168 GODINA ZATVORA, BEZ IJEDNOG DOKAZA

Dr Husnija Bitić
Autor 31.8.2017. u 11:59

168 GODINA ZATVORA, BEZ IJEDNOG DOKAZA

Foto: AFP/Eric Feferberg

Na Kosovu, kod  Albanaca, neposredno pred rat i kada se rat završio, bilo je uvreženo mišljenje da u srpskim sudovima nema poštenog suđenja. Niko se ne može spasiti ako debelo ne plati. To što je tako mišljenje bilo uvreženo kod običnog čoveka, seljaka nekako se može i razumeti, ali ja sam imao probleme da ih suprotno uverim i neke moje kolege, advokate Albance. Ne želim nikoga da branim, jer kako kaže jedna narodna poslovica, gde ima dima ima i vatre. Ja znam mnogo slučajeva da su pojedini advokati uzeli veliku količinu novca od porodica optuženih, navodno da podmite sudije, međutim šta je sa tim novcem, niko ne može da zna. Znam i slučaj gde su dva advokata uzeli od porodica 14-torice optuženih 180.000 DEM, a njihova uloga bila je posmatračka, jer nisu imali mogućnosti nijednu reč da progovore pred sudijama. Celokupno njihovo angažovanje je bilo da ubede porodice i optužene da su jedino oni njihovi spasioci.

Bilo bi nepošteno sve sudije i sve  advokate strpati u isti koš. Ja sam imao nekoliko primera, da su suđenja bila krajnje korektna u skladu sa zakonom. Čak jedan slučaj kojeg ću kasnije izneti, ni otac da je bio sudija, ne bi mogao blažu kaznu da izrekne za sina, kao što je odredio sudija iz Požarevca. Isto tako, najčešće sam se susretao sa kolegama kojima je u prvom planu bila advokatska etika i ljudsko dostojanstvo.

Ovog puta u nastavku neću da se bavim jadikovanjima za bivšu Jugoslaviju, ne da je zaboravimo, već da malo promenimo temu, jer po mome mišljenju sledeće dve priče iz moje advokatske prakse su vrlo karakteristične, pa možda neće biti dosadno čitaocima portala Tačno.

     *   *   *   *

SLUČAJ PRVI:

Vojska Savezne Republike Jugoslavije (Srbija i Crna Gora), pokrenula je 15. jula 1998. veliku ofanzivu protiv OVK. Zbog neposredne izložene opasnosti od granatiranja uporišta  OVK, a koja se se nalazila često puta na obroncima naselja, stanovnici mnogih sela opštine Suva Reka napustili su svoje domove, okupili su se u dve doline reka. Sela koja se nalaze s leve strane puta Priština – Prizren i tkz, Vranička Reka, a sela sa desne strane u jednoj uvali kod sela Pagaruša.

Dana 28., septembra 1998., policija je blokirala zbeg kod sela Vranić, tako da niko nije mugao više niti ući niti izlaziti od tog obruča. Dva dana kasnije, tj. 30 septembra iz tog  okruženja policija odvodi oko 300 muškaraca u Prizren, u lokacijama policije, gde primenjuje svoje policijske metode ispitivanja, pa nakon tri dana njih 68  se predaje organima gonjenja, druge puštaju da se ponovo priključe svojim porodicama, koje su se još nalazile u zbegu.

Ovih 68 nesretnika kasnije su optuženi za terorizam, ali nisu obuhvaćeni u jednoj zajedničkoj optužnici, već su podeljeni na grupe od po 10 – 15, koji su kasnije u sredstvima informisanja nazvani kao Vranička grupa.

