Basara: Guzica je upropastila Evropu i Srbiju

Povezani članci

• ŽIVOT U LAŽNOJ NORMALNOSTI
• Imamo li, ne činimo li ništa sami, pravo na upiranje pogleda i u Svevišnjega?
• Opstanak Vjesnika kao pitanje civilizacijske opredijeljenosti društva
• TREBINJSKE KATARZE REFORMATORA I ČETNIKA
• Pranje novca u banjalučkom Hypu podsjeća na ono što je ta banka radila u Hrvatskoj
• Bilježnica Robija K.: Izvještaj sa krunidbe

Mnogi čitaoci i danas žale za Sandozom, Finom, Tmuom i ostalim osobenjacima iz Basarinih ranih priča. Njima će se sigurno dopasti tetka Jelena Nastasijević, heroina novog romana Svetislava Basare „Dugovečnost”, koji je upravo objavila „Laguna”. Njene vrline kontrastiraju bezbrojnim „zoon politikonima” kojima je u svom životu bila opkoljena, o kojima takođe razgovaramo sa ovim autorom.

Među junakinjama srpske proze tetke su retkost. Ni Albahari ih nije udostojio pažnje u svojim familijarnim sagama. Vaša „tetka nad tetkama”, pak, ne samo da je sama održala ceo rod Nastasijevića nego je i komunizam srušila? Šta ona predstavlja?

Moja tetka, Jelena Milijević (u romanu Nastasijević) zaista je bila bengalski tigar od tetke, kako je opisuje narator Nastasijević, to jest moja malenkost, i zaista je poživela devedeset i osam godina, gotovo čitavo jedno stoleće. Pripremajući se da pišem „Dugovečnost” – što je potrajalo mnogo duže od samog pisanja – razmišljao sam o tome šta se sve u Srbiji izdogađalo tokom samo jednog, istina dugačkog, ali ipak ljudskog veka.

Dvojica junaka, patriota Maslać i njegov antipod Nastasijević sreću se u bizarnom zoo-vrtu u Frankfurtu, koji je paradigma određene kulture, filozofije, misli, civilizacije. Kako se snalaze u njemu?

Nemojte tako – bizaran! Frankfurtski zoološki vrt je veoma lepo mesto. Nažalost, nikada nisam tamo bio, ali pogledao sam mnoštvo slika na internetu. I šta da vam kažem – rad, red i mir. Zašto su moji junaci tamo i kako se snalaze, u tome ne treba tražiti nikakav skriveni smisao. Junaci negde moraju da budu čak i u romanima, a meni se iz nekog razloga svidelo da ih zaposlim u zoo-vrtu, što se pokazalo vrlo probitačnim. Siroti Maslać je tako mogao stradati u kavezu sa bengalskim tigrom, što je u umetničkom smislu mnogo upečatljivije nego da je upao u visoku peć ili da je pao sa građevine. Osim toga, došlo je takvo vreme da su bolnice i zoološki vrtovi najuređenija i najmirnija mesta u gradovima ovoga sveta.

Na promociji „Mongolskog bedekera” na Sajmu u Solunu, čuli smo da grčki čitaoci Vaš balkanski „pandemonijum” jako vole i porede ga sa Kusturičinim. A sad i ovaj zverinjak… Koliko vaši pandemonijumi liče?

Sličnog je mišljenja i francuska kritika. Tamo me nazivaju „Kusturicom u prozi”. Pa sad, neki od mojih romana, ne svi, kada bi ih bilo moguće pretvoriti u slike, zaista bi, atmosfere što se tiče, mogli ličiti na neke od Kusturičinih filmova. U vašem pitanju, međutim, kao da slutim skriveno potpitanje: smeta li mi to ili mi, pak, laska. Ne smeta mi zato što je Kusturica sjajan reditelj, a ne laska mi zato što kritičari, bilo da su naši, bilo grčki, bilo francuski, po običaju lupetaju. Takve stvari ne treba uzimati ozbiljno.

Da li je, uistinu, cela Evropa – jedna groteskna La Manča, ali bez Don Kihota?

