ENG
Милошевић је сломио ЈНА
Autor/ica
Povezani članci
Фото М. Лазански
Двадесет година после распада или разбијања СФРЈ још постоје дилеме да ли је све морало да се догоди баш тако крваво и несрећно. Да ли су народи некадашње Југославије могли да се разиђу релативно пристојно, без разарања, да ли је морало да дође до ратова, да би сада, после свега, ти исти народи опет морали да траже путеве неке нове сарадње? Је ли Југославија, заправо, била парадигма века на овим просторима?
Адмирал флоте у пензији Бранко Мамула један је од последњих живих највиших војних руководилаца бивше СФРЈ, сведок релевантних догађаја у политичком и војном врху земље, човек који зна шта се све догађало у предвечерје распада некадашње заједничке државе.
Адмирал Мамула био је начелник Генералштаба оружаних снага СФРЈ и савезни секретар за народну одбрану, односно министар одбране, a на тој функцији је пензионисан 1988. године. У тренутку када је отишао у пензију ЈНА је имала под оружјем 336.000 војника, подофицира и официра. Данас живи у Тивту и има 90 година.
Адмирале, како данас гледате на трагедију Југославије, да ли смо се могли другачије разићи?
Југославија се није распала, она је разбијена. Ватре су потпаљене у кући, а ватрогасци су, уместо да помогну да се пожар угаси, срушили кућу до краја. Ми из ЈНА хтели смо да се Југославија сачува и реформише у мирним условима, јер смо процењивали да све друго води у рат, али ми нисмо имали власт у СФРЈ. Власт је била у републикама, а на нивоу савезне државе власт, ако је и постојала, била је у рукама двају председништава: државе и партије, заправо партије пре свега. Зато је и највећа одговорност за све оно трагично што је проистекло из разбијања Југославије на онима који су држали власт.
Колика је одговорност врха ЈНА за трагичне последице разбијања државе?
Војно руководство ЈНА сноси одговорност што није извршило државни удар, што је дозволило да националистичке вође и сепаратистичко понашање двеју западних република гурну ЈНА у руке српског национализма, који је ЈНА бескрупулозно искористио у међунационалном рату и на крају одбацио.
Ваша лична одговорност за све то?
Има ствари које сам морао да урадим, а нисам урадио, веровао сам да се ретроградне снаге из најтамније прошлости наших народа, са својим националистичким ратним заставама, могу и морају зауставити и није било разлога да ЈНА то не учини. Верујем да би у томе, да је то учињено на време, Армија имала и подршку већине свих југословенских народа. И да би крајњи исход био неупоредиво бољи од оног што су грађани Југославије после доживели. Мени и мојој генерацији остаје да понесемо одговорност за све оно што се могло, а није урадило да не дође до најтрагичнијег исхода. ЈНА је морала да преузме одговорност када су институције државе затајиле.
Били сте на последњем састанку врха ЈНА с Титом, 22. децембра 1979, у Карађорђеву. Шта је тада речено?
На Дан ЈНА Тито се лоше осећао, све се свело на пригодан поздрав генерала Љубичића и заједнички ручак, али дан раније, на седници Савета народне одбране, на којој су били први људи федерације, република и покрајина, ЈНА и ТО, наравно и маршал, као начелник Генералштаба поднео сам реферат о стању у оружаним снагама. Стање у друштву оценио сам као негативно, изнео сам то као упозорење на последице, у опрезном контексту шта се све може догодити у временима после Тита. Наравно, то сам врло фино формулисао, али Тито је све пажљиво саслушао. Било нам је важно да он о томе заузме став. Углавном, моје оцене нико одмах није коментарисао, јер је председник СИВ-а Веселин Ђурановић непредвиђено иступио одмах после мог реферата, затраживши девалвацију динара и ново задуживање земље код ММФ-а. Тито је одбио и једно и друго, Ђурановић је понудио оставку, Тито се наљутио и завршио састанак. Ситуација је била непријатна, последња прилика да пред свима и маршалом дискутујемо о томе куда иде земља. То је прошло, јер Тито је одмах затим отишао у Клинички центар у Љубљани. Но, Тито је у сваком сусрету с нама из ЈНА увек наглашавао да се СФРЈ мора очувати и одбранити.
Посетили сте затим Тита у време његовог лечења?
