su osećanja zadovoljstva, i samo jedno pravo zlo, kojega se kloni, i to su osećanja bola. Ovaj smeli pokušaj uglednog astronoma i matematičara da svoju etičku tezu o vrednostima koje određuju ljudsko delanje zasnuje na instinktivnoj težnji kojom sva bića teže na zadovoljstvo silno je odjeknuo, tako da docnije nije iščezavao iz helenske filosofijske etike.
Epikur nije smatrao za potrebno da svoje etičko učenje zasnuje logički; on hoće da ga dokaže samo naukom o prirodi, jer nalazi da je samo ona sposobna da dokaže njegovo učenje. Ali u stvari on smatra da može izići na kraj i bez te nauke, jer zadovoljstvo se čulima neposredno nameće. »Svako živo biće, čim se rodi, traži zadovoljstvo i raduje mu se kao najvišem dobru, a kloni se bola kao najvećega zla i odbija ga od sebe koliko god može. I ono to čini dok još nije pokvareno i dok sama priroda nepokvareno i nepristrasno sudi«. Tu nisu potrebni ni ratio ni disputatio, quamobrem voluptas expetenda, fugiendus dolor sit = »zašto zadovoljstvo treba tra¬žiti, a bola se kloniti«. Epikur izjavljuje da se to oseća, »kao što se, na primer, oseća da je oganj vreo, sneg beo, med sladak; nijednu od tih stvari ne treba dokazivati odabranim razlozima, dovoljno je samo ukazati na to, jer postoji razlika između dokazivanja sa zaključkom i prosta posmatranja i ukazivanja; prvo otkriva ono što je sakriveno i u neku ruku otvoreno, a drugo sudi o onom što je pred nama što se vidi« . Glavni sačuvani spis u kome je Epikur izložio svoje etičke teze jeste Poslanica Menekeju.

O zadovoljstvu
Epikurove teze o zadovoljstvu izložene u navedenoj poslanici mogu se dopuniti iz drugih mesta.
Dok Zenon, stoičar, pod »životom prema prirodi« razumeva život prema vrlini, i vrlinu shvata u jednostrano intelektualističkom smislu Sokratovu, Epikur se i u etici oslanja kako na Eudoksovu tezu o zadovoljstvu kao vrednosti tako i na kirenski senzualistički hedonizam, te izvesnu pravdu odaje i nagonskom životu, jer pod »životom prema prirodi« razumeva život prema zadovoljstvu. Pored zado¬voljstava o kojima govori u navedenoj poslanici, Epikur je razlikovao i ova zadovoljstva: zadovoljstvo u mirovanju i zadovoljstvo u kre¬tanju. Ovo poslednje podrobnije obeležava kao radost i veselost, a prvo kao nepotresenost i bezbolnost. Kao vrhunac zadovoljstva u Glavnim mislima ističe se uklanjanje svega onoga što izaziva bol (D. L. X 139). Pored pomenutih zadovoljstava Epikur je razlikovao telesna i du¬ševna zadovoljstva (D. L. X 136). Dosledan senzualist, on ne priznaje nijedno dušeno zadovoljstvo koje, u krajnjoj liniji, nije zasnovano na čulnim utis¬cima. I duhovne radosti imaju svoj poslednji koren u čulnim zadovoljstvima. U spisu O svrsi života nalaze se ove lapidarne rečenice: »Ja bar ne znam šta sebi treba da zamislim kao dobro kad na stranu ostavim zadovoljstvo jedenja, zadovoljstvo ljubavi, zadovoljstvo slušanja, zatim prijatna kretanja što ih izaziva gledanje nekog lika i što još za osećaje zadovoljstva nastaje u ćelom čoveku posredstvom nekog čulnog organa« (Athen. 546 E, Cic. Tusc. d. III, 41) i »dobro nahođenje tela i tvrdo pouzdanje u njegovu budućnost sadrže najvišu i najpostojaniju radost za one koji pravilno misle« (Plut. Mor. 1089 D). U izlaganju osećanja zadovoljstva Epikur se ne usteže ni od kakve konsek-vencije u načinu izražavanja koji se približuje kiničkoj otvorenosti. U jakoj i svesnoj opoziciji prema svima konstruktivnim etikama oko njega, kao i u izazivačkom naglašavanju telesnog, on se rado služi rečju meso, kao i rečju trbuh, na primer: »Poreklo i koren svake mudrosti jeste zadovoljstvo trbuha, jer i sve ono što je puno mudrosti i veoma tanano odnosi se naposletku na njega« (Athen. 