Suđenja su počela pre početka bombardovanja SRJ, ali nisu završena. Kada se povukla sa Kosova celokupna administracija SRJ, prebačeni su u srpske zatvore i 2092 zatvorenika i pritvorenika, koji su do tada bili po kosovskim zatvorima. Najveći broj smešteno u KPZ Niš, Požarevac i Sremska Mitrovica, ali i u Oružnim zatvorima, Prokuplje, Vranje, Leskovac i Zaječar. Iako je proces bio počeo u Prizrenu, gde sam ja već dva puta bio na suđenjima, iako su svih 68 bili optuženi, postojali su predmeti u Okružnom sudu u Prizrenu, revnosni sudski organi tadašnje SRJ, formirali nove predmeta, pa za neke od ovih optuženika, te održavana suđenja iz početka u Oktružnom sudovima u Prokuplju i Nišu. Na suđenjima u Prokuplju u dva slučajeva učestvovao sam i ja, jer sam imao po nekoliko branjenika.

Predsednik Okružnog suda u Prokuplju, Branislav Niketić, jedan okoreli nacionalista, za koga je bilo dovoljno da optuženi bude Albanac i da dobije drakonsku kaznu, za njega nisu dokazi imali nikakav značaj, dovoljno je bilo to što tužilac kaže. Pobrinuo se da albanskim “teroristima” lično on sudi. Za je njega važno to što u optuženici piše, nije se potrudeo da i dokaze uzima na razmatranje.

Znajući njegove drastične presude iz ranijih suđenja, mi advokati ove grupe od 14 optuženih, još pre početka rasprave smo se dogovorili da tražimo njegovo izuzeće. Znali smo da, naš zahtev nema valjanih zakonskih razloga, ali znali smo i njegove teške kazne koje izriče i da će on zahtev odbiti, hteli smo da obezbedimo dokaze o povredi krivičnog postupka od strane sudije, jer on nema pravo da odluči o zahtevu. Mi smo samo hteli da navodimo na to da, učini bitnu poovredu postupka, da bi mogli kasnije to koristiti kao dokaz prilikom podnošenja žalbe, da bi možda uspeli na drugom stepenu postići ukidanje presude. To je bio  smisao podnošenja zahteva za izuzeće sudskog veća, iako smo znali da zahtev nije osnovan. Sudija,  pojedinac ili sudsko veće, za koju se traži izuzeće, ne može da nastavi sa postupkom dok se ne donese odluka u višoj sudskoj instanci kojom se zahtev odbija. Sudija Niketić i u ranijim procesima činio je ovakve povrede. On sam donosi rešenje da se zahtev odbija.

Na početku rasprave, dok su se razmatrala proceduralna pitanja, ja u ime kolega advokata podnosim zahtev za izuzeće sudskog veća, Okružnog suda u Prokuplju u celini i Okružnog javnog tužilaštva, takođe iz Prokuplja.

Sudija Niketić, po ustlajenoj praksi, počeo da diktira na zapisnik: “Pre početka rasprave, adv. Husnija Bitić je tražio izuzeće sudskog veća, inače on više puta to čini. Sud donosi rešenje, zahtev se odbija”. Dalje se obratio nama braniocima: “Advokat, Husnija Bitić na svakom suđenju traži moje izuzeće, ja ću podneti prijavu njegovoj advokatskoj komori, traži ću da mu se zabrani rad. Jer očigledno njegova namera je da ometa rad suda“.

Pošto je zahtev odbio, a nije mogao sam da to rešava, on je učinio povredu krivičnog postupka, jer nastavio sa raspravom a po zakonu nije mogao. Ova povreda  ZKP-a od strane sudije bila je dovoljan razlog da naše žalbe budu usvojene, ako budu uložene na njegovu presudu, tako da je dalja procedura izgubila smisao. Dalje nije bilo prave sudske rasprave, to je postala lakrdija od suđenja, a na kraju se pretvorila u tragediju.

Za sudskog tumača doveden je jedan građanin srpske nacionalnosti, koji je pre 32 godine živeo na Kosovu. To je bilo dovoljno za Branislava Niketića, da dotični građanin bude i sudski prevodilac za albanski jezik. Takođe u sudnici je doveo i dva advokata meštanina kao rezervu, eventualno, ako neko od optuženih ne bude imao branioca, ili se branioc ne pojavi na suđenju odnosno u toku suđenja odustane od daljeg zastupanja, ta dvojica advokata da budu kao zemene i da suđenje počne i završi se isti dan. On je tako planirao i tako mora da bude.

