TATA POKAŽI MI GDE JE NAŠA KUĆA

Autor/ica 👤Dr . sci. Husnija Bitić 14.6.2017. u 14:57

Povezani članci

Hoće li da se povratak odgodi dok ne poumru tri generacije i vršnjaci Milanovi, kojima je još u sećanju Muštište, koji pamte mesta gde su se igrali, koji imaju bar neke veze iz detinjstva sa Muštištem? Pravda ima smisao ako je brza i efikasna. Sledeće generacije neće se zainteresovati za ognjišta svojih predaka i njihovih grobova, tada će se možda steći uslovi, ali povratnika neće biti

U cilju očuvanja privatnosti, Milan i Stajko, imena su izmišljena, događaji i cela priča iz realnog su života. Milan je odrastao kao i svako, seoska ili gradsko dete, igrajući se u dvorište sa svojim drugarima i drugaricama iz komšiluka. Jednog junskog dana 1999. g., kada je Milan bio u punom zanosu igre u selo Muštište, opština Suva Reka, na Kosovu (Muštište je najveće selo u opštini, 2/3 a možda i nešto više albanskog stanovništva), došle su neke čike u uniformama i oružjem, naredili njegovim roditeljima: “Pokupite potrebne stvari, za pola sata krećemo. Selimo se odavde za neko vreme.” Milan se dobro seća tog događaja, kao da je danas bilo. On sada ima 21 godinu, pravi momak, još malo pa zreo čovek, a svoje dvorište i kućni prag nikada više nije imao poriliku da vidi. Nije imao priliku da se vrati na očevo imanje, da vidi kuću, dvorište, njive i šume svoga oca. Da upozna očevo imanje, kojeg će jednog dana postati pravi vlasnik, jer i po zakonu i po običaju, deca nasleđuju roditelje. Jednog dana i to će se desiti, a on o imanju još ne zna ništa.

Milan malo tužan, malo radostan, prekida igru i počinje da se i on pakuje, pokupi svoje igračke da ponese sa sobom, kao i ranije kada je išao s majkom kod ujka Stajka u susedno selo. Tužan što je morao da prekinda igru, a srećan što će se ovog puta možda malo duže voziti, nego kada je išao kod ujaka. I stvarno, za nepunih pola sata kolona je bila spremna za pokret, čekao se samo “komandant”, koji će da ih vodi u neizvesnost.

Sutradan u mome stanu u Beogradu, u 15:00 sati slušam vesti dana Radio Beograda. Reporter se javlja sa autoputa, na domak Beograda (Bubanj Potok). Susreće kolonu, čuju se brujanja motora, dugačka kolona, ljudi sa natovarenim stvarima na kola, kamione i traktore, umorni jedva govore. Reporter pita neke iz kolone: “Odakle ste, kada ste krenuli, kuda idete?” a oni odgovaraju: “Iz opštine Suva Reka, krenuli smo juče oko 15:00 časova, policija je naredila pokret, mi smo krenuli ali ne znamo kuda idemo.”

YouTube prt sc

Ta nesretna kolona se privremeno zustavila u Beogradu. Neki su se smestili kod bližih i daljih rođaka i prijatelja a većina njih u prihvatni centar. Tih dana je bilo mnogo ovakvih kolona nealbanskog stanovništva sa Kosova.

Posle samo nekoliko dana, počela je da cveta trgovina nekretninama, zamena stanova na relaciji Srbija – Kosovo. Došlo dvoje ljudi kod mene, da im prevodim ugovor o zameni stanova. Jednosoban u Krnjači, naselje kraj Beograda, za dvosoban u centru Prištine. Ugovor je bio sastavljen na srpsko-hrvatskom, trebalo je da se prevodi na albanski, tako da bi obe strane imale po jedan primerak na svom maternjem jeziku. U to vreme pored advokatskih poslova kojima sam se bavio, rešenjem Ministrstva pravde Republike Srbije bio sam postavljen i kao stalni sudski tumač za albanski jezik. Ugovor sam preveo i overavao da je prepis veran originalu, i rekao sebi, ovo neka bude prvo i poslednje angžovanje u ovoj “prljavoj raboti”, u neravnoprvnoj tregovini, između kupaca-prodavaca ili zamenjivača nealbanaca i albanaca sa Kosova. Dok se ne smiri situacija, dok se ne vrate iseljeni u svoje domove, kada će moći na miru, bez ikakvog pritiska da se vrše transankcije, Husnija Bitić neće učestvovati na bilo koji način u ovoj trgovini.