Meni Evropa više liči na La Manču sa jednim dibidus izlapelim Don Kihotom na čelu. Evropom, pa i svetom, kao da vlada neki Don Kihot, ali sada bez trunke ludačkog šarma, Don Kihot koji je izgubio sve ideale i koji nasrće na sve što mu se ispreči na putu. Da stvar dovedem do kraja: meni Evropa, pa ako hoćete i svet, sve više liče na Don Kihota koji se nagutao LSD-a i vijagre. Ako me pitate šta je upropastilo Evropu, a konačno i Srbiju, odgovoriću vam kratko i jasno – guzica. U svim doslovnim, prenesenim i simboličnim značenjima te reči.

Istorija je opsesija mnogih Vaših likova. U poplavi teorija zavere, sumnja se da je jedan Nastasijević (Sulejman) vinovnik napada Al Kaide na kule u Njujorku, da su Srbi ukinuli (istorijsko) vreme… Ima li šanse da bar Vuk Jeremić sada nešto preduzme u tom pogledu?

Kako da ne! Jeremić sada ima sjajnu priliku da ponovo pokrene vreme, možda da ga vrati u neki bolji period i da ispravi sve nepravde. Ne znam otkuda vam ideja da Vuka Jeremića uplićete u koliko-toliko ozbiljan razgovor o koliko-toliko ozbiljnom romanu. Nije mu tu mesto. U nekom romanu, to da. Imao je zapaženu epizodu u Mein Kampf-u. Sa druge strane, fantastične epizode, poput one sa Sulejmanom Nastasijevićem, ne mogu se analizirati. Uzimaju se takve kakve su. Ili se ostavljaju.

Za Vašeg junaka grob je jedina sigurna kuća u današnjoj Srbiji. U kojoj kad nema rata, nema ni istorije: „Mir pustoši Srbiju”. Nije nego?

Meni, pravo da vam kažem, Srbija izgleda kao poprilično opustošena zemlja, iako – budući da zvanično nije učestvovala u poslednjim ratovima – nije ratovala od 1945. Gde onda grešim? Kako se onda dogodilo da je toliko propala u miru? Sticajem okolnosti, često putujem po Srbiji i u prilici sam da se uverim da je Srbija, uz izuzetak Potemkinovog grada Beograda, jedna potpuno zapuštena zemlja. Pa, ako hoćete, i napuštena. Čitave oblasti su nenaseljene. To samo svedoči o lažnosti ovdašnjeg histeričnog patriotizma. To svedoči da ovde nema ni jednog jedinog patriote. Bar ne među političkim i profesionalnim patriotama.

Kritičari tvrde da je projekat Velike ludnice iz „Fame o biciklistima” bio proročanski, predvidevši širenje globalne kontrole pomoću superkompjutera i bez tajnih službi. Može li se taj proces zaustaviti?

U Srbiji, ranije u Jugoslaviji, uopšte nije bilo teško biti prorok. Ovde je potrebno samo zamisliti najcrnji mogući scenario i sačekati nekoliko godina. Meni, dok sam pisao „Famu”, ni u snu nije padalo na pamet da se bavim proročanstvima, ali neke stvari su se doista ispunile. Ono, na primer, da će u Velikoj ludnici svako moći da bude ono što poželi. I eto, Jeremić je poželeo da bude ministar spoljnih poslova. I hop – postao je ministar spoljnih poslova.

Veliki ste zagovornik prevrednovanja srpske tradicije. Ovde govorite o ignorantskom odnosu zvanične kulture prema ličnostima poput Andrića, Kiša, Pekića, Novice Tadića? Zašto su oni sporni?

