Beograđanin u Sarajevu: Tražim zaklon, izgleda da sam se odomaćio

Povezani članci

• Heiko Maas: ‘Non-paper’ ne potiče od Njemačke
• Razmena teritorija kao etničko čišćenje
• 25 godina od zločina na Ovčari
• Oliver Frljić: Hrvatska i Srbija „neće skoro ozdraviti“
• Godišnjica smrti Nijaza Durakovića
• Oliver Frljić: Tuđman, Milošević i njihovi birači su najzaslužniji za krvavi jugoslovenski rasplet

Razmišljam o tome kako obični ljudi u Srbiji nemaju pojma šta se zapravo ovde dešavalo. Razmišljam o tome kako obični ljudi u Srbiji ne žele da imaju pojma.

Piše: Bojan Babić

Mesec jun prošle godine sam proveo u Sarajevu na rezidencijalnom boravku za pisce i prevodioce koje je organizovala mreža Traduki i Sarajevski otvoreni Centar. Stan u kom sam bio smešten nalazi se u samom centru grada, tako da mi je većina zanimljivih stvari bila udaljena svega nekoliko desetina metara.

Od tog juna prošlo je godinu dana, a osećaj da nešto dugujem, i organizatorima rezidencije, i samom gradu, nije me napustio, pa sam konačno odlučio da slike koje su mi ostale u sećanju probam da opišem, i vidim da li čine neku veću, smislenu kompoziciju.

Kadgod dođem u, meni novi grad, ili novu zemlju, volim da uspostavim neke svakodnevne rituale i da se upoznam sa tekućim društveno-političkom kontekstom, jer mi to pomaže da se brzo odomaćim, da postanem jedan od ljudi koji su tu, koji prolaze pored mene i sa mnom komuniciraju.

Tako sam i u Sarajevu odmah pronašao svoje mesto u jednom ljubičastom kafeu u senci katedrale. Nije mi bilo potrebno mnogo vremena da shvatim koje novine pokušavaju da prodaju kakvu sliku sveta i Bosne i Hercegovine, ali političko vrzino kolo oko formiranja vlade nikako nisam uspeo da razmrsim. Tada je bila aktuelna nemoć stranaka u Federaciji da se dogovore oko stvaranja efikasne vladajuće koalicije. Koliko shvatam, taj problem je aktualan i danas.

Ostavljam novine i krećem u šetnju.

Ispred katedrale, na pločniku Ferhadije sede ćelavci u narandžastom. Pevaju Hare krišna osmehujući se svima. Njima prilazi grupa mladih, veselih, pripitih ljudi, verovatno maturanata. Jedan, sa fesom na glavi, upada među krišne i počinje da đuska zajedno sa njima. Svi prihvataju. Iz katerdale izlaze neke časne sestre. Na par koraka odatle promiče i pravoslavni pop. Bilo je rano popodne. Sunce je upeklo. Pop je bio vreo. Kao da se sve namestilo da mi ilustruje multikulti idilu u trideset kvadrata. Ali za to niko ne mari, jer u je toku evropsko fudbalsko prvenstvo, a Hrvati nisu loši. Ima za koga da se navija.

Nastavljam šetnju. Ne mogu da se opustim. Sve strepim da će mi zazvoniti mobilni, da će me prepoznati neko koga ja ne želim da prepoznam, da će me ugnjaviti uvek novim zahtevima, očekivanjima, rokovima, pitanjima koja nisu pitanja, već molbe, sugestije, imperativi. Ne dešava se ništa. Telefon ćuti. Samo Miljacka šušti. Shvatam da ne moram da radim i da imam na raspolaganju po čitave dane da ih sa zadovoljstvom izgubim. Usne mi se same šire u osmeh. Ne moram čak ni da budem srećan. Usporavam korak.

Ulazim u muzej Ars Aevi koji je “privremeno” smešten u Skenderiji. Na ulazu stoji natpis: Ako tražiš pakao, pitaj umjetnika gdje je. Ako nema umjetnika, znači da si u paklu. Ovaj muzej predstavlja možda najbolju i najaktivniju instituciju koja se aktivno bavi postavkama savremene umetnosti u ovom našem paklu, od bečkog Mumoka do Istanbul Moderna.

Šetam dalje opuštenih ramena. Sve izgleda normalno i savremeno. Ljudi sede u baštama, ljudi šetaju svoju novu odeću nabavljenu u novim tržnim centrima, ljudi rade, prodaju, kupuju, muči ih liberalni kapitalizam i uživaju u njemu, ljudi hodaju parkom. Niko me ne primećuje. Ali onda, baš kad je sve izgledalo normalno, ja nešto primetim. Nasred parka u centru grada, gusto poređani, jedan do drugog, niski nadgrobni spomenici iz turskog perioda. Ispred parka memorijalno spomen obeležje posvećeno deci poginuloj tokom opsade od 92. do 95. Tamo gore, iznad parka, na Koševu postoji i stadion koji je pretvoren u groblje. BIlo je previše opasno da se umrli nose do pravih grobalja, pa se sahranjivalo gde se moglo. Grobovi i spomenici žrtvama opsade su svuda, na svakom koraku. Sarajlije danas žive sa tim svedočanstvima oko sebe. Nemaju izbora. Posle boravka u Sarajevu, ja danas živim sa tim svedočanstvima u sebi. Razmišljam o tome kako obični ljudi u Srbiji nemaju pojma šta se zapravo ovde dešavalo. Razmišljam o tome kako obični ljudi u Srbiji ne žele da imaju pojma.

