Basara: Božija džungla

Osamdeset pete godine u Srbiji beše mnogo manje paranoje, ma koliko to današnjim paranoicima moglo čudno zvučati. Da su cvetale ruže – nisu cvetale, ali se živelo neuporedivo opuštenije. Paranoja je, da kažemo, bila državni posao. Ništa nas ne sme iznenaditi! Neprijatelj nikada ne spava! ONO i DSZ! I tako to i tome slično. E, cenjeni publikume, u to doba ja sam bio pomalo paranoičan! Sumnjao sam u dobre namere ondašnje nam države! Prebacivao sam ondašnjoj nam državi – u krugu intimusa, naravno, nisam ja heroj – da sluđuje narod i maštao sam o danu kada će Srbija zakoračiti i demokratiju. Kad ono – međutim. Umesto državnog, paranoja je postala opštenarodni posao. A naročito joj je krenulo kada su se – sa izvesnim zakašnjenjem – pojavile takozvane napredne tehnologije komunikacija.

I tu dolazimo na temu današnje kolumne. Očigledno je – i po meni sasvim normalno – da određeni krug komentatorskih dama i gospode ne podnosi moje političke, poetičke i estetske stavove. Tu ih razumem. Ni ja ne podnosim političke, poetičke i estetske stavove mnogih dilberki i dilbera. Ali za razliku od nekih mojih komentatora, ja dilbere i dilberke koje nenavidim i ne čitam. U tom nečitanju nema ničeg zlonamernog, daleko od toga. Ne čitam ih upravo zato da ne bih bio zlonameran. Ovo je, ljudi moji, Božija džungla, svakakvih tu zverova ima, ne može se od toga – kako reče onaj Poljak – napraviti zoološki vrt. Moguće je zapišati deliće teritorija, pa tu, na zapišanim teritorijama, gledati svoja, a ne tuđa posla! Jedna je stvar kritičko oko, potpuno je druga stvar oko koje traži zlo. Osobina ovog drugog je da zlo uvek i pronađe. Pa se posle pita – šta me ovo snađe. Slušaj Panoviću, turaj mi zimsku sliku pored kolumne. Novembar je, čoveče. Smrzavam se ujutru po trafikama.