Umetnost proze je umetnost preterivanja, ali u tom preterivanju ima dosta istine. Niko od pomenutih, naravno, nije sporan u ovdašnjoj oficijelnoj kulturi, ali nikome se od pomenutih ne pridaje dužna pažnja. To što se svakih nekoliko godina obnove sabrana dela pomenutih pisaca, samo je maska za suštinski nemar prema vrhunskim vrednostima naše kulture. Evo vrištećeg primera. U Lominoj ulici, u centru Beograda, živeli su Gavrilo Princip, Milovan Glišić i Anica Savić-Rebac. Čovek bi rekao – u ilegali jer ni na jednoj od tih kuća ne postoji makar najskromnija spomen-ploča. Eto zašto se na pomen reči „patriota” najradije mašam za pištolj. Za razliku od pomenutih velikih pisaca, veliki pesnik Novica Tadić je bio zaboravljen još za života, potpuno skrajnut i ostavljen bez posla. Narod koji tako postupa sa svojim najduhovnijim sinovima ne bi trebalo da računa na neku naročito svetlu budućnost.

I pripadnici srpskog „pariskog kruga” predmet su pažnje: slede zapadne slikarske trendove, a i dalje kritikuju zapadnjački način života. Mislite li na Ljubu Popovića?

Nema u „Dugovečnosti” ni reči o bilo čijem slikarstvu, osim o Baltusovom i Žilićevom. Nisam uopšte mislio na Ljubu Popovića, svetski značajnog slikara, kome je svakako mesto u Parizu ili, uostalom, bilo gde na planeti. Nisam mislio ni na koga pojedinačno, jer da sam na nekog konkretnog mislio, toga bih dilbera i pomenuo, kao što mnoge u romanu pominjem poimence. Taj srpski „patriotizam” u udobnosti kojekakvih inostranstava je kolektivni fenomen i kao takav je i opisan.

Andrić je, ako je verovati vašem liku Kangrgi, na samrtnoj postelji poručio: „Spalite Andrićevu zadužbinu”. Koji će biti Vaš amanet?

Čuvajte mi Jugoslaviju.

Kako se osećate izjutra kad ustanete, znajući da mnogi strepe hoće li, poimence, doći na red u nekom Vašem novom romanu ili kolumni?

Uopšte ne mislim o tome. Čisto sumnjam da sam, kako ja to imam običaj da kažem, oplajpičio makar i jednog dobrog i poštenog čoveka. Sa izuzetkom Aleksandra Jerkova koga sam svojevremeno zbog nekontrolisane sujete najstrašnije javno izvređao i kome se ovom prilikom javno izvinjavam.

Da li ste Vi, onda, srpski Tomas Bernhard?* (*Austrijski pisac, čije delo odlikuje bespoštedna kritika svih negativnih osobina njegovih sunarodnika) 

Kamo sreće da jednoga dana dosegnem stilsko savršenstvo Tomasa Bernharda. Pa makar to bilo i u Srbiji.

………….

Moja tetka u veku fukara

Rođena 1912. u Kraljevini Srbiji, kada je započela i serija balkanskih ratova, moja tetka je umrla 2010, u bajagi demokratskoj republici Srbiji. Preživela je, dakle, i sahranila, kako to u romanu kažem, Kraljevinu Srbiju, Kraljevinu SHS, Kraljevinu Jugoslaviju, seriju raznoraznih socijalističkih Jugoslavija, potom SRJ i SCG. Moja tetka nije bila bila samo dugovečna, nego i stabilna ličnost, što se za države u kojima je živela i za vladare koji su ih vodili nipošto ne može reći. Njen otac, moj deda, po kome sam dobio ime, i tetkin muž, moj teča, streljani su bez ikakvog razloga tokom crvenog terora takozvane Užičke republike. Posle rata su tetkinu majku, moju babu, oterali na robiju, da bi što lakše opljačkali porodičnu imovinu, da bi na kraju mojoj tetki umrla ćerka jedinica. Uprkos seriji takvih, gotovo nezamislivih nesreća, moja tetka Jelena Milijević bila je jedna od najblagorodnijih osoba koje sam upoznao u životu, osoba u kojoj nije bilo ni traga gorčine ili želje za osvetom. Ja, međutim, nisam ni izbliza blagorodan kao moja tetka, pa sam u „Dugovečnosti” pokrenuo mnoga neugodna pitanja upućena fukarama koje su učestvovale u komunističkim zločinima, pa se potom pretvorile u velike Srbe.

Politika