Dubravka Stojanović: Srbija i Hrvatska se i dalje nadaju da će ostvariti svoje ratne ciljeve u Bosni

Povezani članci

• Edin Forto: Predizborna zapošljavanja glasačke mašinerije
• Sirija – poraz novinarstva
• Protesti u Sarajevu i Zenici
• KOMŠILUK
• NAROD NA KIŠI
• Ako već nemate za koga – glasajte ponovo za Čiča Glišu!

Nova knjiga istoričarke prof. dr Dubravke Stojanović „Noga u vratima”, objavljena u kulturološkom prosedeu „Biblioteka 20.veka”, pokazuje kako se sa netipičnim istorijskim iskazom mogu tumačiti dokumenta savremene istorije i šta naučni radnik može učiniti da se “vrata ne zatvore” misleći tu pre svega na uspostavljanje normalnih odnosa među bivšim jugoslovenskim državama. Ali i na tokove zbivanja u sopstvenoj državi koje istoričari mogu vrednovati i u vremenu sadašnjem a ne čekati da prođu godine pa tek onda o njima suditi.

Profesorka Stojanović sadašnje vreme, kao i ono davno i nedavno prošlo, vidi drugačijim očima od vodeće političke elite za koju tvrdi da je učinila sve kako bi nas još više udaljila od Evrope i da bi običnim ljudima, koji grcaju u bedi i nemaštini, “ogadila” evropsku porodicu koja se danas čini dalja nego što je to bilo juče.

– Cilj je bio mnogo bliži! Političari su učinili sve da on ode što dalje! Za ispunjenje svakog uslova potrošili su deset puta više vremena nego što je bilo potrebno. Svaka iole važnija stavka morala je da se vraća po nekoliko puta i da se na tome izgubi beskrajno, a inače neprocenjivo skupo vreme. Setimo se samo onih blanko ostavki ili zahteva da političar ne može imati više funkcija – pa to je beskonačno trajalo! Više je vremena potrošeno na pokušaje da se kroz namerno neprecizne odredbe novih zakona prevari Evropa, nego na to da se ubrzaju integracije. Evropa znači poštovanje zakona i procedura, što našim političarima ne odgovara. Oni su bezočno potrošili 11 godina naših života i doveli nas, po ko zna koji put, u situaciju da sad ne znamo gde bismo. Namerno nisu objašnjavali šta sve znači ulazak u Evropu, jer je to, u suštini, suprotno njihovom interesu. Koliko je Milošević odgovoran za devedesete, toliko su ovi odgovorni za jednu ogromnu propuštenu priliku. Imamo mnogo razloga da sledeću deceniju živimo sa zebnjom – tvrdi profesorka Stojanović.

Vas istoričare često okrivljuju za „naručenu” istoriju, a poslednjih godina iz te i takve istorije naša je elita često uzimala pojedine probleme i na silu ih podgrevala kako bi se njima srpska javnost danima i mesecima zamajavala. Da li mi zapravo istorijske mitove i nove “istine” koristimo da ne bismo videli realnost i shvatili vreme u kome živimo ili je to dobro sredstvo za svaku političku elitu da se stvarni problemi ne rešavaju?

– To jeste savršena formula: umesto nekog teškog i aktuelnog problema, vi podmetnete neki problem iz skorije ili davnije prošlosti! I tako stalno zavaravate javnost, bacate joj igračkice da se ona zanima, a svi problemi ostaju nerešeni.

Ali ima i jedan još maligniji razlog. Istorija se predstavlja kao neka sudbina, fatum, neki tok na koji ljudi nemaju uticaja, pa onda kao da se kaže: eto, tako je, tu nema izbora. To je savršeno za sve autoritarne poretke, jer onda nema nikakve odgovornosti – jer, šta smo drugo i mogli! Otprilike, „sagradili smo kuću na sred puta”, što se često čuje, pa kao šta sad možemo. „Šiba nas istorija”. Sad je i Radovan Karadžić u Hagu izjavio da se zločin u Srebrenici desio „po istorijskom automatizmu”. Hoće da kaže da je mržnja prema „Turcima” tolika da se zločin dogodio, takoreći, logično. To je strašno opasno. Vi onda izvadite iz prošlosti opravdanje za sve, pa i za genocid. Kao, to se dešava automatski, ljudi to ne mogu ni sprečiti. Nema jezivije poruke, ni zlokobnije zloupotrebe istorije.

Verujete li u rehabilitaciju i uveravanje zakonopisaca da će ona doneti pomirenje ili će nakon nje jedini rezultat biti da će potomci onih koje srpski sudovi poslednjih godina u velikom broju „amnestiraju” samo unovčiti „nove istorijske činjenice” koje, eto, sada pokazuju da su svi nevini?

– Cilj svega toga je da potomci onih kojima je suđeno posle rata, a od kojih su mnogi sad na vlasti, isperu porodične biografije. Naravno da je bilo onih koji su nevino suđeni, ali bilo je i onih koji jesu bili odgovorni i koji jesu kolaborirali, za šta se sudilo u svim zemljama koje su bile pod okupacijom. Malo se zna da je u Francuskoj u oslobođenim delovima bilo ubijeno bez suđenja oko 6.000 ljudi, a posle oslobođenja odmah još oko 4.000, da je posle pod De Golom za kolaboraciju osuđeno oko 120.000 ljudi, od kojih na smrt njih 1.500. Slično je bilo i u većini drugih zemlja. Zato posebno treba biti oprezan, jer nisu svi suđeni nevini!