546 F; cf. Plut. Mor. 1098 D, 1125 A); fontem omnium bonorum in corpore esse, hane normam hane regulam, hane praescriptionem esse naturae = »izvor svih dobara leži u telu, to je osnovni zakon, to je pravilo, to je poredak stvari« frg. 400 Us.); a Metrodor, u Poslanici Timokratu, kaže da se na trbuh odnosi ono što je dobro i lepo, da je on mera za sve što se tiče blaženstva, da ne vredi raditi na blagostanju Helena i od njih zasluživati vence kao nagradu za mudrost, nego jesti i piti, tako da ti to ne udi želucu i da ti donosi uživanje« (frg. 39 idd. Koerte). U Poslanici Anaksarhu Epikur se podsmeva propovednicima lažne vrline: »A ja pozivam ljude na trajna zadovoljstva, a ne na prazne i besmislene vrline koje u sebi nose veoma sumnjive nade u dobitak« (Plut. Mor. 1117 A). On kategorički izjavljuje da dobro i vrlinu treba poštovati samo onda kad nam pribavljaju zadovoljstvo (Athen. 546 F). Ta odbrana tela i uživanja pokazuje da je u Epikuru živelo nešto od starog ahejskog junaka:

A kad s poslom prestali bijahu te kada su objed zgotivili, latiše se objet objetovati, srcu dosta za svakoga gosta. A kada su se jela nasitili i napili dovoljno pića, čabrove su momci napunili, napunili pićem sve do vrha, iz dabrova vrče natočiše svakom toče, bogu namjenjuju.
(HOM. I 467-47 PR. LAZA KOSTIC).

Međutim, novo vreme u kome Epikur živi poznaje se po tome što on potrebuje neku odbranu, i što se ona oslanja na značaj koji telo može imati za ekonomiju duše. Ali pored sasvim telesnih zadovoljstava postoji i zadovoljstvo duhovno, i ono se sastoji u mišljenju, mada i ono zavisi od osećanja telesnog zadovolj¬stva, i to tako da se pored trenutnog telesnog zadovoljstva pojavljuje očekivanje nekog budućeg i — još jače — spomen o prošlom zadovoljstvu. Duhovna zadovoljstva su veća od telesnih, jer corpore nisi praesens et quod adest sentire possumus, animo autem et praeterita et futura = »telom možemo osećati samo sadašnjost i ono što je prisutno, a duhom i prošlost i budućnost« (frg. 439), a »spomen o ranije uživanom dobru jeste najveće sredstvo za prijatan život« (frg. 436). Dok je nosilac telesnih zadovoljstava neko unutrašnje opažanje, ono što Epikur zove Siavoia, a Lukretije anima, agregat od finih vatrenih i vazdušnih atoma, raspoređenih po ćelom telu, nosilac duhovnog zadovoljstva je naročit kompleks atoma, pravi organ mišljenja koji Epikur stavlja u srce, i koji je sposoban da ranije primljene čulne utiske slaže u sećanje (frg. 312) Što se tiče sećanja, on o njemu kaže ovo: »Ne treba mladić da se slavi kao blažen, nego starac koji je lepo živeo; jer slučaj mladića često baca ovamo i onamo, te on misli čas na ovo, čas na ono; ali starac je ušao u starost kao u pristanište i u sebi drži zatvorene vrednosti kojima se ranije jedva mogao nadati, a sada sa zahval¬nošću koja se ne može potresti«. A u Poslanici Idomeneju piše ovo: »Trajući blažen i u isti mah poslednji dan svoga života pišem vam ovo. Teško mokrenje i srdobolja dostigle su toliku meru da ne mogu postati teže i jače. Ali svemu tome odoleva osećanje radosti moga srca kad se setim razgovora koji smo vodili« (D. L. X 22). Čini se da je Epikur često govorio o savlađivanju bola psihičkom snagom. On ne poriče stvarnost bola, jer nijedan čovek, pa ni filosof, ne može bolu odoleti, i Epikur nikad nije mislio da se bol može ukloniti prosto spekulativnim putem, kao što su to ponekad činili predstavnici stoičke filosofije.
