Darko Cvijetić: HRVATSKOSRPSKI FAUN

Povezani članci

• Govan gospodi, a narodu kruva i rada
• Četvrto pismo iz Sarajeva
• „Američki san“ kao globalna noćna mora
• Samo 111 godina?!
• Horor na Hrvatskoj televiziji: Kadrovi iz filma strave
• Amila Omersoftić: Slovenija neće pobjeći od svojih obaveza

Foto: Christian Hopkins

Pišem ti, mama, treći put. Uskoro ću dobiti dokumenta i vratiću se u Sarajevo. Doći ćeš sigurno i ti; šta ćeš uopće u Splitu? Mama, ti znaš da sam ja sam izabrao da radim posao koji nisi voljela. Ali grobar je onaj koji zakopava mrtve a ne onaj što im miješa kosti. Kad su Srbi krenuli devedesetšeste iz Sarajeva, morao sam, mama, iskopati pedesetsedam mrtvih, jer su selili groblje sa živima. Tad sam ti prvi puta pisao.

Imao sam određen datum do kojeg sam morao sve one koje sam tu zakopao da iskopam i dam porodicama da ih sele. Bila je to moja “radna obaveza” zbog koje, mama, nisam nosio pušku kao pokojni otac, nego lopatu. Vladika je rekao da ne diramo mrtve, ali dođe sestra moliti da joj iskopamo brata; ja je, mama, pošaljem Vladiki, a ona se vrati, veli Vladika samo šuti, ne progovara. Napamet sam znao koliko je ko od mrtvih u zemlji, to je dio zanata, da raspoznaš količinu pritisnute gline po vremenu ukopavanja leša. I tata je jednom rekao da je moj posao svečev, otkako je počeo rat. Niko me više nije pogledao “čudno” što sam iz “miješanog” braka, od tate Srbina i tebe mama, Hrvatice. Jedino tatu nisam mogao ja zakopati.

Tada sam ti pisao drugi put, mama. Kada je tata poginuo od nagazne “paštete” na ulazu u haustor solitera. Vladika mi nije naplatio opelo i ja sam zahvalno ljubio sličicu sv. Đorđa, koji je ubio onomad veliku zvijer kao Persej. To je tatina porodična slava, nisam do tada ni znao. Nije mi nikada bilo dovoljno što si se samo javljala porukama Crvenog križa, suhoparnim i bezličnim. Često sam mislio na tebe u jutrima kad sam otkrivao svježe grobove za jučer poginule s Dobrinje i Grbavice. Sve sam to, mama, opet otkopavao. Doduše, ne sve, jer nisam uspio sve ekshumirati do tog datuma, kad se po Daytonu pomjerila granica. Tad se ekshumacija činila kao dan Uskrsa. Sudnji kišoviti dan.

I onoga, mama, što te legitimirao i ošamario, jer si rekla da si Hrvatica, ja sam i sahranjivao kad je ubijen snajperom i rasahranjivao kad je sestra došla po brata, iz Srbije.

Strašno je bilo i tati jer su te protjerali “njegovi svetosavski junaci”, pa je sam trčao u borbu kao luđak. Rekao sam ti da me je lopata osobodila puške. Nisam ubijao, ali sam imao pune ruke mrtvih, mama. Predzadnji dan došao je Vladika na groblje. Zasukao je rukave mantije i uskočio u grob petnaestogodišnjeg dječaka, da mi pomogne. Samo smo se pogledali. Mislim da mi je obećao nebo, mama. Očima, mjesto nebesko. Ti ćeš sada moći doći u Bosnu bez problema a i ja ću moći doći k tebi, u Hrvatsku, s novim pasošem i državljanstvom. Rekli su da neću dugo ostati ovdje u bolnici, da je to lakše “stradanje živaca” i da trebam promijeniti posao kad sam već  “tako načitan”.

Uzimam sedative i čitam lake romane. GROBNICU ZA BORISA DAVIDOVIČA možeš čitati i ako nisi grobar. Brzo se zamaram i ovo ti pismo pišem već sedmi dan, mama. Molim te da mi odgovoriš. Adresiraj na dr Stojanovića, sigurno će mi doći. Za brata znaš, da je završio filozofiju, predaje estetiku i povremeno piše za neke novine. Obilazi me. On mi je ispričao da sam nervni slom dobio u grobnici neke djevojke koja se ubila za bratom. Već sam bio vezao konopcem sanduk, tek iskopan, i već je gotovo bio u zraku, da ga izvučem van, kad se sve rasulo, kad su me djevojčine kosti zasule onesviještenog od užasa. Brat mi donosi knjige, kaže mi da se često čujete. Promijenio se otkako se oženio i dobio njezinog sina na očevanje. Bože, mama, koliko je godina prošlo?

Kad pomislim da je novi vijek, a ti i tata u starom, ležite na razdvojenim vjerskim grobljima, koje ja nisam ni okopao. Ipak ti pišem, mama, želim im dokazati da sam ozdravio živce, da mogu dobiti pasoš, kad prokopam zemlju odavde k tebi.