Gem, set, meč: Pera Luković raskrinkao perjanice srpskog fašizma!

Autor/ica 👤tačno.net 5.6.2013. u 16:24

Povezani članci

Fotomontaža: Muras (Zokster Something)

Pa, neka ide sve u PM (Političku Misao) kad nemate hrabrosti, Antoniću, da glavnom izdajniku pomenete ime. Frka? Panika? Malo smo se usrali? Da to nije slučajno Aleksandar Vučić ili se grdno varam? Dupe struže od straha, a?

Izuzetni Antoniću,

Budući da je ovo prvo ljubavno pismo koje vam šaljem preko internet-ptice, osećam, dozvolićete, malu tremu; ipak ste vi ugledni profesor, politički fucking analitičar, drugi omiljeni lik u raspolućenim snovima utiska nedelje Olje Matijine Bećković, naravno, posle vaše krupnije polovine Vukadinovića Đorđa. Šta sam ja u odnosu na vas? Čestica izdajničkog atoma koji leti antisrpskim kosmosom u drugoj brzini, jer mu anlaser ili laser ne rade; komad materije koji se češe na Novu Srpsku Fašističku Misao; uzgred, čovek koji je završio pogrešan (Mašinski) fakultet u koji vi danas ulazite kao Deus ex machina, jer tamo držite tribine o tvrdoći Srbstva glede erektivne sociologije, ili već neku vlažnu ginekološku temu o pohotnom Kosovu.

Zavede me erotika, po običaju, sorry. Jedva stigoh da javim zbog čega vam se javljam; pročitah, oh, Antoniću, vašu uvodnu rečenicu u kojoj naglašeno tužno, s vidljivom depresijom, kažete: „Oni misle da su glavni posao već odradili. Da je ostalo još samo da normalizuju izdaju, i da će onda sve biti gotovo. Hoće li?“.

Taman da zinem „hoće“, kad me vi, profesore, šeretu jedan, zaskočiste mišlju zbog koje mi se ježa nakožila:Njihovi intelektualni plaćenici („masnokopitari“) rastrčali su se po televizijama da još malo blebeću o „smislu za realnost“ i „patriotskom vazalstvu despota Stefana Lazarevića“. Njihovi obožavaoci iz Druge Srbije, pošto ih proglasiše herojima, i pošto su publici još jednom objasnili da „u demokratiji nema izdaje“, objaviše konačni ulazak u „doba postnacionalizma“. Njihovi plaćenici i/ili (ucenjeni) saradnici u ono malo opozicionih stranaka što ih je preostalo, uspešno su sabotirali svaki pokušaj objedinjavanja otpora, izolujući i klevećući istinske patriote („usijane glave!“, „žute krtice!“).

Čitah, Antoniću, unapred i unazad, uzduž i popreko, ali, fuck, ništa mi nije jasno, blago vama koji ovo držite u glavi, nije vama lako, Slobodane, čuvati u oboru odbora sve te teorije o mnogobrojnim neprijateljima koji vole da zajebavaju, zato, neprijatelji zvani izdajnici, vaistinu, postoje: da muče Srbe, pre svih vas i Đorđa; kad vas seksualno zloupotrebe, onda vas odbace, video sam to u „Robinji Isauri“ i sve mi je bilo jasno. Ali, why, Antoniću, menjate temu i sa žutih krtica prelazite na Grand Paradu, pa kažete:

Konačno, kada na glavni protestni miting nije izašlo milion ljudi, kada nije izašlo ni sto hiljada, i kada je u pametnijem i poštenijem delu javnosti splasnuo čak i onaj prvobitni bes zbog briselske kapitulacije, oni su s olakšanjem protrljali ruke. Ključni korak u izdaji je napravljen. Preostalo im je još samo da svoju svinjariju normalizuju, a preostale kritičare ućutkaju, i – gotovo!