Najzad počinje suđenje. Na sudijsko pitanje: “Da li ste bili u OVK, da li ste vršili izviđenje i obaveštavali rukovodioce OVK”?  Prevodilac kaže: “A keni qenë asker, a keni parë dhe a keni lajmrue udhëtarët e UÇK-së “? – Da li ste bili asker (asker na turskom = vojnik), da li ste obavestili putnike OVK, to što ste videli? Prevodilac ne pravi razliku, između reči udhëtar što znači putnik i udhëheqës = rukovodilac.

Zbog toga što u optužnici piše, da su optuženi učestovali na borbama dana 29. septembra na mestima zvana Birač, Budakovo i Bužalja, gde su poginula 4 policajca, a rekli smo ranije, da je ova grupa bila u policijskom okruženju od 28., tako da niko nije mogao niti da izlazi niti da uđe bez policijske kontrole, zahtevao sam da se traži izveštaj od Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, i da se, dok ne stigne odgovor, proces prekine. On je odbio to, rekaviš da nema vremena da se bavimo time, hoću danas da završim i završiću.

Kako je prevodilac pogrešno prenosio delove sudijskih pitanja optuženima, ili greškom celu rečenicu, tražio sam da se proces prekida, dok se ne obezbedi ovlašćeni prevodilac. Niketić me kaznio opomenon, jer kako on kaže, zbog vređanja prevodioca. U nastavku ponovo prevodilac pravi velike greške, ponovo intervenišem, kažem da ću od sada ja govoriti na albanskom, bar moji klijenti da me razumu, a vi gosopodo sudije, imate prevodioca neka on prenese moj govor. Još ne završavši sa izlaganjem, on me prekida: Ne, ne, to ne može, ovde je Srbija. Ja mu kažem, pa ja se pozivam upravo po srpskom zakonu, to je moje pravo. Branislav Niketić, donosi rešenje, kažnjava me sa 1.000 dinara.

Pošto prevodilac zaista nema veze sa prevodom, tražim reč i počinjem na albanskom: “I nderuar zoti kryetar i kolegjit… poštovani predsedniče sudskog veća…“. Niketić me prekida, rečima stop, stop, i kažnjava me udaljenjem iz sudnice. Čak nije mi dozvolio da mu potpišem zamenično punomoćje kolegi Gradimir Naliću, tako da je učinio još kardinalniju povredu postupka. Nastavio sam sa suđenjem a dva moja branjenika, optužena za delo, za koje je minimalna kazna propisana 10 godina, ostala su bez branioca. Za ovo krično delo okrivljeni mora da ima branioca. Ako optuženi nije obezbedio, sud mu određuje po službenoj dužnosti, koji se plaća iz budžeta.

Na završnoj reči, uobičajno je da branioci traže oslobađajuće presude. Tako je postupio i jedan do tih dvojice branioca meštana, koji je sudija postavio po službenoj dužnosti, jer četvorica optuženih nisu imali advokata, a moraju da imaju. Advokat Vukoje Vuković, u svojoj završnoj reči kaže: “Gospodine predsedniče sudskog veća, ne samo što krivica optuženih nije dokazana, već ona nije nas dovela ni do osnovane sumnje da su optuženi činili bilo kakvo nedozvoljenu radnju. Jedina moguća i pravedna presuda je oslobađajuća”. I gle čuda, desilo se nešto što do tada nisam imao priliku da doživim u sudnici, kao ovog puta. Drugi branilac po službenoj dužnosti druge dvojice optuženih, je izjavio: “Zahvaljujem se predsedniku sudskog veća što mi je omogućio da učestvujem na jednom ovakvo velikom suđenju. Upućujem čestitke predsedniku veća za bezprekorno vođenje postupka. Optužnica je u celosti dokazana, pred nama su teroristi, tu dvojbe nema, ali molim suda da prilikom odmeravanja kazne bude što blaži”. Tog dana u  18:30h suđenje je završeno, izricanje presuda ja zakazano za sutradan u 12:00 sati.

