Banket u Bokeljki

Povezani članci

• Srpska država neta i Mileta
• Ljudi-miševi
• 2015 – Kako prepoznati cenzuru?
• Boban Stojanović za LGBT.ba: Happy Pride!
• Donatella Di Cesare: Mit o suverenosti
• Zlatko Jelisavac: Politika feng šuija

(Žurnalističko-viteški esej o obrnutoj piramidi moći u kome ideal-tipski mladonovinarski subjekt gaca kroz blato medijske korupcije na pressici premijera Srbije u vili Bokeljki. Čudesna skaska o političkom srcu tame, zabludelom medijskom establišment-u i „objektivnom“ novinarstvu kao saučesniku u proizvodnji status-a quo)

Piše: Saša Dragojlo

„Iz mora ratne krvi i tranzicionih govana isplivala je Srbija kao limena zvečka“, pisao je imaginarnu kolumnu mladi novinar baš u momentu kada mu je glavni i odgovorni urednik saopštio da treba da pokriva Premijerovu pompezno najavljenu godišnju press konferenciju.

„Počinje tačno u podne, nemoj da kasniš,“ rekao je urednik.

„I još jedna stvar….treba nam samo izveštaj sa konferencije, dakle, nemoj da postavljaš pitanja ako baš ne moraš. You got that?“, poentirao je prekaljeni novinar, jedan od onih dobrih-starih čuvara baklje objektivnog izveštavanja i poslednjih apostola etičkih tablica žurnalizma.

„Znači – tu smo!,“ mislio je mladi reporter dok se u taksiju približavao čuvenoj Vili Bokeljki, radnoj rezidenciji Premijera Srbije, koja se nalazila u pravom, autentičnom srcu Srbije –  velelepno-veličanstvenom beogradskom naselju Dedinje.

„Premijer Aleksandar Veberovski organizuje PR piknik za novinare u želji da prikaže da se iza autoritarnog medijskog satrapa krije svilenkasta duša ljubitelja medijskog pluralizma. Što i nije netačno, premijer voli diverzitet, ali samo kada je jasno hijerarhijski ustrojen,“ mozgao je mlađani i neiskusni novinar, koga su stariji vukovi u redakciji često oslovljavali sa „hej, lima“, naglašavajući svoj staž, esnafsku sitost, izrešetanost i istrošenost.

Iznad visokih čeličnih ograda dedinjskih dvorišta provirivale su otmene višespratnice kao pečurke posle tranzicione kiše – nepatvorena arhitektonika višedecenijskih privilegija čiji stanovnici oslikavaju – svako u svom vremenu – konture klasne diskriminacije.

Taksista je zaustavio vozilo ispred drvenih vrata Vile Bokeljke. Iz susednih kućerina lajave čeljusti pasa besnih rasa sa kerberskom revnošću pazile su nepovredivosti privatnih svojina svojih gospodara.

„Dobar dan, momak…vaša legitimacija i ime lista,“ upitao je grmalj iz obezbeđenja, taj tvrdokorni rentijer sopstvene telesnosti, urokljivo ciljajući sitnim crnim očima.

Nakon rutinske provere atentatorskih kapaciteta, novinarčić se spustio betonskom stazom između dva crna mercedeza ka ulazu u rezidencijalni objekat.

Baršunasta mekoća zelenila sveže podšišanih travnjaka iznad kojih su se vijorile krošnje nakostrešenih četinara, davala je umirujući ton ovom prezidencijalnom kompleksu čija se površina prostire na prostoru od jednog state-owned hektara.

„Mmm….fantastična pejzažna pacifikacija kritičkih potencijala“, pomislio je mladi novinarski vuk, takoreći – vučić, kome su koleginice i kolege često zamerale na teorijskim interpretacijama događaja, dok im je on polušaljivo odgovarao kako je novinarstvo bez teorije gluvo, slepo i banalno maliciozno.

„Samo složi činjenice, okej“, odvraćali su mu profesionalno.

Kada je mladić stigao do ulaza u vilu, mnoga novinarska jata već su se sjatila ispod velike nadstrešnice na ulazu u Bokeljku, dimeći cigaretama i grčevito se osmehujući u iščekivanju premijera Veberovskog.

Rezidencijalni hol uveliko je bio krcat reporterima raznih televizija, agencija, portala, nedeljnika i dnevnjaka koji su, naoružani diktafonima i kamerama, stalcima i preciznim novinarskim pitanjima, očekivali svog domaćina i centralnu figuru političkog života u Srbiji.