Да, видело се да пролази свој крижни пут. У једном тренутку се нашалио: „Како би изгледало да ја као врховни командант изађем пред Светог Петра на једној нози и рапортирам да сам коначно стигао“. Она позната његова црна кожна торба стајала је уз узглавље, у торби је био и пиштољ. Адмирал Костић, његов ађутант, покушао је ту торбу у време болести да склони, али Тито то није дозволио.
У то време на нашим границама Совјети су гомилали трупе.
Да, имали смо искуство са 1968. годином када су Совјети интервенисали у Чехословачкој, а нама је требало превише времена да се мобилишемо за евентуалну одбрану од совјетске инвазије, просто нисмо тада били тренутно спремни. У време Титове болести чак седам совјетских дивизија било је у Мађарској и ми смо се тада, поучени искуством из 1968, спремили за озбиљну одбрану. Негде у јесен 1980. био нам је у посети начелник Генералштаба Мађарске генерал Иштван Олах. Разговарали смо и о догађајима од пре неколико месеци. Рекао ми је да није било немогуће да нас снаге Варшавског уговора тада нападну из Мађарске, при чему би мађарска армија извршавала своје обавезе што ни он, нити мађарско руководство не би могли да зауставе. Али ме је уверавао да би он, Иштван Олах, нашао начина да ме на време обавести о свему. Он је био сјајан човек и официр, нисам о том разговору ширио даље, јер смо већ били избушени као решето и нисам хтео да упропастим искреног пријатеља.
Како то мислите избушени као решето?
У јулу 1976. Тито ме је позвао у Ужичку. Тражио је да му предложим новог ађутанта, предложио сам му адмирала Виловића, прихватио је. Онда ме је изненада упитао: „Реците, Мамула, има ли издаје у врху Армије?“ Добро сам запамтио сваку његову реч. И био сам изненађен. Као на филмској траци превртео сам у мислима све догађаје у Армији који би могли бити разлог да се Тито забрине. Маршал је осетио да се мучим, прошетао је по кабинету и онда сео за радни сто. Покушао сам да поновим неке оцене које су генерали Љубичић и Шарац изнели државном врху у марту те године. Тито ме је прекинуо питањем: „У врху Армије?“ Рекао сам да не верујем да би неко из врха Војске могао да почини издају. Није био задовољан одговором и затражио је да о томе никоме не причам. Случај генерала Ђоке Јованића још није избио, али ни њему се ничим није могло доказати да је спремао војни удар, а посебно не да је у све то била уплетена и Јованка Броз. Све што је Јованић урадио била је консултација највиших генерала у ССНО-у и ГШ о могућем кандидату за министра одбране, будући да је Љубичић завршавао свој трећи мандат. Генерал Стане Поточар је био уверен да се ради о подвали Јованићу и Јованки Броз, док је Јованић мислио да му је „сместио“ његов земљак генерал Дане Ћуић, што није истина. Питао сам се зашто маршал не тражи одговоре од генерала Љубичића и начелника војне безбедности генерала Бране Јоксовића. Чињеница да је маршал на предлог Бакарића прихватио четврти мандат генерала Љубичића и да ће овај, после Доланца, постати човек број два у Југославији, није доводила у питање Титово поверење у Љубичића.
Од када почињу ваши неспоразуми с генералом Љубичићем?
Неколико месеци после маршалове смрти, једног јутра, затекао сам на столу информацију да је републички штаб ТО Словеније известио руководство Словеније, а оно Председништво СФРЈ, да је током ноћи примљено наређење Генералштаба о подизању приправности ЈНА и ТО чија садржина наређења узнемирава, а прави циљ је сумњив. Ништа нисам знао о томе, позвао сам генерала Милана Бјелогрлића, начелника Оперативне управе. Он ме је известио да је током ноћи послао наређење свим командама армија и штабовима ТО. Наређење је Љубичић сам саставио и рекао му да никога о томе не обавештава. Тај „нико“ био сам, наравно, ја као начелник Генералштаба.
Иначе, наређење је било конфузно, срочено чудно и верујем да га нико у командама и штабовима и није схватио јер из њега није произлазило ништа посебно. Но, чињеница је да је словеначко руководство реаговало и то је био више индикатор осећања и очекивања у Љубљани него Љубичићева намера.