Ako se prema gore navedenim izjavama i čim da Epikur ima na umu samo neposredno čulno zadovoljstvo, ipak on izjavljuje da duhovna zadovolj¬stva izazivaju veće radosti nego telesna, kao što su i duhovni bolovi veći od telesnih (D. L. X 137). Svrha života mogla bi se, ukratko, obeležiti njegovim stavom da se ona ne sastoji ni u čemu drugom nego u trenutnoj telesnoj bezbolnosti, u prijatnim spomenima o ranijim stanjima i u vedrom pouzdanju u potonja, i filosofija postaje tako tehnika uživanja: »Ne biti gladan, ne biti žedan, ne smrzavati se, to je glas tela. Ko to ima i srne se nadati da će to imati i u budućnosti, taj bi se u blaženstvu mogao nadmetati i sa Divom«. Najviši oblik sreće i blaženstva čini nepomućenost duha, ataraksija, a ova se postiže oslobođavanjem ne samo od uticaja spoljašnjeg sveta nego i od vlastitih prohteva i strasti, bolova i požuda. Zadovoljstvo uvek ima različno obeležje, jer kad bi se celokupno zadovoljstvo zgusnulo i s vremenom prožimalo ceo sastav sveta ili bar najglavnije delove prirode, onda se osećaji zadovoljstva ne bi nikad razlikovali jedni od drugih (D. L. X 141). Ovo je kao neka vrsta atomističke ontologije zadovoljstva. Sa zado¬voljstvom stoji stvar kao i sa bićem. Kao biće, i zadovoljstvo nije zbijen kontinuum, jer kad bi to bilo, ono bi bilo sasvim homogeno bez ikakva diferenciranja. I kao što biće u svojoj podeljenosti na atome dobiva svoje beskonačno mnoge različne oblike, tako je i zadovoljstvo diferencirano time što se između pojedinih delića zadovoljstva neprestano pojavljuju veći ili manji delići nezadovoljstva. Ali zadovoljstvo samo po sebi je homogeno.

Naopako shvatanje Epikura
Oni koji su polemisali protiv Epikura, najznačajnijeg i najdoslednijeg pred¬stavnika materijalističkog shvatanja sveta, u prvom redu idealistički orijentisani mislioci i predstavnici organizovane hrišćanske crkve, falsifikovali su njegovo učenje time što su ga poistovetili s propovedanjem čulnog uživanja i razvrata. Od te zablude nije bio slobodan ni Petar Petrović Njegoš, koji u Luči Mikrokozma Epikura stavlja pored Pitagore, koji je učio seobu duše, te ih obojicu zove »zlim tirjanima duše besamrtne«. U stvari, Epikur je svojom materijalističkom mišlju, koja se u suštini ne razlikuje od moderne materijalističke misli, baš oslobođavao i spašavao čoveka od religijskih predrasuda i zabluda koje su viši slojevi robovlasničkog društva iskorišćavali u političke svrhe, radi čuvanja svojih klasnih povlastica. Epikur i njegovi učenici živeli su u jednoj gotovo komunističkoj zajednici i delili između sebe sva dobra. I nikako nisu bili toliko imućni da se pri tome moglo misliti na neko njihovo čulno uživanje. Nije Epikur podsticao ljude na čulna uživanja i razvrat, kaže Seneka, nego ljudi koji su utonuli u razvratan život pokrivaju svoje poroke Epikurovom filo-sofijom i pribegavaju onamo gde slušaju da se uživanje hvali. »I doista — produžuje Seneka — reč uživanje ne uzimaju onako strogo i ozbiljno kao Epikur, nego trče samo za njegovim imenom, tražeći neku zaštitu i koprenu za svoje strasti… Ja mislim — iskazujem svoje mišljenje ako ono i neće biti pravo mojim istomišljenicima iz Stoičke škole — da su Epikurova učenja moralno besprekorna i pravilna, i da su, kad se podrobnije posmotre, čak i stroga jer ono uživanje svodi se na nešto veoma sitno i neznatno, i isti zakon koji ini postavljamo za vrlinu postavlja on za uživanje. On naređuje da se uživanje pokorava prirodi, a što je za prirodu dovoljno, to je za raskoš i suviše malo.