Jer, ovo je event koji se ne moze propustiti! Izveštaj sa premijerove pressice je must have, a attendovanje je utefterisano ‘pod obavezno’ – bez izgovora!

I – evo ga! Nije avion, a bogami, nije ni ptica, to je srpska uzdanica protestantske etike i umornog lica, slovensko-germanska radilica – premijer Veberovski!

Taj konzervativno-(neo)liberalni frankeštajn od dva metra dogegao se do govornice sa ciničnim osmehom čoveka koji je dobro svestan svoje nedodirljivosti. Samopouzdanje zajedno sa očevidnim prezirom isijavalo je iz Veberovskog dok se pripremao za obraćanje svojim novinarskim gostima.

„Pre svega Vam želim srećnu novu godinu. Čeka nas mnogo rada i truda i nadamo se uspešnijoj i lakšoj godini,“ kurtoazno je izjavio gorostasni Veberovski dok su se mučeni novinari tiskali u skučenoj prostoriji kao sveže likvidirani leševi po jamama bosanskih gudura.

Veberovski je nastavio svoj uvodni govor žonglirajući opštim mestima, projektnim planovima, prolaznim fazama; ostružnicama i prokopima, investicijama i privatizacijama, koncesijama i dugoročnim procesima, aranžmanima i angažmanima, revizijama i rejtinzima, ugovorima i javnim dugovima, džidipijevima i deliverijima, maketama i raketama, cenzurama, diktaturama i nomenklaturama, i sve u tom stilu kada ga je u momentu dok je govorio baš o “preduzetničkim podsticajima“, prekinula jedna novinarka stropoštavši se na pločice salona gubeći svest.

Junak našeg (post)tranzicijskog doba odmah je pritrčao da pomogne, razgrćući kolege novinare svojim dugim rukama političkog albatrosa.

Razumljivo, premijer ne voli ni kada novinarke kleče, a kamoli kada leže onesvešćene na hladnim mermernim pločicama.

Nakon što je nesrećna koleginica sa pokrajinske televizije odvedena u susednu prostoriju da joj se ukaže stručna pomoć, Veberovski je nastavio svoje dobro pripremljeno izlaganje uz patetičnu opasku nepopravljivog control freak-a: „Obaveštavajte me o njenom stanju, molim Vas!“

Kada je domaćin završio svoj govor, već dobrano znojavi novinarke i novinari dočekali su svojih pet minuta paljbe – lucidnih i, nadasve, promišljenih pitanja.

„Da li će biti prevremenih parlamentarnih izbora“, upitala je crnokosa TV voditeljica, a Veberovski je diplomatski odgovorio da su „izbori mogući“, ali da prvo mora da proračuna surplus-e, minuse i varijacione kosinuse da proveri hoće li to „usporiti reforme“.

No, marljiva koleginica je dobila svoj „citat“, te nije bilo potrebe za podpitanjima.

„Da li će četvrta revizija ugovora sa MMF-om biti ugrožena potencijalnim izborima,“ upitao je kolega novinar, na šta je premijer poznat po tome da je veći MMF od Svetske Banke odgovorio: „Ni za živu glavu ne želim da ugrozim reviziju MMF-a u martu!“

Nakon toga, Veberovski, još čuveniji po činjenici da u debatama svoje protivnike nemilosrdno uništava statističkim podacima i ekonomskim jednačinama, izjavio je da „politika nije matematika“.

„Politika je život, moral, rad, psihologija, atmosfera, nikad nije matematika,“ bubnuo je apologeta tehnokratskog konsenzusa o efikasnosti mera štednje.

Ipak, sablast izbora nastavila je da se kovitla press konferencijom. U postmodernom vremenu autentični past tense nije previše bitan, medijsko tržište vapi za forward looking pričama, ili makar onim koje izgledaju tako. Spori, a tehnički potkovani „igrači“ završavaju samleveni u ropotarnici istorije, često je govorila menadžerka prodaje našem mladom reporteru.

Novinari su nastavili da prebacuju lopticu političke odgovornosti u premijerovo dvorište, ali on je lako izbegavao nezgodna pitanja, vrckajući u konferencijskom ringu kao zapušteni Apolo Creed.

Postalo je jasno da se press konferencija pretvorila u bezukusnu splačinu opštih mesta i verbalne eskivaže premijera Veberovskog. Zbilja, zbunjeni i zbijeni novinari upali su u premijerovu ribolovačku mrežu kao vreća girica. Plodonosna midl-fingr pitanja zamenila su fingirana pitanja.