Мало сам укорио Бјелогрлића, скренувши му пажњу да се нешто слично више не понови, без обзира на то ко од њега то затражи. Љубичић је стигао у канцеларију нешто касније и није знао да су из Словеније већ реаговали. Известио сам га и предложио му да објасни Председништву СФРЈ шта је хтео с тим наређењем. Уједно сам га замолио да нас убудуће не доводи у неугодну ситуацију несувислим наређењима без правог циља. Рекао сам му да се са мном може сарађивати или разићи, трећег избора нема. Не знам како је све то касније објаснио Председништву СФРЈ, али се прашина слегла.
Шта је хтео генерал Љубичић тим наређењем?
Не верујем да је планирао некакав војни удар, није он имао личне предиспозиције за тако нешто. Иако су касније кружиле приче, када је Љубичић већ отишао из ЈНА, да је нешто намеравао, али се није усудио. Наиме, остала је мистерија око изградње и опреме куће на војној економији у Сурчину. Урађена је као сужено командно место, имала је одличан систем везе, штапску опрему, противатомско склониште, собе за одмор и спавање, кухињу и велике залихе хране. Кућа је довршена 1976. а да о њој ништа нису знали војни грађевински органи, па чак ни органи безбедности. Генерал Илија Радаковић, помоћник министра за позадину, на моје директно питање о чему се ту ради, одговорио је да у тој кући није ни он био. Кућа је била на два до три километра од аеродрома у Сурчину, где се у случају агресије са Истока очекивао ваздушни десант великих размера у стратегијској војној операцији преко Бачке и Срема према Београду. Али, с тим објектом, том кућом, није се ушло у нормалан систем командовања оружаним снагама. Нисам хтео да отварам по том питању сукоб с Љубичићем, он је већ био на челу Србије, и то би Армији тада само штетило. Али остала је загонетка шта је хтео.
Жито за НАТО
У време после Резолуције Информбироа, у воде Виса стигла је у службену посету група бродова америчке ратне морнарице којом је командовао адмирал Џон Касади, на носачу авиона „Корал си“. Заједно с Титом обишли смо носач авиона, где нас је адмирал Касади поздравио. У свом излагању адмирал је нагласио да су они, Американци, сада ето у водама Виса, одакле могу да гађају совјетске циљеве у Украјини. Тито се мало намрштио, а када је адмирал наставио у истом стилу, Тито га је прекинуо и рекао му да с територије Југославије нико и никада неће гађати Совјетски Савез. Годину дана касније ми смо у Вашингтону тражили да нам САД испоруче жито. Преговарач са америчке стране био је већ пензионисани адмирал Касади. Дословно нам је рекао: „Може жито, али морате у НАТО“. Београд је обавештен о услову. Тито је Американцима поручио да се с Југославијом тако не може разговарати и преговори су прекинути. Ипак, касније, Ајзенхауер нам је испоручио жито. А нисмо ушли у НАТО.
Средином осамдесетих година прошлог века долази до заоштравања на унутрашњој политичкој сцени у Југославији. ЈНА је имала детаљно разрађен план за државни удар још 1986. године, али односи између Словеније и Србије после Осме седнице ЦК СК Србије као да почињу да дефинишу укупан политички амбијент у земљи
Адмирале, да ли је сукоб српских и словеначких интелектуалаца и прекид српско-словеначке политичке сарадње почетак краја Југославије?
– До отвореног политичког сукоба долази после Осме седнице ЦК СК у Србији, два виђења будућности Југославије, Словенија и Србија постали су оријентири, међусобно непомирљиви. Остали ће се сврставати на једну или другу страну, а СКЈ није више могао да успостави ни привидно јединство у југословенском друштву. Демократизација из Словеније и антибирократска револуција из Србије кренуле су путем разбијања СКЈ и Југославије као заједничке државе. У јесен 1985. у Љубљани је дошло до првог сусрета опозиционих интелектуалаца Србије и Словеније о будућности Југославије. Говорило се о „трећој“ Југославији као конфедеративној држави, а дошло је до расправе о њеној утемељености, међусобним искоришћавањима, неповерењу и мржњи и стварању самосталних националних држава. Добрица Ћосић је рекао да се Југославија одржава на антисрпским основама, да је стварањем Југославије српски народ изгубио све елементе нормалног националног, културног и економског развоја и на себе, политиком Коминтерне, КПЈ, ангажовањем Кардеља и Тита, примио грех великосрпске хегемоније који га је довео у ситуацију да нема своју државу. Решење за Косово видео је у плебисциту и новом разграничењу с Албанијом. Словеначки интелектуалци су тада одговорили да је једино решење за Србе да се залажу за очување Југославије и демократске промене, јер подељена на покрајине и са великим бројем Срба изван Србије, Србија се не може изборити за бољи статус као што то може хомогена Словенија. Заправо, Словенија и Србија покренуле су механизам разбијања Југославије, а проблеми односа са Словенијом нису лежали у војсци, проблеми су били у уређењу државе, а ЈНА је постала полигон судара различитих концепција шта је југословенска држава, и како је треба уредити.
