Etika zarobljenog uma

Povezani članci

• Brak licemjerja i nemorala
• SELEKTIVNA HISTERIJA
• Evropske (pred)rasude: Srbi “ludi i otkačeni”, Hrvatska “jeftina za odmor”, ostali Balkanci – “dosadni i nezanimljivi”
• Objaviti rat Rusiji?
• Renato Baretić: Baklja na mozgu: O suhozidima i trogloditima
• Stvar percepcije

Svaka godišnjica masovnog stradanja bosanskih muslimana iz okoline Srebrenice jula 1995. godine, povod je za nove salve više ili manje diskretnih optužbi, pretnji i ucena upućenih prekodrinskim i ovdašnjim Srbima, piše povodom predstojeće godišnjice obeležavanja genocida u Srebrenici Mirjana Radojičić, naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Njen tekst Godišnjica Srebrenice i poruke objavila je Politika, uz opskurnu ilustraciju koja ga tumači i – “ukrašava”.

Uverena da je ovaj događaj proizvod masovne opsesije bosanskih muslimana, ona piše, kako ni ovog puta ta tradicija neće biti izneverena. Pozivajući se na  izjavu srebreničkog gradonačelnika, koji je kako ona navodi, “upozorio da niko ko negira genocidni karakter srebreničkog zločina tih dana ne kreće prema mezarju u Potočarima, jer mu pristup neće biti dozvoljen. Više niko od potencijalnih gostiju, pojašnjava on, neće biti pojedinačno ili institucionalno pozivan na obeležavanje, zato što je ovo postao planetarni događaj.” Ova srpska naučnica, u čijem CV-u piše da joj je specijalnost međunarodna etika, kaže da je “teško oteti se utisku da bosanski muslimani neće lako odustati od nezasluženo stečenog moralnog kapitala koji  im obezbeđuje status naroda žrtve “zločina nad zločinima”. A još manje od političke dragocenosti u koju bi taj kapital, po svemu sudeći, trebalo da bude konvertovan-centralizovane i unitarizovane  BiH-rasterećene sadašnjeg srpskog entiteta.

Uopšte, Mirjana Radojičić se teško otima utisku da su bosanski muslimani uporni u nastojanju da naruše poverenje između donedavno zaraćenih naroda. Da se oni, zapravo, “džinovskim koracima” udaljavaju od pomirenja. Bošnjački praktikanti, kako ona naziva državno i političko rukovodstvo muslimana su samo retorički za pomirenje. Iza toga se krije, piše ona, nastavak rata drugim sredstvima – medijskopropagandnim, diplomatskim, ali najviše međunarodnokrivičnopravnim sredstvima. Zašto? Da bi ostvarili jedini stvarni cilj- redizajniranu novu i sasvim drugačiju BiH. Pa je i genocid u Srebrenici, ona to radije naziva tragedijom, novostvoreni politički mit koji služi tome.” I to će se, činiti intenzivnije što se broj uglednih nesrba (???,!!!,  s.d.) širom sveta koji su taj grandiozni mit kao takav prepoznali i javno markirali bude uvećavao”.

I tako je glasovita naučnica “otključala” istinu o mitu kao neiscrpnom resursu oruđa za “u bliskoj budućnosti neoružanu ali ne i manje žestoku borbu” Bošnjaka da planeti podmetnu rog za sveću. Ironično primećuje, kako će i ove, kao i svih prethodnih godina 11. jula u Potočarima biti sahranjeni posmrtni ostaci stotinjak u međuvremenu “identifikovanih” žrtava masakra, sasvim u skladu sa one tri tačke iza, i od strane Haškog tribunala u nekoliko presuda osporene cifre od više od osam hiljada stradalih ispisane u srebreničkom memorijalnom centru. I piše: Poruka sadržana u tom kratkom grafičkom simbolu bila je, naime, nedvosmislena- uvećavaćemo broj sve dok ne postane dovoljno velik da može da posluži kao poluga za ništenje na genocidu nastalog srpskog entiteta…

MR specijalista za oblast međunarodne etike, a koja trenutno istražuje etiku humanitarnih intervencija, etiku međunarodnog mirovnog misionarstva, etiku međunarodnog sudovanja… zaključuje u svom naci eseju  o “srebreničkom mitu” da su o snazi individualnih i kolektivnih opsesija u politici ispisane u prošlosti brojne i značajne knjige. Nastajaće one i u skoroj i daljoj budućnosti. A bosanskomuslimansko poglavlje u nekoj od njih će, zasigurno, biti jednog od najobimnijih. Opa bato!

Pametnome dosta da u ovoj kvazietičkoj raspravi prepozna ruženje žrtve i pranje dželata. Nekom bolesnom  nije, pa je  ovo “umovanje” ilustrovao slikom. Prokopao pacovske kanale ispod mezarja, muslimanskog groblja. Našao u stojećem stavu hrišćanina-pravoslavca. Živ zakopan. Na nosu mu naočari stilizovane u obliku krsta. Dekorater pisane difamacije, valjda, u njemu vidi Dodikovog stražara. Republiku Srpsku kao kulu stražaru pred “ružnim prljavim i zlim” bosanskim muslimanima. Ova zamena teza – ko je koga satrao do kolevke jako je popularna u  delu srpske javnosti.

Sabrani u svojoj hermetičkoj kuli, zarobljenog uma, beogradski vlastodršci pomognuti nacionalističkom inteligencijom guraju pod istorijski tepih činjenice o genocidu u Srebrenici. Beži se od katarze koju ovde ištu malobrojni. Ovih dana Ivica Dačić, ministar spoljni pohvaliće se kako je njegov guru Milošević najzaslužniji što postoji Republika Srpska. Uopšte, na tu agendu o ovoj zločinačkoj tvorevini, u budućnosti viđenoj u sastavu Srbije dugo neće biti stavljena tačka. To je poruka planeti: za oteto Kosovo, mi ćemo oduzeti plućno krilo Bosni. Pa nek je međunarodna zajednica stavi na aparat za veštačko disanje. Vri bosanski lonac. Ispod poklopca proviruje Dodik. Začin za krvavu bosansku čorbu.