Slučaj Ovčara: 14 godina čekanja pravde

Povezani članci

• General Jovan Divjak na liniji odbrane čovječnosti
• Ističe vreme za kažnjavanje zločina u bivšoj Jugoslaviji, upozorila komesarka Saveta Evrope
• Plašite se robije do kraja života
• Šta posjeduje Turković za koju “građani BiH dobro žive, ali su razmaženi”
• Kako su skupljali glasače: HDZ u 5 godina u državnoj i javnoj upravi zaposlio više 60 tisuća
• Svijet vas je nagradio za agresiju i genocid i opet vam je malo

Novom pravnosnažnom presudom za zločin na vukovarskoj Ovčari, posle 14 godina okončan je prvi predmet za ratne zločine pokrenut pred specijalizovanim većima u Srbiji. Fond za humanitarno pravo (FHP) ističe da suđenje u ovom predmetu predstavlja jedan od najboljih pokazatelja nedoraslosti institucija Srbije da se uhvate u koštac sa obavezom da zločinima iz prošlosti pristupe odgovorno i posvećeno.

Prva optužnica za zločin na Ovčari podignuta je 2003. godine, a do danas je pred domaćim pravosuđem optuženo ukupno 24 pojedinca. Svi su oni optuženi da su 20. i 21. novembra 1991. godine, kao pripadnici Teritorijalne odbrane Vukovara i dobrovoljačke jedinice „Leva supoderica” (obe u sastavu tadašnje Jugoslovenske narodne armije – JNA), na poljoprivrednom dobru Ovčara u Vukovaru streljali 200 ratnih zarobljenika iz vukovarske bolnice, koje su prethodno telesno povređivali i prema njima nečovečno postupali. Suđenje je počelo u martu 2004. godine. Prva prvostepena presuda, doneta krajem 2005. godine, ukinuta je, pa je u ponovljenom suđenju doneta nova prvostepena presuda 2009. godine. Apelacioni sud je 2010. godine pravnosnažno okončao postupak i deo optuženih osudio na kazne zatvora u rasponu od 5 do 20 godina, a petoricu je oslobodio. Vrhovni kasacioni sud ukinuo je 2014. godine pravnosnažnu presudu i predmet vratio Apelacionom sudu na ponovno odlučivanje.

Poslednjom pravnosnažnom presudom Apelacionog suda, donetom 24. novembra 2017. godine (o kojoj je javnost obaveštena 12. januara 2018. godine), potvrđena je prvostepena presuda u odnosu na optužene Miroljuba Vujovića, Stanka Vujanovića, Predraga Milojevića (20 godina) i Gorana Mugošu (5 godina); Miroslavu Đankoviću i Ivanu Atanasijeviću kazna je smanjena sa 20 na po 15 godina zatvora, a Saši Radaku na pet godina zatvora. Nadi Kalabi pooštrena je kazna sa devet na 11 godina. Oslobođeni su Milan Vojnović, Jovica Perić, Milan Lančužanin i Predrag Dragović, koji su prvostepeno bili osuđeni na 15, 13, šest i pet godina zatvora. Đorđe Šošić je tokom postupka pred Apelacionim sudom preminuo.

Slučaj Ovčara obeležilo je 14-godišnje trajanje postupka, koji je obuhvatio samo direktne izvršioce uprkos jasnim pokazateljima umešanosti komandnog kadra JNA, kao i nesavesnost i površnost u radu suda.

Dugotrajnosti suđenja doprinelo je prvo i jedino ukidanje pravnosnažne presude u nekom predmetu ratnih zločina u Srbiji. Razlog ukidanja bila je odluka Ustavnog suda kojom je utvrđeno da je optuženima povređeno pravo na pravično suđenje, jer je veću Apelacionog suda koje je donelo pravnosnažnu presudu predsedavao sudija koji je u prvostepenom postupku imao višestruke procesne uloge, pa je postojala sumnja u njegovu pristrasnost.

Iako su tokom suđenja visokim oficirima JNA Miletu Mrkšiću (osuđen na 20 godina zatvora) i Veselinu Šljivančaninu (10 godina zatvora) pred MKSJ i u procesima u Srbiji utvrđene činjenice koje ukazuju da za ovaj zločin postoji odgovornost JNA, van domašaja pravde ostali su svi oni oficiri te vojske koji su 20. novembra 1991. godine učestvovali u zarobljavanju Hrvata iz Vukovarske bolnice, njihovom prebacivanju na poljoprivredno dobro Ovčara, a zatim omogućili njihovo mučenje i, konačno, prepustili 200 civila i ratnih zarobljenika pripadnicima Teritorijalne odbrane i drugih jedinica koji su ih potom ubili.

Na kraju, Apelacioni sud je u ovom predmetu primenio drugačiji kriterijum koji je omogućio oslobađanje optuženih na osnovu istih dokaza i istih zakonskih odredbi po kojima su prethodno bili osuđeni. Sud u saopštenju povodom presude navodi da je ranija osuđujuća presuda u pogledu odgovornosti za četvoricu osuđenih (Perić, Vojnović, Lančužanin, Dragović) i donekle za još dvojicu (Radak, Đanković) doneta na osnovu „relativno malo” dokaza, jer su se zaključci u nekim situacijama zasnivali na iskazima jednog svedoka saradnika. Sada Apelacioni sud primenjuje drugačiji kriterijum, po kojem se zaključci u presudi mogu zasnivati samo ako su izvedeni na osnovu iskaza oba svedoka saradnika ili ako bi iskaz jednog od njih dvojice bio potkrepljen drugim dokazima, što je dovelo do oslobađajuće presude za četvoricu osuđenih i drastičnog smanjenja kazne za još dvojicu.

Konačni epilog suđenja za zločin na Ovčari u ovom i u drugim predmetima pred domaćim pravosuđem je poražavajući: od ukupno 24 optužena, pravnosnažno je osuđeno samo njih 11; dva optužena su preminula, dvojica su dobila status svedoka saradnika, a njih devet je pravnosnažno oslobođeno od optužbi. Za sve ovo vreme porodice žrtava javno su izražavale nezadovoljstvo zbog trajanja i toka suđenja, a mnogi članovi porodica nisu ni doživeli njegovo okončanje.

Tako je pravda tek delimično zadovoljena, a nakon 14 godina dugog i iscrpljujućeg procesa nisu ispunjena očekivanja porodica žrtava da znaju punu istinu o stradanju svojih najbližih rođaka i da odgovorni za ta nedela budu adekvatno kažnjeni. Kao paradigmatičan primer suđenja za ratne zločine u Srbiji, predmet Ovčara slikovito prikazuje veoma limitirane domete pravde za žrtve u Srbiji. FHP zbog toga poziva nadležne organe Srbije da odgovorno i posvećeno pristupe svojoj obavezi krivičnog gonjenja odgovornih za ova najteža krivična dela. FHP naglašava da razrešavanje nasleđa oružanih sukoba 1990-ih nije tek jedna od obaveza Srbije u procesu pristupanja EU, već njena civilizacijska potreba, kao i preduslov pomirenja u regionu i izgradnje modernog evropskog društva.