Smatrao sam da stranke nisu na ravnopravnoj osnovi. I danas mislim da nism pogrešio. Stojim do toga da je moja odluka bila ispravna. Iseljeni nealbanci sa Kosova su živeli (a neki još uvek žive), pod teškim uslovima. Bili su prinuđeni da prihvate bilo kakav krov nad glavom u Srbiji za uzvrat da daju svoje lepe kuće i stanova na Kosovu. Bio sam ubeđen da ovakva nakaradna situacija može da traje najviše godinu dana, posle će se sve vratiti u normlu. Nažalost moja prognoza se pokazala apsolutno netačna, jer stanje se nije normalizovalo ni posle punih 18 godina.

Početkom oktobra 1999., u večernjim satima zvoni mi telefon. Sagovrnica kaže da se zove Vera, i da se javlja iz Kraljeva. Vera je rekla, da je čula samo lepe reči o meni, te želi da mi poveri zamenu ili prodaju kuće u Prizrenu. Dalje je navela da živi u jednom kampu u Kraljevu i nema izgleda de će uskoro rešiti svoj stambeni problem, pa je rešila da uz moju pomoć nekako dođe do krova nad glavom. Još je dodala, da je radila na carini u Prizrenu i da je arhitekta po struci. Kuću je sama projektovala i gradila po svojoj želi, ali situacija je takva da se mora da odrekne velelepne kuće za bilo kakav šmestaj. Odgovorio sam da je moja definitivna odluka da, na bilo koj način ne učestvujem u prometu nepokretnosti u ovoj situaciji, tako da joj ne mogu pomoći po ovom pitanju. Moj savet je, ne žurite sa otuđenjem, situacija će se popraviti, vratit će se svako na svoja mesta. Vera je pomalo ljuta odgovorila: “Gospodine Bitiću, potpuno ste me razočarali, ja sam slušala sve najbolje, najpoštenije za vas, a vi odbijate da mi pomognete, razočarali ste me zaista i to mnogo.” Rekao sam joj, pa zar moje odbijanje da učestvujem u ovoj neravnopravnoj trgovinu, ne potrvrđuje ono što ste čuli? Nakon nekoliko sekundi Vera je rekla: “Oh, izvinjavam se, jeste, pogrešila sam. Ali shvatite me gosopodine u kakvoj sam nevolji. Prinuđena sam da prodam ili zamenim moju lepu porodičnu kuću u Prizrenu, za bilo kakav smeštaj. Zaista, još jednom se izvinjavam.”