Осма седница ЦК СК Србије?
– Нисмо то у ЈНА посебно пратили, али је било јасно да су носиоци припрема били Милошевић и Љубичић, а они нису били с нама у блиским односима. Милошевић нам је као личност био непознат, али смо после промоције на Косову уочавали његово арогантно наметање Србији и Југославији. У Србији су тада биле две главне личности, Милошевић и Драгиша Павловић као председник Градског комитета СК Београда.
Стамболићи су већ били политички истрошени у Србији, Ивана су сматрали одговорним за продор национализма на српску политичку сцену, после одласка Тита, али били смо спремни да му пружимо подршку као легално изабраном председнику. Павловића смо ценили као модерног, отвореног и образованог политичара. Стамболићева група је изгубила због његове наивности и неспретности, цех је платио Павловић. У Армији је било 60 одсто старешина српске националности, а долазак Милошевића и најаву да ће успоставити ред подржала је већина српског народа. Антибирократска револуција се поистовећивала са реформама које је тражило чланство СКЈ. Пучистичке методе са Осме седнице нису изазвале неки отпор, али лично сам саветовао Ивану Стамболићу да не предаје дужност председника Председништва СР Србије док га не приморају. Очекивао сам да се ствари могу развити на начин да ће ЈНА морати да интервенише и да ће нам он бити потребан. Но, збачено руководство Србије било је изненађено и уплашено, осим часних изузетака, секретар унутрашњих послова Лалевић, генерал Ђорђевић и наравно Павловић.
Како је резултат Осме седнице дочекан у другим републикама?
– Мање-више сви су се сложили са нашим оценама, али од тога није било никакве користи. Нико се није хтео изложити и ризиковати. Словенци су били најјаснији. Рекли су: „Имамо својих проблема и не желимо се мешати у туђе“. Знали су да се отварањем питања Србије намеће и проблем Словеније у контексту опстанка Југославије. Генерал Јовичић, председник СКЈ у ЈНА покренуо је на седници Председништва ЦК СКЈ 16. новембра 1987. питање „комплетне информације о Осмој седници ЦК СК Србије“. Нико га није подржао. Онда је годину дана касније уследио онај прст Винка Хафнера према Милошевићу, када је затражио његову одговорност.
Стижу ратови у Словенији и у Хрватској?
– И пре тога Армију су стално политички и медијски нападали због пучистичких намера, посебно је то медијски било присутно у Словенији и Хрватској, док су нас у Србији медијски сатанизовали због случаја Параћин и убиства војника на спавању, што је урадио војник Албанац. Ми смо настојали да ЈНА задржи свој општејугословенски карактер, јер свака асиметрија према некој републици и народу значила би прихватање разбијања земље. У Србији је народ увек имао поштовање према ЈНА и то се није променило ни после доласка на власт Милошевића.
Мислите ли да до догађаја у Хрватској 1990. и 1991. не би дошло да није било Милошевића у Србији?
– Не, национализам је постојао у Хрватској и пре Милошевића, али је експлодирао после митингашења и покушаја његовог прекрајања Југославије. При томе не спорим да је Србија имала легитимна права да уреди своје односе са покрајинама тако да не штете Србији као целини. Није ни спорно да су комунисти у Хрватској предали власт националистима, као што су то урадили и комунисти у Словенији. Заправо за распад Југославије највише су криви комунисти, који се нису на време реформисали.
И Ви сте били члан те партије.
– Да, али погледајте мој говор на 14. конгресу СКЈ, то је био повод непосредном сукобу са Кадијевићем и догматским ставовима иза којих је била делегација Србије. Одбити 458 амандмана на Декларацију добродошли су онима који су већ одабрали пут напуштања Југославије.
Зашто ЈНА није разоружала све паравојне формације у Хрватској уочи сукобa.
