Belgopis drugi dio: Gavrilo Princip, vodopadi, kuće iz bajke…

Goran Sarić
Autor/ica 25.4.2014. u 09:10

Belgopis drugi dio: Gavrilo Princip, vodopadi, kuće iz bajke…

 Piše: Goran Sarić

   Izložbeni prostor  prepun je predmeta koji vas, kao u vremeplovu, vraćaju “santim” godina unatrag. Osim brojnim fotografija i stripova u kojima je desetak vrsnih crtača dočaralo epizode iz života Ratu, tu su još: ogromne puške – sve sa bajonetama – kožne futrole, čuturice, čizme, kape, šljemovi, durbini, limene kutije i kutijice, tabakere i burmutice… Jadni momci! Sjetim se stravičnih detalja o rovovskom ratu iz knjige “U Evropi”: samo na zapadnom frontu na obje strane je poginulo oko pola miliona vojnika a da se linije godinama nisu pomjerale ni za milimetar!

   Sve lijepo poredano i izloženo. Snažne fotke, upečatljivi stripovi. Dirljiva pisma i zapisi na požutjelom papiru. I dok zamišljen zurim u sve te stare stvari, ja posvuda vidim isto: gustu kišu, blato, tranšeje, minska polja, ranjenike i štakore… Ko zna zašto, na pamet mi padne još jedna pjesma, i još jedan veliki pjesnik, jedan od najvećih koje je naš jezik iznjedrio: Miloša Crnjanski, i pjesma “Spomen Principu”:

О Балши, и Душану Силном, да умукне крик.
Властела, војводе, деспоти, беху срам.
Хајдучкој крви нек се ори цик.
Убици диште Видовдански храм!

Слави, и оклопницима, нек умукне пој.
Деспотица светих нек нестане драж.
Гладан и крвав је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

А ко нас воли, нек воли камен голи.
Нек пољуби мржњу и мртве.
Ископане очи, вино што се точи,
у славу убиства и жртве.

О правди и победи светој нек умукне крик.
Оцеви и браћа и сестре беху срам.
Освети, мајци нашој, нек се ори цик.
Раји, рити, диште косовски храм.

А сунцу и манастирима угушите пој.
Кадифе и свиле нек нестане драж.
Јаук и гробље је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије,
него мајка обешчашћена.
Зној и сиротиња и мржња што тиња
у стиду згаришта и стена.

   Heroj, ili asasin? Da, narode moj. “… sjajna prošlost je laž”, veli mudri pisac “Romana o Londonu”. A šta ako ni sadašnjost nije mnogo bolja?!

Posjeta muzeju piste Spa-Francorchamps, kojim bolidi Formule 1 praše još od 1984. godine, ali i prelijepih starih motorizovanih “diližansi” s početka prošlog vijeka, te, u sklopu zajedničke izložbe, “debelih berti” i ostalog prošlovjekovnog oružlja za masovno uništenje, vrijedi svake pare. Ali, pošto šampanja, i dugonogih “domaćica”, starleta iz Formule One nigdje na vidiku, malo razgledam, škljocam, pa iz podruma brzo izlazim na svijetlost dana.

   Pardon: na svijetlo pivo.

   Na povratku, pije nam se kafa. Pitamo gazdu ima li u hotelu neka baštica, ili prostorija u kojoj se može prikuriti. Ovaj niječe glavom. Njet. Ipak naručujemo espresso i kapućino, i sjedamo na klupicu na ulazu u hotel. Poslije izvjesnog vremena, Mrgud nam donosi dvije kafe. Kad je već otišao, vidimo da je Darijina šoljica na par mjesta okrnjena. I još, na rubovima tragovi kafe, i to – saušeni. Jučerašnji, biće.

  Kapućino je odvratan. Vruća voda s puno šlaga. Ali mu je zato cijena “prava sitnica”: “samo” četiri eura!

 

Vodopadi Ko (fol)

Narednog jutra odlazimo do vodopada Ko (Coo) na rijeci  Amblève. Iako sa padom od 15 metara drugi po veličini u Belgiji, vodopadi nisu ništa posebno. Ko je vidio Plitvice, i surovu ljepotu kanjona Neretve – luk i voda! Gužva, brdo turista: šetači, promatrači, “avanturisti”, kibiceri, puno djece u luna-parku – odveć komercijalno za moj ukus. Možda je interesantno jedino to da su veći od dva vodopada svojim rukama u 17. vijeku svojim rukama napravili lokalni monasi, u strahu od poplava preusmjerivši rijeku Amblève dalje od njihovog prebivališta u mjestu Mali Ko (Petit-Coo).

   Eto i od monaha neke koristi.

   Poslije malo šetamo, razgledamo kraj. Bregovi i zelenilo, dobro označene šumske staze i lijepe, velike planinske kuće. Omah se vidi da ovdje, blago rečeno, ne stanuje sirotinja. Prostrano, uredno, čisto, sa velikim garažama i šupama. Pažnju privlače ogromni redovi naslaganih drva, teških i tamnih cjepanica koji kao da tu stoje godinama.

   Razlike u gradnji su velike: od klasičnih drvenih planinskih domova, do prostranih, svijetlih, zastakljenih kuća čiji se vlasnici, biće, svakog jutra kupaju u moru svjetla, uz kafu i kekse uživajući u pogledu na rijeku u dubini, i okolna brda, gore. Na tome im zavidim. Velike pare me nikad nije posebno privlačilo, ali sad zavidim vlasnicima ovih “šećerlema”. Kako li se probuditi ovdje, između dôle i oblaka, usnuti uz šum bogate crnogorice pod prozorom a buditi uz pjev ptica?!

   Ta će mi zavodljiva misao, dosadna kao muha-zunzara, dugo zujati kroz glavu dok se sporo i tromo spuštamo ka parkiralištu: kroz borje, sve krajevima blatnog puta da ne ufastamo kundure.

    Pred odlazak, pod namračenim nebom, na terasi jednog od restorana dugo srčemo kafu “sikterušu”. Još je rano za pivo, manastirsko.


Tagovi:
Goran Sarić
Autor/ica 25.4.2014. u 09:10