Polovinom novembra 1999.godine, zvao me telefonom, moj komšija i prijatelj, Branislav Veljković. Zamolio me da odem kod njega u stan, jer njegov pašan Mihajlo, iz Prištine, želi da me zamoli za jednu uslugu. Kad sam stigao, Branislav je počeo: “Husnija, mi znamo tvoj stav da se nećeš baviti, kako ti kažes, prljavom trgovinom. Ali preneti jednu poruku do Prištine nije nikakva trgovina. Mihajlo je sve sam regulisao, ima i potpisani ugovor, tebe molimo samo jedan amanet da preneseš ništa više. Mihajlo je nastavio: “Za vreme NATO bombardovanja, kada su moje komšije, albanci otišli iz Prištrine, jam sam se starao da njihovi stanovi ne budu oštećeni. Sada sam se dogovorio sa mojim kom ijom, koji stanuje sprat ispod mene, da mi čuva stan. Dogovorili smo se da, ako u roku od dva meseca nađem adekvatnu zamenu, da javim njemu telefonom, kome će dati ključeve. Ako u tom periodu ne nađem zamenu, stan je prodat komšiji za 40.000 DEM. Ja zamenu nisam našao, sada zovem komšiju telefonom, ali verovatno su veze slabe ili u prekidu, on se ne javlja. Molim te, prenesi poruke, neka on odredi mesto i vreme, i to što pre, da se nađemo, da mi isplati 40.000 DEM. Neka on bira mesto, K.Mitroviva, Skopje, Rožaje ili Plav, gde je njemu zgodno, ja ću da idem.” Pokazao mi i kopiju ugovora na albanskom gde piše, stan se prodaje za 30.000 DEM, isplata će biti drugog avgusta 2000. godine. Rekao sam da ovaj ugor “smrdi”, nisu čista posla. Na šta je Mihajlo odgovorio – ne, ne sve je u redu. Ja odlično govorim albanski, ugovor je tako napravljen da bi imali neki dokaz kod UMNIK-a i da se manje plati porez na promet. Mi smo dobre komšije, znamo se dugo, nikakav problem neće biti.

Posle tri dana krenen ja za Prištinu svojim poslovima, pa kao prvi zadatak odlučim da prenesem poruku do dotičnog komšije, Zvonim na vrata, koja su se brzo otvorila, pojavila se jedna gospođa u kućnoj haljini i rekla: “Slušam vas, kažite ko ste i šta želite”? Odgovori sam, da preko praga ne želim ništa reći, ako mi dopustetite da sednem unutra, preneću vam poroku koju nosim iz Beogradu. Ušao sam u salon, seo na sofu i saopštio poruku od njihog prvog komšije Mihajla. Ona reče: “Gospodine, da li vi verujete Srbima? Mihajlo ima ugovor, neka pročita, kako u njemu piše tako ima i da bude.” Rekao sam, nisam na sudu, da odgovorim verujem ili ne verujem Srbima. Ja sam poruku preneo, šta da kažem Mihajlu? Ona je ponovila: ”neka čita ugovor, kako piše tako će da bude.” Eto, moja opaska, da ugovor smrdi već na startu se obistinila. Smrad se širio sve više po sudovima i posle Mihajlove smrti.

Mihajlo je kontaktirao nove kupce ali kada oni odu da pogledaju stan, “dragi komšija” pokaže im ugovor da je stan već prodat. Tako dugi niz godina vreme prolazi, a Mihajlo sa ženom živi kod rođaka u teskobnoj garsonjeri svi zajedno, 11 ljudi.

Mihajlo je tužio “dragog komišiju”, ali on prezentira na sudu “dokaz”, kako je navodno Mihajlo već uzeo 10.000 DEM kaparu. Sudski veštak-grafolog je dokazao, da je priznanica o kapari, čisti falsifikat. Spor se odugovlačio, Mihajlo u međuvremeno ode u Plav, da u sudu overi punomoć za neku agenciju za promet nepokretninama. Na izlasku iz zgrade, na stepenicama umre od srčanog udara. Njegova žena je dugo posle mužljeve smrti, uspela da konačno proda stan i da kupi jednu garsonjeru u Novom Beogradu.

Da se vratimo priči na početku. Rekli smo da je Milan kao trogodišnjak otišao iz Muštište sa roditeljima i drugim meštanima. On još uvek nije imao priliku da vidi kuću gde se rodio, da vidi dvorište gde je načinio prve korake, gde je pao i digao se uz plač i lelek. On zna gde je Muštište, on to može i na karti da nađe, ali tu se ne vidi kuća, koje više nema, ne vidi se ni dvorište, ne vidi se ništa. Iseljeni Muštištani su nekoliko puta pokušali na organizovan način da dođu u svoje selo, da vide svoje porušene kuće, da posete grobove svojih najmilijih.