E, sad, kod nas, da bi rehabilitovali svoje dedove ili povratili imovinu (što je još češći razlog) pojedinci menjaju istoriju i u nju uvode tragičnu zabunu. Iz njihovog sasvim ličnog i vrlo materijalnog interesa mi u sud o istoriji unosimo ideju da je potpuno svejedno da li je neko bio uz naciste ili se borio protiv njih. Društvo koje krene tim putem, a na to uključi „istorijski automatizam”, ima sve razloge da teško zaluta.

Veoma ste angažovani na projektu zajedničkih udžbenika istorije na Balkanu i moglo bi se reći da ste jedna od retkih koja drži “nogu u vratima” da ta dobra ideja ne propadne. Koliko je, ipak, realno da na ovim prostorima u skoro vreme mladi uče zajedničku istoriju i nije li Nemcima i Francuzima, koji takav udžbenik danas imaju, ipak trebalo pola veka da do njega dođu?

– Potpuno ste u pravu, ali pod uslovom da mi verujemo da živimo u normalnim zemljama. Kada bi to bio slučaj, ja se uopšte ne bih sekirala i pustila bih države da rade svoj posao, redom, kako i treba. Da prvo rade sudovi, pa da se donose pametni zakoni, pa da se vodi racionalna spoljna politika, pa da se izdvoji novac za nauku, pa da se podrže racionalna istraživanja prošlosti. Ali, pošto mi ne živimo u takvim državama, onda moramo da se prihvatimo posla „naopčake”, tj. obrnutim redom. Tumačenje istorije i „istorija za pomirenje” trebalo bi da proistekne iz svega prethodnog. A mi, eto, krećemo od te nove istorije jer nemamo razloga da verujemo da će država urediti sve prethodne radnje. Zato pišemo svoju istoriju, u kojoj svako ima pravo na reč, a cilj je diskusija a ne učenje napamet trenutnih „istorijskih istina”. Istoriju treba učiti kao kontroverzu, a ne kao sažvakani lažnjak u koji niko ne veruje.

Da li vam međusobne tužbe i kontratužbe za ratne zločine između Srbije i Hrvatske, a pre toga i BiH, odmažu da sa tamošnjim istoričarima dođete barem do objektivnije slike o onome što se događalo početkom devedesetih ili se struka već približila nekoj zajedničkoj oceni ako do nje već ne može da dođe politička elita?

– Istoričari su dužni da rade svoj posao. Kao i svi drugi, iako je to najteže. Te tužbe su bile političke mere koje služe za potpaljivanje domaćih javnih mnjenja i stalno “loženje” protiv susednog naroda. Ipak, mislim da mi moramo izvući korist od njih –-prilikom tih pretresa iznose se podaci koje naše sredine nisu želele da znaju. I kroz ta suđenja saznaju se stvari koje su naše države htele da sakriju. Tako dolazim do jednog paradoksalnog rezultata: umesto prilike da se (sada pravno) iživljavamo nad susedima, dobićemo podatke da mislimo o sebi. Ako smo pametni.

Prekrajanje granica se, više-manje, u istoriji dešavalo jedino ratom a svaki je, kako ste nedavno ocenili, stvarao samo kvasac za nove sukobe. Ako je to tako može li se dogoditi da nakon granica koje Kosovo, uz pomoć svojih zapadnih saveznika, želi da i Srbija zvanično prizna, kvasac naraste i izazove nove sukobe i gde bi se oni mogli dogoditi?

– Cela Bosna je i dalje taj kvasac, jer strane koje su tamo ratovale, uz navijanje iz susedne Hrvatske i Srbije, misle da će to opet moći sve da premetnu i da u „sledećm vučenju” bolje prođu. To rade i Srbi i Albanci s Kosovom, Makedonci i Albanci s Makedonijom. Kao da se svi nameštaju da promene trenutno stanje. A do promene može doći samo u ratu. Sve je jako trusno i sukobi se mogu desiti po svim tim šavovima. Zato bi ulazak u Evropu bio dragocen – Balkan bi postao stabilniji, problemi bi se rešavali u insitucijama, a ne na graničnim prelazima. Uostalom, to je bio ključni razlog za nastanak ujedinjene Evrope – donela je mir tom tragičnom kontinentu koji sad, zahvaljujući tome, živi bez sukoba skoro 70 godina!

U vreme devedesetih intelektualna elita u Srbiji je među prvima znala kuda Srbija ide sa Miloševićem i nije se libila da to javno i govori. Danas intelektualna elita ćuti do te mere da su nam na javnoj sceni “igrači” iz trećeg reda koji, da su vremena normalna, nikada ne bi bili tu gde danas jesu. Zašto je to tako?

– Intelektualna elita je, moram reći, naivno očekivala da će s padom Miloševića problemi biti rešeni, da nam je on nekako nametnut. To proizlazi iz pogrešnog tumačenja našeg komunizma, za koji je ta elita takođe mislila da je nametnut i nije htela da čuje koliko je on dubok i kako su trajni njegovi istorijski koreni u našoj političkoj kulturi. Tako se režim promenio, ali su metodi vladanja ostali sasvim slični onim prethodnim. Opet se ne poštuje pravna država, opet je ona postala partijska; opet je važnija koalicija od zakona i lični interes od institucija i procedura. I onda se elita razočarala i ućutala.

Ali ona na to nema pravo. Ako ćuti, deli odgovornost s vlašću. Njen posao i dužnost je da upozorava na propuste. Ukoliko to ne radi, vlast nema granica i tako ponovo stižemo u jedan od tih naših fatalnih začaranih krugova koji svi liče jedan na drugi.

(Dnevnik)