Sutradan okupili smo se u sudnici i prognoziramo, kakve su presude donošene. Da su drakonske tu nije bilo dileme, ali mislili smo da će biti pojedinačne, neko će dobiti više neko manje, ali svakako ne ispod 10 godina. Nažalost presuda je glasila, optužnica je dokazana, svi optuženi su krivi i kažnjavaju se na po 14 godina zatvora. Zamislite, bez ijednog dokaza, ukupno 168 godina zatvora.

Obratio sam se optuženim rečima, obećavam vam, čašću mojom, da će ova presuda biti oborena. Nakon dva dana otišao sam ponovo u Prokuplje, da njih posetim. Razgovarao sam sa svih 14-toricom. Rekao sam da nam treba vremena i strpljenja, ali ova presuda će biti oborena.

Nakon tri nedelje još jednom sam posetio njih 14 u zatvoru, i ponovio to, da će presuda biti oborena – ukinuta. Biće suđenje ponovo, ali ne u Prokuplju već u Požarevcu. Pokušao sam, koliko toliko da ih ohrabrim bar malo. Jedan od njih mi reče: “Advokat, ne mogu da te gledam u oči i da te lažem. Svi mi smo potpisali nova punomoćja Srbi Čočenoviću i Marku Blagotiću, advokatima iz Prištine, sad preseljeni u Niš. Oni su nam rekli, da ako hoćete kući da idete, dajte nama punomoćje, jer Husnija Bitić u srpske sudove nije dobro došao, kao mi sada za kosovske. Mi smo dali njima opunomoćje a naše porodice su već platili po 15.000 DEM.” Ostao sam zapanjen. Ja sam se toliko trudio, zastupao sam njih još dok su bili u Prizrenu, nisu mi platili ni filera, nisam ni tražio. Mislio sam da prvo završimo posao, pa posle neka plati koliko ko može. Zarada u ovakvim slučajevim nije mi bila primarna. Sada neko iz čistog mira, bez ikakve potrebe i truda uzima 15.000 DEM, od porodica koje žive pod šatorima, jer su im kuće zapaljene. Tako mogu samo ljudi bez ljudskosti i oni s malo ili uopšte bez mozga, koji veruju slatkorečljivim lažovima i prevarantima, u ovom slučaju optuženi Albanci i njihove porodice.

Na ovom procesu su bili uključeni i trojica advokata Srba iz Beograda. Dragoljub Todorović, u ime Fonda za humanitarno pravo, Gradimir Nalić po zamenično punomoćje advokata iz Prizrena Bashkim Nevzatija i Slobodan Tomić, po zamenično punomoćje nekog iz Prizrena. Ako su ih ubedeli da Husnija kao Albanac nije dobro došao u srpski sud, šta je onda sa Todorovićem, Tomićem i Nalićem, oni nisu Albanci? U međuvremenu mi smo podneli žalbe, isto to je učinio i Vukoje Vuković, koji me iznenadio tako opširnim i preciznim razlozima kojim je tražio ukidanje presude. On je jedini koji se žalio i na sudske troškove, na koje su bili dužni okrivljeni da plate po 1.000 dinara. Drugi advokat po službenoj dužnosti, Stamenković, nije se upošte žalio.

