Antikviteti

Povezani članci

• Nijaz Duraković o pisanju pojedinih portala (I): Hrvatska vojska bila je agresor!
• Postmoderno silovanje
• Hrvatska se drugi put želi tući s Rusima?
• Dobro jutro Banja Luci, Mostaru i Sarajevu
• Dno bezdana
• Vuk Perišić: Utakmica Hrvatska-Srbija kao dijagnoza hrvatske krize

Ljubav bez „kondoma“

Srbijanski antikvitet prvog reda, primarnog značaja, Kosmet

Građanima Srbije, iako to ne žele sebi da priznaju, je potpuno jasno da je Kosovo, unazad nekoliko decenija, nezavisna tvorevina i, kao takva, nepotrebna i samo teret Srbiji. Evidentno je da se albansko stanovništvo, koje je ujedno i većinsko, neće integrisati u ekonomsko-političke, društveno-socijalne i svake druge tokove u Srbiji. Oni se neće integrisati ni u evropske tokove, jer za tako nešto je neophodan potencijal, a oni ga zasigurno trenutno nemaju.

Srbija, kao geopolitički nepozicionirana, demografski stara i ekonomski veoma oslabljena zemlja, nema snage, a sve manje i volje, da ozbiljno pregovara oko neozbiljnih pitanja kakva joj se nameću poslednjih nekoliko godina od strane međunarodne zajednice.

Da je kojim slučajem Kosovo u sastavu Srbije, politička elita nikada ne bi pristala na rezultate izbora na kojima bi milionsko albansko stanovništvo, uz podršku građana kojima je muka od politikanata u zemlji, izabralo svoje predstavnike. Oni bi istovremeno bili i predstavnici svih građana Srbije, pa i Srba. Albanske, vojvođanske, bošnjačke i ostale stranke manjinskih naroda u Srbiji mogle bi, sa glasačkim telom kakvo poseduju, formirati sopstvenu vlast u zemlji čije je srce Kosovo. Imam osećaj da bi nam srce puklo. Srbijanski narod nije spreman za ovakav scenario. Nikada nije ni bio.

S druge strane, narodu Srbije nikako ne odgovara trenutno, vegetativno stanje uvijeno velom organizovanog kriminala, prefinjene korupcije, konfuznih informacija, neiskrenih platformi, loših zakona i kvazi-intelektualnih pristupa u rešavanju gorućih problema. Još manje mu odgovara provokativna empatija i patetično upucavanje pojedinih opozicionih stranaka i nevladinih organizacija. Da ne govorim o koalicionim tenzijama u senci simulacije nacionalnog jedinstva. Konfuzija i zbunjenost, izazvane politikom „hoćemo i jedno i drugo“, predstavljaju uvod u uspavano stanje nacije, nakon čega će se ista, posle kraćeg sna, probuditi više agresivnija nego dobro raspoložena.

Iz razloga koji su svakim danom sve brojniji i štetniji za budućnost Srbije, politikanti u zemlji se moraju suočiti sa svojim stručnim kvalifikacijama, postojećim kapacitetima, dosadašnjim postupcima i plitkim potrebama, te doneti jedinu razumnu odluku za rešavanje decenijskog problema u Srba. Sreća je da je rešavanje ovog delikatnog problema palo na teret onima koji su participirali, ako ne i direktno učestvovali u njegovom nastajanju.

Srbija treba i mora da prizna nezavisnost evropske Argentine, Republike Kosovo. Ovakvom epilogu prethodili bi pregovori o statusu srbijanskog stanovništva na Kosovu i albanskog stanovništva u Srbiji. Na taj način bi „vruć krompir“ prebacili u ruke onima koji toliko dobro igraju na kartu globalnog entuzijazma i ironične solidarnosti, međunarodnoj zajednici. Mislim da im je krajnje vreme za vođenje ljubavi  bez kondoma.

