ENG
Čedomir Petrović: JEDNE ZIME U BUDVI
Autor/ica 👤Čedomir Petrović
Povezani članci
Foto: Jessie Leong
Brojim dane do odlaska u vojsku, isto kao što ću ih brojati kada budem izlazio. Samo što ću tada biti mnogo srećnji.
Piše: Čedomir Petrović
Odlazimo moja Smiljka i ja sa kćerkama Jovanom koja još nema tri godine i Milenom sa nešto više od dve godine, da provedemo nekoliko dana u Budvi. Početak februara 1976 godine. Često duva snažan vetar i pada kiša. Deca se igraju, mi čitamo. Kada se smiri vreme odlazimo u šetnje. Lepo nam je. Imamo pun pansion. Nema mnogo gostiju. Pored nas još nekoliko stolova, većinom stariji bračni parovi i jedan čovek. Uvek sam. Sedi za stolom. Prav. Nekoliko puta su deca tiho rekla – Vidite onog čiku, kao da je progutao čiviluk. Smejali smo se. Pitao sam se odakle mi je poznat taj čovek? I mojoj Smiljki je bio poznat ali nismo mogli da se setimo. Trećeg ili četvrtog dana našeg boravka u hotelu, pred kraj večere, iznenada je zastao pored našeg stola. Dobro veče i prijatno. Hvala. Izvolite. Ustao sam. Bio je dosta stariji od mene. Insistirao je da sednem i da završim sa večerom. Seo sam. Gledam vas već neko vreme i uživam, kako ste skladna porodica. Koliko ste veseli i stalno se smejete. Ako vam ne bih smetao, seo bih ponekad sa vama. Da popijemo čašu vina. Vidim i vi ga pijete. Nešto mi smeta samoća iako sam navikao na duge samoće. Tada nismo shvatili šta je želeo da kaže. Samo, prvo da vam se predstavim. Ukoliko bi vam moje prisustvo moglo doneti neprilike, samo mi recite, ni malo mi neće smetati. Moram da vam kažem ko sam … Ja sam Milovan Đilas. Ponovo sam ustao i Smiljka je ustala od stola. Rukovali smo se. Rekao sam da nam nimalo neće smetati njegovo prisustvo i ponudio ga da sedne sa nama. Deca su ga gledala i smejala se. Deca vas zovu čika koji je progutao čiviluk, zbog vašeg pravog držanja. Nasmešio se i pojavile su mu se bore oko očiju. Mnogi me zafrkavaju zbog tog mog pravog držanja. Radim svakog jutra gimnastiku. Još nije ni seo pošteno a moja Smiljka, koja nikada nije imala dlake na jeziku, upita ga u jednom dahu – A, zašto ste se vi posvađali sa Titom? Tražio sam gde su joj noge pod stolom, da je nagazim. Primetio je. Sada se već slatko smejao. Neka. Ja volim kad su ljudi otvoreni. Pričaću vam. Obratio mi se. Vas sam gledao u pozorištu u Ateljeu 212, tu stanujem, blizu. A i u Beogradskom dramskom.
I tako je počelo naše neočekivano druženje sa Milovanom Đilasom, pesnikom, pripovedačem, romansijerom, prevodiocem, publicistom, političkim mislilocem, revolucionarom, ratnim komandantom, državnikom i diplomatom, disidentom i političkim zatvorenikom.
Doručkovali i ručali smo odvojeno. Zajedno večerali i šetali preko dana. Već u prvoj šetnji nam je skrenuo pažnju na čoveka koji je išao iza nas, na oko pedesetak metara. Mi pođemo, on pođe. Mi stanemo, on stane. Mi sednemo na klupu, on sedne na klupu do naše. Pitam Milovana- Da li bi ovaj pošao za vama ako bi ste ušli u more i krenuli ka pučini? Pošao bi. To je osoba koju su mi prikačili da me prati i izveštava. Koga? Crnogorsku UDBU. Vi Petroviću idete u vojsku uskoro? Da, za dve nedelje. Imaćete sigurno neprilika zbog mene. Ne brinite. Počela je kiša. Imali smo dva kišobrana. Pod jednim Smiljka i ja a pod drugim Milovan, tako smo ga sve vreme zvali, sa našim kćerkama. Ovaj agent iza nije imao kišobran. Vikali smo – Dođite pod naš kišobran … pokisnućete. Ima mesta i za vas. Stajao je nepomično. Smešan. Nije imao kišobran ali je imao zadatak.
Kupili smo flašu vina i otišli u našu sobu. Jovana i Milena su skakali po sobi i jednog trenutka obe su sele Milovanu u krilo. Nešto je puklo i on je iz džepa izvukao polomljeni mali češalj, uobičajene svetlo braon boje. Gledao ga je bez nekog izraza. Ovaj sam češalj dobio od Lazara Koliševskog, za vreme rata. Bilo nam je strašno neprijatno. Predložio sam da pokušamo da ga nekako zalepimo. Opet se nasmejao i uvek su mu se pri tome pojavljivale bore oko očiju i delovalo je kao da je žmirkao. Često se smejao. Ionako sam planirao da kupim drugi i veći češalj. Kosa mi postaje sve bujnija.