«” U Poslanici Menekeju i sam se Epikur ograđuje od onih koji njegovo shva¬tanje zadovoljstva tumače u grubom materijalističkom smislu. Fragment koji smo naveli iz Poslanice Idomeneju Epikur produžuje ovako: »A ti se, shodno tvojoj odanosti koju si od dečaštva pokazivao prema meni i filosofiji, staraj za decu Metrodorovu!« (D. L. X 22). Tako je Epikur, najklevetaniji helenski filosof, svoje protivnike koji su mu zamerali da njegovo učenje ne poznaje leka protiv bola upropastio time što je u najtežim bolovima svojih poslednjih časova sačuvao mir svoje duše i što mu je poslednja misao bila briga za siročad pokojnog prijatelja. Čak i Kikeron, žestok protivnik Epikurov, odaje duboku poštu veličini toga umiranja, a i stoičar Seneka odaje mu jednako priznanje.

O Vrlinama
Vrlinu Epikur uzima u obzir samo kao uslov duševnog spokojstva i samo kao sredstvo za pravo modelisanje života: »Moralno dobro i vrline i što ih od te vrste još ima treba ceniti ukoliko izazivaju zadovoljstvo, a ukoliko to ne čine, treba ih ostaviti« (Athen. VII 280 B). Vrline se neguju radi zadovoljstva, a ne radi njih samih, kao što se i lekovi uzimaju radi zdravlja.
Za Epikurovo učenje o vrlinama glavni je izvor Kikeronov filosofski spis De finibus bonorum et malorum (I 9,29—21,72). I u Epikurovu sistemu pojavljuju se četiri stožerne helenske vrline. Osnovna vrlina, na kojoj se osnivaju sve druge, jeste uviđavnost, koja se pominje u Poslanici Menekeju, a sastoji se u pravom odmeravanju sredstava kojima se postiže blaženstvo. »Ako nam je ona učiteljica, može se u tišini živeti i ugasiti požar svih požuda. Jer požude su nezasitne i upropašćuju ne samo pojedince nego i cele porodice, a često razaraju i celu državu« (I 13,44). — Druga vrlina je samosavlađivanje, »koja u stvarima na koje ili treba težiti ili ih treba izbegavati, opominje da se pridržavamo razuma. Jer nije dovoljno resiti šta treba ili šta ne treba činiti, ali treba i ostati pri onom što se resilo« (I 14,47). — Treća vrlina, a druga koja izrasta iz uviđavnosti, jeste hrabrost, koja nas uči da u životu preziremo neminovne bolove i smrt, da živimo bez brige i straha, da dušu i telo, koliko god možemo, oslobođavamo od uznemirenja i da podnosimo napore da bismo se oslobodili od težih napora (I 15,49). — Četvrta vrlina, a treća koja izrasta izjiviđavnosti, jeste pravičnost, za kojom se, kao i za ostalim vrlinama, ne teži radi nje same, nego zato što donosi najveću meru zadovoljstva. »Jer prijatno je biti voljen i biti drag, zato što time život postaje bezbedniji i zadovoljstvo punije« (I 16,53). Pravičnu čoveku nikakav strah od kazne ne ometa duševno spokojstvo. Ovo se čuva pravičnošću, jer se nepravičan čovek nikad ne može osloboditi od progonjenja i kazne. »Pravičan čovek ima najviši duševni mir, a nepravičan se u najvećoj meri izlaže nemiru« (D. L. X 144). »Pravičnost ne postoji sama po sebi, nego je ona u uzajamnom saobraćaju na kojim god mestima i u kome god vremenu zaključen ugovor da ljudi ne nanose štetu jedan drugom, kao da i sam pojedinac ne dopušta da mu se nanosi šteta« (D. L. X 150).