Šesnaestog marta ja preživljavam atentat zajedno sa suprugom. Na zakazanoj raspravi po žalbama u Vrhovnom sudu Srbije u aprilu nisam mogao da idem, pa sam ovlastio advokata FHP da me zameni i dao instrukcije, da ostane u celosti pri izjavljenoj žalbi. Toga dana u večernjim satima dođe mi na posetu po drugi put kolega Nalić. Obavestio me, da rasprava nije održana, jer u međuvremenu i Okružni sud iz Prizrena, koji je već bio počeo suđenje u Prizrenu zakazao nastavak suđenja. Ovaj je sud posle 12. juna 1999. premešten u Požarevac. Nalić je  nastavio: “Danas pred sudnicom su se pojavila i dva “kasapina”, ja ne mogu da ih nazovem advokatima, jer njih interesuje jedino novac. Oni su tražili od nas, da povlačimo žalbe, jer navodno oni su sve rešili sa sudijama, da optuženi priznaju krivicu i da budu kažnjeni samo do visine, koliko su bili u pritvoru. Ja sam u dilemi, šta da radimo. Razgovarao sam sa Bashkimom, šta on misli. Bashkim mi je rekao, kada sam preneo punomoćje na tebe, preneo sam i poverenje. Ti si na licu mesta, ti odluči. Ja znam da su naše žalbe argumentovane, biće usvojene, presuda biće ukinuta, ali u slučaju, da Vrhovni sud potvrdi prvostepenu presudu, što je realno nemoguće, ali ako se tako nešto desi, ostaće na nama cela krivica, pa šta ti misliš kolega, do devetog  maja, treba da se odlučimo”? Ja mu odgovorim, kolega, ja sam ovlastio advokaticu iz FHP, Mojcu, ali sada ovlašćujem i tebe, molim te, kada budeš prezentirao tvoju žalbu kaži šta kod hoćeš, ali po završetku tvog izlaganja kaži još ovo: “Kolega Bitić me ovlastio da kažem u njegovo ime, on ostaje u celosti pri izjavljenoj žalbi“. Nalić je nastavio, pa naravno i ja to mislim ali sam, zaista ne mogu da preuzima takvu veliku odgovornost, jer iako je realno nemoguće, ali pravno postoji mugoćnost da napadnuta presuda se potvrdi.

Devetog maja, nisam otišao na suđenje, bio sam u bolnici na kontroli. Po povratku kući, kažem sinu, vozi do Vrhovnog suda, ako rasprava nije završena, da idem i ja  kažem ono što već sam poručio kolegama. Kada sam ušao u zgradu saznao sam da je javna rasprava završena, sudije su se povukle na najavnu sednicu, gde se odlučuje. Idem pravo u tu prostoriju, hoću da bar tu izjavim, da ostajem pri svemu što sam žalbom izjavio. Čim, sam otvorio vrata, predsedvajaći reče: “Znamo kolega Bitiću, znamo, da ne odustaješ ni za jotu od izjavljene žalbe, kolega Nalić je to rekao u tvoje ime, doviđenja“.

Naravno, presuda je ukinuta, proces je nastavljen u Požarevcu. Naši branjenici su proglašeni krivim, kažnjeni sa po 23 meseca zatvora, taman da pokrivaju vreme pritvora, da ne bi imali pravo da traže nadoknadu od države. Na neki način svi su zadovoljni. Optuženi su otišli svojim kućama, mi pravi branioci zadovoljni, jer smo uspeli, naše su žalbe usvojene. Čak više u rešenju kojim se ukida napadajuća presuda, piše, treba da se utvrdi to što je kolega Bitić tražio. Od kada do kada su ovi ljudi bili u okruženju, te ako su bili u okruženju od 28. septembra onda nisu mogli da učestvuju u borbama 29.

Ali najveće zadovoljstvo su doživeli ta dvojica, kako Nalić reče, kasapina, Čočenović i Blagotić, jer su uzeli 180.000 DEM, bez trunka izloženog rada.

Predsednik sudskog veća, Branislav Niketić, iz Prokuplja je podneo prijavu protiv mene, Disciplinskom sudu pri Advokatskoj Komori Beograda. Naveo je da kršim zakonske norme i Kodeks advokature, često puta tražim njegovo izuzeće, pravim upadice u sred suđenja i mnogo drugih nebuloza. Tražio je da se preduzmu mere. Disciplinski sudac je tražio da se izjasnim. Odgovorio sam, bilo šta da kažem, može se tretirati da se branim, pa neću ništa reći. Tražite izjave od mojih kolega koji su bili prisutni i od predstavnika Ujedninjenih Nacija, koji je pratio ovo suđenje i donesite odluke na osnovu njihovih izjava. Nakon 4 meseca dobijem oslobađajuće rešenje, prijava se odbacuje.