Populizam i paranormalne aktivnosti

Srbijanski antikviteti prvog reda, sekundarnog značaja, Vojvodina i Sandžak

Tenzije koje iz dana u dan rastu u dve problematične regionalne celine kakve su Vojvodina i Sandžak rezultat su loše pregovaračke pozicije vlastodržaca u rešavanju problema zvanog Kosovo, ali i ličnih frustracija lokalnih politikanata koji bi da postanu nešto mnogo veće nego što su trenutno. Posmatrajući „lokalce“, stičem utisak da su na vlasti da bi produbljivali, a ne sanirali decenijske, već ubuđale i ustajale, probleme. Traljavost, neprincipijelnost i diskontinuitet su vrline lokalnih političara iz Srbije u poslednjih nekoliko decenija. Rezultati takvog stava u kojekakvim razgovorima jesu netolerantnost i nerazumevanje onih sa kojima razgovaramo. Zato i imamo jedno ciklično i neprincipijelno, pomalo i provokativno ponašanje pojedinih predstavnika manjina, jer ih baš „naš tim“ motiviše na takav, nedoličan oblik ophođenja.

Sa druge strane, republička vlast svojim delovanjem ohrabruje centralizaciju u senci decentralizacije, nemoralnost u senci etičnosti, lopovluk u senci borbe protiv korupcije, patriotizam u senci organizovanog kriminala, i provokaciju u senci lažne empatije. Neintegrisana Srbija u senci evropskih integracija.

Vojvodina, svojim trenutnim statusom, ispunjava sve uslove za obavljanje nezavisnih radnji i kao takva, po crnogorskom scenariju, može postati nezavisna, samostalna i brzo međunarodno priznata država. Takav potez AP Vojvodine nama, revnosnim platišama poreza u Beogradu, nikako ne odgovara, a i zašto bi. No, neodgovorno ponašanje vlastodržaca i njihova dekoncentracija izazvana „stiskavcem“ oko Kosova idu u prilog političkim i nacionalističkim tenzijama u Vojvodini. Štaviše, disproporcija u vlasti između Beograda i Novog Sada, kao i prikrivena centralizacija, motivišu politikante u Novom Sadu da od ništa postanu nešto, na ličnom planu. To se mora zaustaviti, tačnije preduhitriti. Rešenje je u iskrenoj demokratičnosti, a ona podrazumeva efikasno, decentralizovano državno uređenje u sprezi sa kulturnom dekontaminacijom. Šta to znači, gos’n autor? To znači iskrenu regionalizaciju i decentralizaciju Srbije, tj. njenu podelu na ekonomsko-upravne regione, kao i izmeštanje glavnog grada, koji bi u tako novom „puzzle stanju“ mogao biti Novi Sad, Niš ili Kraljevo.

Što se tiče Sandžaka, situacija na terenu je veoma slična onoj u Vojvodini, eventualno malo složenija, jer dole imamo muftije koje se bave politikom i političare koji se bave verom. To nije dobro za verske i nacionalne manjine, jer opterećuje njihov mozak. Vera i politika plasirane od jedne te iste ličnosti zna da stvori konfuziju kod prosečnog građanina tako da ne razlikuje verske slobode od građanskih prava. Duža i kontinualna konzumacija izrečenih budalaština od strane „stranačkih“ muftija i „rigidnih“ političara dovodi do kontraindikacije kod „pacijenta“. Nastaju separatisti, neo-nacisti i na kraju teroristi. To nije dobro za društvo u kojem živimo. Naravno, nismo ni mi, obični i nemi posmatrači iz Beograda, operisani od raznoraznih svakodnevnih gluposti. Tako imamo priliku da ponekada čujemo „ispovesti“, a i spisak želja patrijarha Irineja i njegovih DB kolega i koješta još, ali to nije tema… mada može biti.

Evidentno je da se preduzetnički duh Sandžaka remeti paranormalnim aktivnostima Srba. Preduzetnici, muftije, politikanti i poneki građanin, ponesen euforijom svojih napred navedenih sugrađana, ovih dana uzrujani su proslavom školske slave. Taj praznik je toliko katastrofalno predstavljen da sam stekao utisak kako će pojedina deca manjinskih naroda u Sandžaku proslavljanjem Svetog Save postati ometena u razvoju. Zaista je smešno i krajnje neodgovorno ponašanje pojedinih predstavnika manjina u Sandžaku prema vrednostima i običajima zemlje u kojoj žive. U takvom kapricioznom ponašanju nema ni T od tolerancije, a o demokratičnosti da ne govorim. Dolazim do zaključka da je za rešavanje problema u Sandžaku neophodan identičan scenario kao i za Vojvodinu, bez korišćenja isterivača duhova, uz eventualnu ekskurziju pojedinaca do manastira Vasilija Ostroškog.

Nastaviće se.