Organizovali su mi književno veče usred bela dana, u sarajevskoj biblioteci, to jest njenom, malo pretenciozno nazvanom foajeu – Multimedijalni centar Mak Dizdar. Prijatni Nenad Veličković me pita nešto o poetici i politici. Zbunjen sam i nepripremljen. Već danima vreme provodim uglavnom sam, gledam druge kako prolaze, rade, žive. Pomalo sam i zaboravio kako se razgovara sa ljudima. Sumnjam da sam to ikad dobro znao. U publici petoro ljudi. Vruće je da se ide na književnost.

Mnogo čitam. Čudim se Floberovom čudovišnom perfekcionizmu i pregnuću da se, u svakom detalju razrađenom tako minuciozno, preseli u treći vek pre naše ere pišući svoju krvavu Salambu. Tako nešto se teško postiže, čak i danas, sa internetom. Izlazim skoro svako veče. Viđam se sa starim drugom, Sašom, u nekom pabu u naselju Malta. Pokušaji reminiscencije tinejdžerskih dana. Mistifikujemo ih. Danas nam ne bi bili tako uzbudljivi. Pijemo. Zaginemo.

Vraćam se u centar oko pola četiri ujutru. Pojedem čitavu tepsiju bureka sa belim lukom pa ne mogu da zaspim.

Sedećeg dana Tamara sa Radio Sarajeva me poziva na mali, opušten intervju. Govorim o svojoj knjizi Devojčice, budite dobre. Tamo se pojavljuje motiv suđenja i ubistva bračnog para Čaušesku. Tamara me pita, zašto baš taj motiv. Odgovaram da je to moje prvo političko sećanje, sećanje na događaj čijeg sam društvenog konteksta iole mogao da budem svestan. Te, 89. gledao sam na televiziji kako se ljudi tuku na temišvarskim ulicama, a onda prave predstavu od suđenja po kratkom postupku i surovo ubijaju diktatora i njegovu ženu. Tada sam još bio dete, i nisam baš znao šta su ovi pogubljeni uradili, za šta su bili krivi, ali količina nasilja u toku tog jednog dana na televiziji, realnog nasilja, van sveta filmova i primitivnih kompjuterskih igara na mom komodoru 64, nesto je što me je donekle obeležilo zauvek. Kada je to nečije prvo političko, društveno sećanje, kako taj neko može da ima poverenja u društvo, u ljude?

Tamara mi kaže: Da. Zamisli kakvo je naše poverenje u društvo sa našim prvim sećanjem na njega? Ne mogu da zamislim.

Tamara je rođena u Sarajevu sredinom osamdesetih. Rekao bih da ipak ima poverenja.

Ponovo sedim u bašti neke kafane, srčem kafu i posmatram brda oko Sarajeva.

Na grad gleda tvrđava sa koje su Karadžićevi snajperisti pucali na ljude koji idu po vodu i ubijali ih. Kad pogledam nagore, instinktivno tražim neki zid, neki zaklon iza koga ću se sakriti. Izgleda da sam se odomaćio.

Idem sam u SARTR, čuveni sarajevski ratni teatar. Gledam predstavu baziranu na dokumentarnim svedočenjima ljudi koji su bili ovde za vreme opsade. Čitam SIC u nekom kafiću na Baš Čaršiji. Mirnes Sokolović oplevio Jergovića što koristi pripovedački prezent kao potrošen trik primereniji nekom usmenom, narodnom pripovedaču.

I ja sada pripovedam na isti način. Prestaću.

U Sarajevu sam od mlađih ljudi čuo kako su oni odrasli posle rata i kako ih se to ne dotiče kao potencijalni motiv umetničke obrade. Dosta im je toga. Nije život rat. Od starijih sam slušao kako je ta tema passé, kako je neki zloupotrebljavaju u svrhe sopstvene umetničke afirmacije, te da je bavljenje ratom i poslednjom decenijom dvadesetog veka sada već češće kič nego pravi, umetnički relevantan angažman.

Čini mi se da možda iza odricanja od rata u Bosni kao teme naših književnosti stoji naša nemoć da budemo na visini zadatka. Čini mi se da, šta god i koliko god tomova napisali o opsadi Sarajeva, nećemo umeti da dočaramo užas ni jednog jedinog, pravog, doživljenog trenutka provedenog među ovim brdima tokom ta 44 meseca.

To ne znači da ne treba da pišemo o tome.

e-Novine