ENG
Beograd – Zagreb via Busije
Autor/ica 👤Slobodan Dukić
Povezani članci
Na nekadašnjim sremskim njivama gde su rasli kukuruzi nikle su etnički čiste Busije. Nova srpska Krajina. Živi štit prema Zagrebu. Tu se skućila uglavnom gologuzija. Oni što su pobegli pre njih sa ćemerom novca žive u elitnim delovima grada. Niču nove busije u “stogodišnjem” srpskohrvatskom ratu. Iz njih lažni apostoli mira šalju otrovne poruke. Beogradski tabloidi javljaju kako je Putin na vest da Amerikanci šalju Zagrebu 26 borbenih helikoptera, obećao Beogradu smrtonosne rakete kao odgovor.
Hoću vama, divni i ponositi Krajišnici iz Busija, da kažem jedno veliko – izvinite… Izvinite, što su u Srbiji postojali oni koji su za vreme akcije Oluja okretali glavu od vas i nisu brinuli o svom rodu… Tako je sa drvene bine, sa patosom deklamovao Aleksandar Vučić. U Busijama, velikom izbegličkom naselju pokraj Zemuna, ovog četvrtog avgusta, a o 21-godišnjici Oluje. Zaiskrila suza u oku glavnog glumca, kapale su lojanice, dok je sa tornja novosagrađene velike crkve patetičnu paradu gledalo treće božje oko. Namignuvši satrapu kad je rekao da je njihov krst kukast a pravoslavni po merama božanskim. Svoju rolu imao je i krpa od čoveka. Milorad Dodik. Sanjajući uživo srpski anšlus Bosne. Da. Prošle su dve decenije i godina. Od onog četvrtog avgusta, kad se sutradan po Svetom Iliji a na dan Blage Marije, sestre njegove, jedan drugi veliki vođa probudio. Zevnuo, protegnuo noge i rekao Miri, dok je ona, u negližeu, pred ogledalom, nameštala cvet u kosi. Ma ko ih j… Dobili su ono što su zaslužili. Da. Isto toliko vremena je prošlo od onda kad je ovaj novi veliki vođa iz Busija rekao intimusima kako u ranac pakuje pribor vikend ratnika i da ide da brani braću u Krajini. Potom ispraznio ranac. U njega ubacio dva para kupaćih gaćića, isto toliko farmerki, majice… I odleteo za Grčku. Da. Bilo je to onda kad je prestonica zazidala glavnu kapiju. Da traktoraši, učesnici novije srpske tragedije, ne zagade vazduh izduvnim gasovima. Ne nagrnu na ulične česme. Da operu gaće požutele od dugoga puta. Da napoje krmeljavu dečicu. Iz čijih očiju je virio strah. Strah što dolazi od gledanja raskomadanih tela i huka aviona koji u brišućem letu kolonu zasipaju bombama. Aviona poslatih da “pametnim” bombama pronalaze krajiške vojnike.
Da iz pravca Sremske Rače put beogradskih kapija nadiru traktorske kolone malo ko je znao od običnog sveta. Ćutala je prestonička televizija. Politika nije na lice mesta slala svoje reportere. Jedino je beogradska Devedesetdvojka duž puta postavila svoje novinarske klince, čije radijske izveštaje sam slušao tog jutra, kad je kolona stradalnika nahrupila od Sremske Rače. Komšiluk je bio zauzet uobičajenim jutarnjim aktivnostima: Čuje se klokot vode u cevima, o slatko prvo ispražnjavanje creva… Kroz tanke zidove zgrade što su je neimari sazidali bez prave zaštite od buke, čuju se i sladostrasni uzdasi. Pada “zornjak”. Dok teče nova “kosovska seoba” zemljaka iz Hrvatske, Srbija se češlja pred jutarnjim ogledalom. U zemunske autobuse ulazi neki namirisan svet. Žuri preko Save u kancelarijske fotelje s one strane reke. Golobradi reporteri “Devedesetdvojke” javljaju da duž puta stradalnicima, sa improvizovanih tezgi, prodaju hleb i vodu. Telo i krv Hristovu. Ima i ljudi dobre volje. Trče okolo sa hranom i sokovima. Da okrepe izmoždene. Tako je za svakog vakta. Ima dobrih i loših ljudi. Rat je nekome majka, a nekom maćeha.
Da. Bilo je to pre 21 godinu, kad je Miloševićeva vlast okrenula glavu od braće iz Krajine. Ista ona koja ih je huškala na rat sa Hrvatskom. Nije bilo državnih punktova za pružanje medicinske pomoći… za okrepljenje, čašu vode. Na “ček pointima” policija trenira strogoću. Pušta kolone levo prema panonskoj provinciji… kroz atar za njih zabranjenog grada, sprovodi ih na puteve za Kosovo. Trebaće i tamo još neka puška. Da se mlate sa Albancima. Oštro policijsko oko međ dekama na traktorima prepoznaje po vojničkim bluzama krajiške soldate. Pada komanda: Diž se vojsko! Dok se deca, plačući, hvataju za peševe njihovih bluza, očeve im pakuju u autobuse. Specijalna pošiljka živog topovskog mesa putuje ka Erdutu. Tamo će im Arkan j….. i oca i mater što su ka p…. pobegli pred ustašijom. Tog dana “divni i ponositi Krajišnici” nisu bili u jutarnjim molitvama AV. Tad podguzne muve četničkog vojvode Šešelja i ministra informisanja u vladi Srbije.
Tog dana, kad se slavila Blaga Marija, zazvonilo je zvono na vratima mog stana. Ispred vrata stajali su tetka Ana i čika Boško. Roditelji pokojnog Nikole Vuksanovića. Levog krila predratne Segeste. Sa njim, sa legendarnim rukometnim golmanom Željkom Nimšom, sa Krunom Rastovčaninom … tukao sam fucu po sisačkim malim terenima. U jednoj ruci držala je najlon kesu. Iz nje je virila plastična flaša do pola popijene vode i do pola ištipana vekna hleba. U drugoj mala ženska torba. Tetka Ana je rekla da su pobegli iz Svinice. Sela kraj Siska. Došao je užurbani glasnik i rekao bežite. Imate pet minuta. Na brzinu je pokupila nešto novca, zlatan nakit… dokumenta… Čika Boško, ugledni geometar sa umornim osmehom na licu govorio je, eto Slobodane crtaju se neke nove mape. Na njima za nas nema mesta.
Prošla je 21 godina. Tetka Ana i čika Boško vratili su se u Svinicu. Da svoje stare kosti polože pored Nikolinog groba. Na nekadašnjim sremskim njivama gde su rasli kukuruzi nikle su etnički čiste Busije. Nova srpska Krajina. Živi štit prema Zagrebu. Tu se skućila uglavnom gologuzija. Oni što su pobegli pre njih sa ćemerom novca žive u elitnim delovima grada. Niču nove busije u “stogodišnjem” srpskohrvatskom ratu. Iz njih lažni apostoli mira šalju otrovne poruke. Beogradski tabloidi javljaju kako je Putin na vest da Amerikanci šalju Zagrebu 26 borbenih helikoptera, obećao Beogradu smrtonosne rakete kao odgovor.
Autor/ica 👤Slobodan Dukić