O društvu i državi
Hedonistički princip prožima i Epikurovo učenje o ljudskom društvu. Dok je Platon, mada se sa hučne agore sklonio u tišinu Akademije, ipak pojedinca pod¬ređivao društvu i državi, i Aristotel čoveka određivao kao »političku životinju« tj. kao biće stvoreno za političku zajednicu, a ova je za njega bila nezavisna gradska država, u vreme helenizma pojedinac se uzdiže nad državu i smatra da država postoji radi njega, a ne on radi države. Mada se rodio sedam godina posle Plato¬nove smrti, te se i po krvi i po rasi začelo nije od njega razlikovao, ipak je Epikur nosio u sebi sasvim drukčije osećanje života. Za njega čovek nije više, nego pojedinačno biće, koje svoj put treba da nađe nezavisno od države. I za Epikura je pojedinac pre države, država je njegova tvorevina od koje se on može odvojiti kad mu je volja. Epikur ne poriče državu, kao kiničari, ali poriče platonsko-aristotelsku tezu da se zadatak države sastoji u kultivisanju i moralnom oblagorođivanju čoveka. On smatra da državni poreci ne ostvaruju ili ne treba da ostvaruju etička načela, nego su oni proizašli iz ugovora da ljudi neće jedan drugome činiti zla. Taj ugovor nije nametala moralna dužnost, nego ljudska slabost, koja nije dopuštala život u razdruživanju i upojedinjavanju, kao i dobro shvaćeni interesi, koji su čoveka primoravali na poslušnost prema zakonima, a ovi nisu od prirode, nego važe samo utoliko ukoliko ih društvo priznaje. Egoizam je osnovna činjenica, i čoveku se kao idealan zadatak nameće ugovorom regulisan rad na oplemenjivanju egoizma. Iz ovakva ugovorom ograničenog egoističnog hedonizma i respektovanja okoline razvijala se saradnja, uzajamna pomoć i odbrana i zajednički život u državi. Obaranje državnog poretka donosi štetu i nemir, kao što i težnja da se on zaštiti, obezbedi ili popravi izaziva poremećaj duševnog spo-kojstva. Zato se za mudraca kao neobilazan zadatak pojavljuje sticanje nezavis¬nosti, bez potrebe i bez obaveza prema društvu, i Epikur je slikovito rekao da od učešća u socijalnoj i političkoj delatnosti treba bežati kao iz tamnice. Učestvovanje u političkom životu ometa postizanje blaženstva, jer ono donosi opasnosti, uzbuđenja, nemir i žrtve. I zato mudrac treba da učestvuje u političkom životu samo utoliko ukoliko mu je to učestvovanje potrebno za njegovo održanje i obezbeđenje. Za Epikura, dakle, čovek nije više član celine, nego izdvojeno pojedinačno biće »jedinka«, koja kao atom u vaseljenskom prostoru tek sekundarno ulazi u vezu prema drugima. U direktnoj suprotnosti prema starom idealu neprestanog sticanja prvenstva, Epikur je kao rukovodilo načelo za svoje učenike propovedao = »živi u osamljenosti!« Blaženstvo za njega i njegove učenike ne sastoji se više u stvaralačkom radu nego u tihoj povučenosti iz huke javnog života. Čoveku se čini da se atički duh, u suprotnosti prema strasnoj i čudesnoj delotvornoj snazi koja je izbila i razbuktala se u osvajanju Istoka i u dijadoškim borbama, povukao u otmeno tihovanje kao na poslednje odmorište, gde se svaka obaveza smatra kao teškoća, teret i uzbuđenje, a živi se samo za intimno zadovoljstvo. Slično se dešavalo i u likovnom stvaralaštvu: nije više bilo velikog vajarstva za ukrašavanje hramova i za blistav život u