Pričao nam je da uvek sa sobom nosi sve stvari koje su mu potrebne ukoliko ga uhapse. Osetio sam taj permanentni strah u njemu iako ga je vešto prikrivao. Sada pišem o Njegošu, valjda tu neće naći neke protiv državne ideje i misli? Milovan Đilas je bio jedan od najboljih poznavalaca, možda i najbolji, Njegoševog života i dela.
Uveče smo sedeli posle večere i pijuckali vino. Pričali o svemu i svačemu. Ponekad bi Smiljka otišla ranije sa decom na spavanje a mi ostajali i pričali. Pitao me je da li sam gledao ove naše ratne filmove? Sve. I šta kažete? Dobri su kao informacija šta se događalo u ratu mada ne verujem da je baš sve tako bilo. Upravo ste rekli ono što mene najviše nervira u njima. Sve ide glatko. Nemci prikazani kao idioti i nakaze. Partizani svi do jednog heroji, nepogrešivi … Ja sam bio sa Titom u šatoru kada je trebalo doneti odluku da li srušiti most na Neretvi ili ne? Imao je veliku dilemu. Razgovarao sa nama koji smo mu bili najbliži. Tražio naše mišljenje … a u filmu u trenutku, bez ikakvog razmišljanja donosi odluku. Zato ti filmovi ništa ne valjaju. Nema istine u njima. Nema onog najvažnijeg što smo često imali … dileme i sumnje. Nema dileme, ni sumnje … i samoće. Ni kod koga. Imate u jednom filmu. U kom? “Sam” Vladimira Pogačića. U pravu ste na njega sam potpuno zaboravio. Ja mislim da su se drugi postarali da se o tom filmu što manje zna. To je bilo nešto novo u našem ratnom filmu. Dezerter je prikazan kao simpatičan lik i film biva osuđen da ode u bunker. Na međunarodnoj sceni bio je poprilično zapažen, a deo tadašnje kritike isticao ga je kao jedno od prelomnih ostvarenja naše kinematografije. Samoća i sumnja.
Jednog dana stiže poziv od doktora koji je radio u Budvi a bio zadužen i za goste hotela i njegove supruge, da dođemo kod njih na večeru. Da to bude ranije zbog dece. Kupili smo flašu vina i neko cveće. Popili lozu, večerali i seli da malo popričamo i nastavimo sa vinom. Jedva da smo ih Smiljka i ja poznavali. Popili kafu zajedno, jedno popodne. Bilo je prijatno sve do trenutka kad se doktor uozbiljio i počeo zvaničnim glasom – Vidite, možda vas je malo iznenadio naš poziv da dođete kod nas na večeru. Gotovo u isto vreme odgovorili smo Smiljka i ja – Iznenadio nas je. Hteo sam za vaše dobro, da vam skrenem pažnju da bi bilo bolje po vas da se više ne viđate sa Đilasom! Ustao sam. Spustio čašu vina na sto i rekao – Smiljka, deco … idemo. Gospođo, hvala vam na divnoj večeri ali da smo znali zašto nas zovete nikada ne bi došli.
Sutradan smo mu ispričali događaje sa večere kod doktora i njegove supruge. Slušao je. Bio je ozbiljan. Uveče smo ga čekali. Nije se pojavio. Pitao sam na recepciji. Taj dotični je napustio hotel i otišao. Kada? U podne. Gde? Portir me je pogledao bez izraza. Da li je ostavio neku poruku? Pitao sam u prazno.
Prošla je vojska. Nisam imao nikakvih problema. Bar ne zbog Milovana.
Srećemo se ispred osnovne škole “Njegoš”, koga je toliko voleo i poznavao. Pozdravili se srdačno. Zagrlili. Šta ćete ovde. Tu blizu stanujemo a sada čekam decu da izađu iš škole. Kako je prošla vojska. Idiotski. Sada je moj sin Aleksa u vojsci i maltretiraju ga i ponižavaju. Čim izađe ide za London.
A šta ćete vi ovde? Pošao sam kod Desanke na kafu. Koje Desanke? Desanke Maksimović. Bože, pa ona stanuje u našem ulazu. Na spratu gde žive i moji otac i majka. Kako je sve ovo malo?
Video sam ga još dva ili tri puta kada je dolazio ili odlazio sa slave velike Desanke Maksimović i više nikada.
Ima nešto što me je najviše obradovalo. Milovanova kćerka iz prvog braka sa Mitrom Mitrović, Vukica, bila je student na Akademiji u vreme kada sam i ja bio. Bila je povučena. Imala je mali broj ljudi sa kojima se družila. Nikada se nikome nije javljala. Prolazila je hodnikom pored mene i ne pogledavši me. Mislio sam da je nešto ljuta. Uvek je imala strašno ozbiljan izraz lica.
I jednoga dana, posle mnogo godina, u blizini Tašmajdana, vidim je izdaleka kako ide prema meni. Ubrzala je hod i skoro potrčala. Smejala se. Okrenuo sam se. Nikoga nije bilo iza mene. Zagrlila me je i poljubila u oba obraza. Bio sam zetečen i zbunjen i srećan i nespretan. I ja sam je zagrlio i tada shvatio sve. Nismo ništa rekli jedno drugom. Samo je otišla i mahnula mi, ne skidajući osmeh sa lica. Tada sam prvi put video koliko je bila lepa. Otišla je rano.
Autor/ica 👤Čedomir Petrović