„Je l tako da je mentalitet samoupravnog socijalizma naš najveći problem?“, konačno je uspela sa razumevanjem da izgovori 40-godišnja novinarka, nakon celojutarnjih pripema koje nisu obećavale.

„Koleginice, drago mi je da ste to pomenuli,“ spremno je dočekao Prime Time Minister.

„To jeste naš najveći problem. Nama manjka preduzetničkog duha. Naši ljudi su navikli da im država sve obezbedi,“ rekao je Veberovski na šta su brka mišić i laki mijatović zapljeskali svojim slobodarskim ručicama, udobno zavaljeni ispred velikih ekrana.

„U redu, to bi bilo to,“ iznenadno je premijer prekinuo 45-ominutni verbalni ping-pong sa novinarima.

„Spremio sam ćevape, to morate da probate. I koktel nakon toga. Slobodno ostanite da se poslužite. I, ne brinite, nije na račun poreskih obveznika, sve ja plaćam,“ šeretski je rekao  Veberovski, otkrivši pravi cilj ovog okupljanja.

Naime, naš domaćin je suvereno pokazao zbog čega je bio Ministar Informisanja u Vladi Slobode & Mira. Dobro upoznat sa medijskom metodologijom, premijer je iskoristio press konferenciju kao „mamac članka“ da upeca svoje goste, posloži ih i posluži na tacni kao pressovano predjelo.

Tja, ti novinari se ionako žale da žive u materijalnoj oskudici, valja ih dobro nahraniti i napojiti.

„Da, treba namiriti novinarku stoku,“ mislio je Veberovski dok je smišljao svoju PR smicalicu, posmatrajući sa prozora Vlade šačicu novinarskog jada kako protestvuje zbog permanentne redukcije medijskih sloboda – #novinarkeneklece#.

“Prvo da se namire, pa onda da se primire!”, bila je njegova deviza.

Srpski je premijer lukavo izigrao autistično pravilo obrnute piramide u stilu iskusnog kolumniste, i „telo teksta“ napunio sprženim i dobro začinjenim mlevenim mesom, najfinijim sortama vina, francuskim sirom i koktel sendvičima sa rozikastim ribljim jajima.

“Uzmite ćevape, slobodno,” nutkao je smešni dugajlija pripadnike ‘sedme sile’, pre nego što su neki od njih navalili na malene zagorele mlevene faluse na dugačkom limenom plehu.

“Pa, naš premijer bukvalno ‘služi’ narodu, kekeke”, počela je stara-dobra novinarska zajebancija, dok su foto-aparati štektali kao mitraljezi.

U početku napeta, atmosfera na premijerovom partiju raskravila se kao zaleđena svinjska butka na podnevnom Suncu. Konobari su izletele noseći poslužavnike sa ićem i pićem, novinari su se raštrkali po holu i dvorištu, neformalnost je zavladala, PR je pobedio novinarstvo.

U sobi desno od centralnog hola prava zakulisna zakuska već se odvijala. Sve viđenije uredničke glave uveliko su brstile šarenolike đakonije, pijuckajući svoja vina u renesansnoj atmosferi dugačke prostorije nakrcane umetninama.

Iznad glave urednika javnog servisa evropske Srbije, natovareni konji su se uspinjali strmom planinom na slici J. Kolesnikoff-a iz 1941.

Jedan drugi glodur, vlasnik privatnog medijskog kupleraja sa nacionalnom frekvencijom, nervozno je gledao oko sebe paranoičnim očima kokainskog zavisnika. Kako i ne bi kada su do njega stajali osvedočeni ratnohuškački krvolok Vuk Džukelić, doktor medijskog šarlatanstva Maromirović i magistar tabloidne ljigavštine i rektalnog in depth žurnalizma – Gandra K. Vučićević.

Za to vreme Veberovski je otvarao skupocene vinske flaše, usput deleći somelijerske lekcije novinarskim ispičuturama. Suptilno nepce našeg premijerskog enologa sa plemićkim sladostrašćem dočaravalo je sve finese bogate teksture Dibonis-a Di Shiraz-a, zaokruženog ukusa Muscat Ottonel-a, oficirsku uzdržanosti Regent Reserve-a i petrolejske punoće Rajnskog rizlinga.

“Ah, pogledajte tu intenzivnu boju zrele crne trešnje, sa purpurnim odsjajem i nijansama lukovine na obodu. Arome su duboke i višeslojne, sačinjene od nota crvenog voća i preliva vanile i kokosa koji potiču iz hrastovine. Ukus je zaokružen, pun i mekan, sa vibrantnim, osvežavajućim talasem voćnih kiselina koji se sliva u dugotrajnu završnicu,” rekao je Veberovski cugnuvši gutljaj Dibonis-a.