Ostaci Crkve Svete Marije u Mušutištu (Suva Reka)

Ovakve posete su uvek popraćene protestima meštana, Albanaca. Čak šta više i sa neuspešnim završetkom. Kaže jedna stara srpska poslovica: “jače je selo od svatova.” Ja bih rekao, jače je selo od policije!!! Prošle godine u julu mesecu, bilo je na televiziji jedna priča, kako Srbima iz Muštišta nije dozvoljeno da uđu u selo, da posete njihova ognjišta i manastir Sveta Trojica. U televizijskoj priči videla se grupa meštana, kako se isprečila ispred autobusa, ne dozvolivši nastavak puta do sela. Tu je bila i milicija, koja nije intervenisala. Čula se galama meštana: “Ne mogu oni u selo, znaju oni dobro šta su radili…” Na kraju, izjavu je dao i potpresednik opštine, koji pored ostalog kaže: “Jeste, treba da se vrate u svoje selo, ali još se nisu stekli uslovi za to!” Kakva nebuloza?

Protivljenje seljana možemo nekako razumeti, oni su uzurpirali imanja svojih komšija, pa njihov i simbolični povratak ugrožava njihove grabežljive interese, predstavlja izvesnu opasnost. Oni pretenduju da zadrže uzurpirane posede, da to postane njihova imovina. Ali kako objasniti stav potpresednika opštine? Koje uslove on očekuje? Hoće li da se povratak odgodi dok ne poumru tri generacije i vršnjaci Milanovi, kojima je još u sećanju Muštište, koji pamte mesta gde su se igrali, koji imaju bar neke veze iz detinjstva sa Muštištem? Pravda ima smisao ako je brza i efikasna. Sledeće generacije neće se zainteresovati za ognjišta svojih predaka i njihovih grobova, tada će se možda steći uslovi, ali povratnika neće biti. U kom veku i svetu, živi ovaj potpresednik?

Muštište

Sutradan pred televizijskim kamerama izjavu je dao i predesednik opštine. On je bio na visini zadatka službe koju vrši, te izjavio: “Svi ti ljudi iz autobusa, kojima nije dozvoljen ulazak u selo, prethodno su provereni kod tužilaštva i policije. Nijedan od njih nije pod istragom ili osumnjičen da je činio bilo kakvo krivično delo. Taj spisak je čist kao suza. Ljudima treba omogućiti da se slobodno kreću, da se vrate u njihove kuće.

S pravom se postavlja pitanje, zašto državni organi tolerišu to, zašto se ne poštuje zakon i ne preduzimaju zakonske mere? Mora se omogućiti, ne samo iseljenima, nego svakom pojedincu, slobodno kretanje po slobodnom Kosovu. Na Kosovu postoje više organa vlasti. 1) Vlasti Kosovu, 2) UMNIK, 3) KFOR, 4) EULEX. Znači imamo četvorostruku vlast, a nemamo slobodno kretanje ljudi. Za proteklih 18 godine, na svaka tri meseca, administrator Ujedinjenih nacija, podnosi izveštaj Savetu Bezbednosti o stanju na Kosovu. Znači za 18 godina, izveštaj je podnet 72 puta. Svaki put se kaže, učinjen je izvestan napredak. Kakav je taj napredak, kada ljudi ne mogu slobodno da se kreću? Slobodno kretanje nemaju iseljena lica iz Mustište, tj. državljani Kosova. Milan, želi da ide u Muštište, on kaže, tata pokaži mi gde je naša kuća? Hoću da znam dok si ti živ i zdrav, jer hoću ja, kad tad, da gospodarim tim imanjem. Na njegovu i našu nesreću, Milan dođe na domak sela i budu vraćeni nazad, jer seljani Muštišta ne dozvoljavaju, vlasti ne vrše svoju dužnost, potpredsednik opštine traži da se steknu uslovi.

Tužne su ljudske sudbime. Hoće li već jednom istinska, prava-demokracija zakoračiti i na ove prostore, hoće li Milan skoro stići u svoje drago dvorište?

(Svima kojima sam pričom povredio osećanja ili izazvao duševni bol, najiskrenije se izvinjavam, tražim oprost. Morao sam da ovo napišem, jer ne mogu biti srećan ako i drugi nisu).