Malo mi je neprijatno da vas podsetim da je vašem kosovskom koncertu za opelo i sekiru pristvovalo manje ljudi nego u diskoteci tokom koncerta Maje Marijane; ali, kao diplomirani mašinski inženjer koji veruje u vijke – čitam čekićem: Kada jednom dozvolite da vam otkinu komad države, sa vašim državnim suverenitetom je svršeno. Uskoro će hijene i glavni siledžija da dođu po još. Zato izdaji nema kraja. Kada jednom izdate, niste završili – tek počinjete.Otuda nema i ne može biti normalizacije izdaje. Izdaju možete do mile volje da zatrpavate i borbom protiv korupcije, i EU-datumima, i „novim investicijama“. No, onda će vam se javiti vaš patron i vi ćete ponovo morati da pristanete na neki minhenski ili briselski sporazum. A vaša zatrpana izdaja će iskočiti još veća, i još gnusnija.

Nakon ovakvih rečenica koje, kao da vam je diktirao Miloš Obilić, a znam da vam je u uho šaputao piskutavim frfljanjem vaš Đorđe Vukadinović, počinjem da sumnjam da vi uopće znate što je izdaja? Doduše, vas su vaši desniji prijatelji optuživali da ste izdajnik kad ste do jaja verovali Vuku Jeremiću, pre nego što je ovaj sreo dvojnika iz U2; verovali ste Tadiću, verovali ste Cvetkoviću, verovali ste Snežani Malović – bili ste, Antoniću, ćosićevska vizija Grešnika & Vernika & Sluge u nebrojenim polemikama na ekstremno fašističkoj desnici. I, jebiga, pitam se: jeste li nešto naučili iz toga, sem činjenice da ste se uvek zajebali kad ste nekog podržali?

Pred nas, kao da smo svi lobotomirani posle pivske orgije u „Mornaru“, postavljate predjelo na sto monologa. Pišete ćirilicom sledeće: Danas samo par ljudi – koji vide malo dalje od ostalih, koji se ne boje ucene, a sramota ih je da ćute – sme javno da kaže da su potpisnici briselske kapitulacije izdajnici. Ali, tako neće ostati zauvek. Jer, iako neizgovoreno, već sad to se zna. I već sad to svi znaju. Čak i kada se kaže – glavni izdajnik – zna se ko je to. Zna se da to nije ni žovijalni premijer, ni lisičasti predsednik. Nije to, naravno, ni prethodni, veliki, žuti lider, pa ni ovaj novi, mali. (Jer, da bi neko izdao, on mora prethodno biti naš. A ova dvojica suštinski to nikad nisu bili. Zato oni mogu biti samo kapitulanti).

Srećom po Vukadinovića, vaša intelektualna svila pokriva njegovo spolovilo sledećim rečima: Da, to za izdaju, toga su svi svesni, i oni dole, i oni gore. Samo im sada svima odgovara da tu reč ne pominju. Ali, reč je prisutna, kao duh se povlači po hodnicima naših ministarstava, po aulama naših univerziteta, po čekaonicama naših bolnica, eno je gde sa nama sedi pred samoposlugama, gde se krije iza slova naših knjiga, eno je gde se sama ispisuje u našim SMS porukama.

Ovo da se „riječ“ provlači po samouslugama, stvarno me se dojmilo. Uđem tako u nekad-Miškovićev-Maxi, kupim litar mleka od 966 mililitara, jednu pavlaku i krišku suhog kruha, a na kasi mi naplate Izdaju jer se povlači po kasama kao Najskuplja Srpska Riječ Matije Bećkovića na akciji sa 90 odsto popusta; ili, hoćete novu sliku, upadnem u čekaonicu naših bolnica, pitam komšiju šta te boli, kaže on boli me qurac, ali mi se pojavio čmičak od izdaje, prisutan, tvrdi on, u svakom od nekoliko srbskih penisa koje posedujem.

Završavam ovo pismo, izuzetni profesore, kao skicu eseja koje nisam rođen da napišem; kao izdajnik kojeg zabole Tabula Rasa za Kosovo, jedva čekam da odem u Prizren kod svojih albanskih prijatelja, na tamošnji DokuFest.

A, ono, Velika geopolitička slika, Od šume se ne vidi drveće – ostavite vašem učeniku Saši Milivojevu. Ili Đorđu Vukadinoviću in love with Jelena Milić. Srećom, izdajnik uvek ostaje izdajnik; moj ponosni slučaj, profesore!

e-Novine