U očima okupljenih novinara silueta premijera svetlucala je kao novogodišnji ukras u Knez Mihajlovoj.

„Pernata divljač, dimljena ćuretina i pačetina idu savršeno uz Noir,“ rekao je premijer dodavši čašu jednom od novinara da i on oseti ukus Triumph-a.

Prostorijom se razlila kakofonija trulih kompromisa, haotično su se razmileli svakojaki novinarski gmizavci, krivokletnici, nenadareni brbljivci, laskavi iznuđivači, trećerazredna piskarala, varalice, krivotvoritelji potpisa, osuđenici sa skrivenim nanogicama, doušnici i uhode i, pokoji radoznali član poštene inteligencije.

U tom koruptivnom medijskom grotlu, urednici najuglednijih medija gimifajvovali su sa premijerom, baroknom sobom odzvanjao je zveket duguljastih čaša i pokondireni cerek umišljenih veličina u truloj simfoniji status-a quo.

Mladi novinar razmišljao je kako uopšte napisati izveštaj o ovom događaju, a ne izneveriti stvarnost. Nijedno poglavlje iz medijskih priručnika nije predvidelo pattern za ovu situaciju.

„Tehnokratski pristup kvazi-objektivnog novinarstva ne reflektuje da je svaki fragment novinarskog teksta samo još jedno arbitrarno izdvojeno parče materijalne stvarnosti, da je selekcija interpretacija, da su njihovi medijski proizvodi upravo to – proizvodi, neodvojivi od pravila diskursa u kome nastaju,“ razmišljao je mladić dok je posmatrao svoje kolege, stare novinarske vukove, kako ćeretaju sa premijerom.

Pod okriljem apsolutne moći, novinarska duša projektuje iluziju svoje važnosti, halucinirajući državnički značaj pod uticajem endemskih tartufa i skupocenog etanola.

Cenjeni urednik jednog građanskog lista, raspravljao je sa Veberovskim o A i B fazama infrastrukturnih projekata i o strateškoj važnosti pravovremenog pozicioniranja u nadi da će njegovi saveti biti usvojeni, dok je premijer sa smeškom klimao glavom.

Taj medijski jadničak ne shvata svoju ulogu postmoderne dvorske lude u ovom globalnom neofeudalizmu u kome se iznajmljujemo do iznemoglosti.

Umišljena medijska oligarhija umišlja da je političaru stalo do njihovih saveta, ne shvatajući da je njegov osnovni zadatak da ih svede na agilnost prosečnog fikusa, odlagajući ih u frend zonu.

„Sad će da nam naseku malo specijalnih sireva, moji prijatelji iz Francuske su mi poslali, znate kako to ide uz vino,“ nastavljao je Veberovski da pripitomljava medijske političke životinje, dok su se simbolički prikladno iza njegovih leđa, ukrštene kao koplja, klatile zastave EU i Srbije.

Utom se na bal pojavila i urednica najdrevnijih novina na Balkanu – Lili Smajlić Marlen. Ta sparušena ženica, čuveni lovac na izdajnike i zapadne strane donatore čije je prezime u kolizijii sa njenom uobičajenom facijalnom ekspresijom, za pola sata je sabila četiri različite vrste alkohola. Bilo vino belo ili crno, slivalo se niz usko novinarsko grlo dok joj se utroba grčila zbog sukoba raznih vinskih interesa.

„Šah-mat“!, viknuo je premijer Veberovski uništivši glavnog urednika jednog dnevnog lista za manje od pola sata, sa perverznom mišlju da matira čitavu profesiju.

„Svedena na public relations, gigantski reklamni pano i eksplanatorno siromaštvo suve faktografije, novinarstvo je izgubilo i poslednji dodir sa javnošću,“ zapisao je mladi reporter u tefter.

„Vila Bokeljka napunjena do vrha medijskom elitom kao božićna ćurka, delovala je kao poslednje mesto na kome bi se istina mogla naći.“

Pri odlasku sa pira, mladi je novinar kroz malenu rupu između mramornih poprsja dve venerinske statue, posmatrao obrise jednog degenerisanog establišmenta, inferiorne simbole jedne potpuno unakažene profesije, pitajući se kada će LSD koji je ubacio u premijerovu čašu konačno početi da deluje (#urednicinekleče#).