– Уочи мог одласка са функције министра одбране, Кадијевић кога сам ја предложио за новог министра, рекао ми је: „Ништа се крупног у Армији и држави неће учинити без тебе“. Мислим да је у том часу био искрен, али он није био генерал одлуке, већ извршавања. Није веровао у способност ЈНА да изврши своју улогу и сматрао је непотребним да се у Југославији задржавају они народи који то не желе. Нажалост, када сам то спознао – било је касно. Мој је став био да је уставни задатак ЈНА био заштита територијалног интегритета и уставног поретка, све док се народи у Југославији другачије не договоре. Без улажења у расправу ко хоће напоље, а ко хоће да остане у Југославији. Датум 25. јануар 1991. је дан којим је дефинитивно почело рушење Југославије. Трагичан промашај ЈНА са оним филмом о илегалном увозу оружја у Хрватску, снимали су филм уместо да спрече тај увоз.
Под условом да је војска сменила сва политичка руководства у републикама, на кога бисте се ослонили у вршењу власти?
– Изненадили бисте се ко нам се све нудио за ту опцију. Имали смо врло квалитетне људе за то. У свим републикама СФРЈ. Знате, људи иду за одлучнима, иду за победницима. А да је ЈНА постигла неки јачи почетни успех, сви би јој се приклонили. Но, Кадијевић се одлучио за Милошевића. Моја је одговорност што сам га предложио за министра одбране.
Пораз ЈНА у Словенији?
– Војно трапаво планирана и вођена операција. Но, Милошевић и Кучан још су се у јануару 1991. договорили о изласку Словеније из СФРЈ. Генерали Кадијевић, Колшек и Аџић нису били на нивоу задатка, Аџић је издавао конфузна наређења, Кадијевић ми је у тренуцима очаја рекао да је спреман да поднесе оставку и да се убије да би спасио част Армије. Замислите, он као министар одбране у време када се планира нова операција у Словенији, у кабинету у Београду прима телефонске позиве министара спољних послова Немачке и Велике Британије, Геншера и Херда. Шта он има да разговара са њима? Он је са штабом Врховне команде морао да оде на ратно командно место у Коњиц, да изађе из Београда, јер тамо више није било услова за рад, а не да га сваки час зивкају из владе и испирају му мозак, да му родитељи испод кабинета траже „да се деца врате из Словеније“, да му опозиција, али и власт саботирају мобилизацију, да се сваки улазак у зграде Генералштаба и ССНО-а бележи и снима од стране иностраних обавештајних служби, да му се Јовић и Милошевић мешају у изградњу ставова Армије. Милошевић и Јовић сломили су Кадијевића, Јовић о томе и пише у својој књизи. Он и Милошевић затражили су излазак ЈНА из Словеније и после одлуке Председништва СФРЈ од 18. јула 1991. Југославија више не постоји. ЈНА је изгубила свој југословенски карактер и то је био крај и те државе и те армије. Какве је то реперкусије имало онда у Хрватској, па ако хоћете и на Косову, сви знамо.
Вуковар и Дубровник?
– Вуковар се уопште није морао догодити, то је био џеп, као и Осијек, који се морао заобићи. ЈНА је имала сасвим довољно снага да из најмање два правца стигне до Загреба, тамо су се ствари и решавале. Поразна је била политика да ЈНА стане на етничке границе Срба и да се ратује са Хрватима. Дугорочно то није била никаква стратегија, требало је на време деблокирати касарне ЈНА у Хрватској, разоружати све паравојне формације и онда преговарати, што би имало као последицу и одлагање и међународног признања Словеније. Рат ЈНА око Дубровника најмање је јасан и логичан, срамота је шта је све тамо рађено.
Програм југословенске атомске бомбе?
– Пројекат је постојао и ја сам био члан комисије за то. Али не бих о томе детаљније ништа говорио. Били смо некада велика и јака земља и овом приликом желим да на 70. годишњицу ЈНА подсетим све југословенске народе на њихово велико заједничко дело, без обзира на трагичан крај заједничке државе и армије.
———————————————————–
Доланчеве упадице
Стане Доланц је приликом Титове посете СССР-у 1978. у разговорима са Брежњевом покушавао да се упадицама надмеће са Титом око критичких ставова према СССР-у. Брежњев је на тренутак прекинуо разговор, погледао Тита и упитао: „Ко је овај човек?“ На повратку у Југославију Долац је Титу рекао да ће сазвати партијски врх да извести о разговорима у Москви и разликама између Тита и њега. Тито му је одбрусио да он неће више ништа сазивати, да је смењен.
објављено: 26.12.2011
Autor/ica