SLUČAJ DRUGI:

Gazmend Zeka, mladić iz Peći, odazvao se pozivu OVK, priključio se njima, dobio naoružanje i služio do prve ofanzive udruženih vojno policijskih snaga SRJ, koja je počela 15. jula 1998.g. Posle te ofanzive njegova se jedinica rasformirala, on je došao kući, na tavanu je sakrio automatsku pušku i 147 komada municije. Milicija je vršila kontrolu njegove kuće, zaplijenila oružje, tužilaštvo ga optužuje za krivično delo terorizam.

U razgovoru s njim, saznao sam da sve što piše u optužnici je istina. On sam kaže, advokat, ti radi svoj posao, ali mi ne možemo negirati činjenice, pogledaj ti šta možeš drugo, ali da negiramo moje učešće u OVK-u to ne možemo. Na dan suđenja, tužilac je ostao pri optužnici u celini, krivično delo terorizam, tražio kaznu po zakonu koji je predviđen za to delo. Ja sam zatražio da se delo prekvalifikuje od dela terorizma, na krivično delo udruživanje radi neprijateljske delatnosti, član 136. KZ SFRJ, odnosno KZ SRJ. Za ovo delo kazna je predviđena od šest meseci do tri godine. Posle svestrane rasprave, suđenje je završeno. Za 14:00 h, zakazano izricanje presude. I desilo se ono što je trebalo i na mnogim drugim suđenjima da se desi. Presuda glasi: Gazmend Zeka, je kriv, osuđuje se na kaznu od 15 meseci zatvora. Pritvor se prekida odmah, ostatak kazne do visine od 15 meseci, će izdržati kada presuda bude pravnosnažna. A Gazmend Zeka do toga dana je bio u pritvoru 14 meseci i 23 dana, znači ostalo mu da ode u zatvor još sedam dana, toga dana otišao je kući.

Eto, to je presuda za koju sam na početku rekao, i da je otac bio sudija, ne bi mogao blažu kaznu do donese za sina. Ovaj sudija je realno ocenio sve okolnosti u okvku zakonske regulative, koje su uticale da dođe do toga, da Gazmend Zeka se uhvati puške, i pravilno primenio zakon. Kada je usmeno obrazložio presudu, rekao da je uzeo u obzir otežavajuće i olakšavajuće razloge. Nije prihvatio kvalifikaciju dela terorizam, jer se ne radi o terorizmu, već delo je prekvalifikovao, na udruživanje radi neprijateljske delatnosti. Ovo delo je po vrsti krivičnog dela lakše i samim time sledi i manja kazna.

Sudija kaže, predlog odbrane za prekvalifikaciju dela bio je realan, sud je to prihvato, jer imajući u obzir sredinu gde je odrastao i živio okrivljeni Zeka, kada su se svi njegovi drugari uhvatli oružja, on da je ostao kod kuće, ne bi mogao na ulici da izlazi od sramote, smatrali bi ga kao nekog ženskog petla, pa je delo prekvalifikano, na član 136 KZ SFRJ. Kao blaže delo u odnosu na terorizam.

Prezentirali smo dva istovetna sudska procesa. U oba slučaja optužba je ista, krivično delo terorizam. U oba slučaja optuženi su Albanci s Kosova a sudije Srbi iz Srbije, u oba slučaja presude se pozivaju u ime naroda i u oba slučaja se primenjuje isti zakon. Sve je isto osim čojstva. Branislav Niketić, opterećen nacionalizmom, bez ijednog dokaza odredio je 168 godina zatvora, dok u dugom slučaju gde je krivično delo dokazano, imamo jednu zadovaljajuću presudu. Gazmend Zeka 15 meseci, dok Emrush Muqa bez dokaza, iz grupe od 14, osuđen na 168 meseci.

Dr Husnija Bitić
Autor 31.8.2017. u 11:59