In memoriam: Grupni portret sa Nikolom Žic

Autor/ica 👤Slobodan Dukić 24.6.2017. u 19:17

Povezani članci

Stari prijatelji i drugovi nikad ne umiru. Zbogom plavokosi i plavooki dečače. Slikaru starog Sarajeva.

Dvadeseti maj 2017: Nikola, bio sam u Sarajevu četiri dana. Žao mi je što se nismo videli.Planirao sam da kupim jedan akvarel, kao uspomenu na druga iz osnovne škole. Ali…

Dvadesetprvi maj 2017: Bilo je dosta loše vrijeme…Ali bit će prilike. Pošalji mi kućnu adresu, pa ću ti pokloniti sliku po mom izboru. Pozdrav nnnn…

Dvadesetprvi maj 2017: Opa! Baš si me obradovao javljanjem.Tu si škrtac. A onda i poklonom. Eto, dakle, na mom zidu pored slika drugih slikara i delo mog druga iz osnovne škole. U Sarajevu nije bilo izgubljenog vremena. Družio sam se sa Aidom, Antom, Amilom Kahrović Posavljak, Ozrenom Kebom… U Mostaru smo bili na kratko. Ručali sa Šteficom, Mašom, Amerom…Nostalgija za starim vremenima kad se nije gledalo na “krvnu grupu”. (Iz moje prepiske sa Nikolom Žic).

Dvadesetčetvrti juni 2017: Jutro. Otvaram facebook stranicu. Čitam prvu vest. Iz Sarajeva. U četvrtak 22. juna 2017. godine preminuo je veliki čovjek, umjetnik, arhitekta, prijatelj Nikola Žic…javljaju njegovi poštovaoci.

Dugo gledam u pročitane redove. Nedugo zatim porodica na Nikolinom profilu potvrdjuje vest da je umro Nikola Žic. Plavooki i plavokosi dečak. Moj drug iz trećeg razreda osnovne škole Janko Veselinović u Beogradu. Slučaj je hteo da se ponovo čujemo posle pola veka. Da oživimo sećanja na zajedničke drugove iz kraja, iz škole… Na “Dravu” Radeta Dravića, na Milenu Dravić, na Zorana Bambulovića, Andreju Medjaka… O tim danima svedoči i slika našeg odeljenja. Sa razrednim starešinom Stanislavom Paunović. Nikola je sliku pronašao u staroj foto dokumentaciji koja je ležala u podrumu. Poslao mi je tu fotografiju. U spomen na obnovljeno drugarstvo i prijateljstvo sa divnim i skromnim čovekom, inelektualcem, umetnikom… u mladosti i velikim sportistom i šampionom napisao sam, nedavno, priču Grupni portret sa Nikolom Žic. Kad je pročitao Nikola je rekao jeste tako je bilo. Jeste. Stari prijatelji i drugovi nikad ne umiru. Zbogom plavokosi i plavooki dečače. Slikaru starog Sarajeva.

Grupni portret sa Nikolom Žic

Slobodan Dukić 26.2.2017. g

Žic Nikola! Prozvala je učiteljica Stana. Ustao je plavokosi dečak. Sedeo je u redu do vrata. Desno od mene. Uvek je odgovarao za peticu. Ja sam bio slab iz računa. Bili smo dđci osnovne škole Janko Veselinović u Beogradu. Na Dorćolu. U četvrtom razredu tog dečaka nije bilo. Žic, Žic, Žic… motalo mi se po glavi. Gde je? Školovanje sam nastavio družeći se sa Radanovićem, Nedjakom, Dravićem, Lekićem, Radovićem… Za moju babu, svi čije se prezime završavalo na ić i vić, bili su Srbi pravoslavci. Jednog dana, dok je razgovarala, sa sestrom, čuo sam kako kaže: Ostali su Šokci, Cigani, Mađari… Za ove poslednje je govorila da su se podsmevali Srbima: Rac, Rac magarac pereš dupe jedeš supe. Dobro, ako Žic nije “naš”, kako je Dobrijević “naš”. Pilot, Hrvat koji je mojoj tetki napravio “kopile” i pobegao avionom u Hrvatsku. Babina teorija o čistim Srbima na ić i vić nije pila vodu, najmanje u jednom slučaju. Ona se prezivala Čiklovan. Onda mi je teča Vasa, otpijajući dudinjaru iz fićoka, otkrio kako su se Čiklovani posrbili. Ti imaš rumunske krvi. Tvoj deda je bio Rumun. Šta ćeš takva su vremena bila. Jači tlači, klimao je glavom, dok se nalivao rakijom od dudinja. Mi smo dudinje jeli sa zemlje. Bele i tamnocrvene. Usta su nam bila lepljiva, slatka i prljava. Napadale su nas muve i ose, dok smo pecali šarane na Tamišu. Na dudinje.

Rodbina je za teča Vasu govorila da pije kao smuk, a da je crven kao rak. Voleo sam ga. Davao mi je pare za bioskop. Jednom me je zagrlio i kazao: Vidiš ja ranije nisam ni pomirisao rakiju. Oženio sam se sa tvojom tetkom. Bila je lepotica, kazao je i ispustio onaj zvuk, kao, kad se ljubimo, cmok. Jednom je otišla na neki seminar. Kad se vratila komšiluk je počeo da priča kako se spanđala sa direktorom. To ti, dragi moj, znači da je sa njim spavala. Naš brak se pretvorio u pakao. Otišla je u bogomoljke. Da okaje grehe. Ja sam zagrlio flašu. Otad više nismo bili muž i žena. I moj deda Đoka bio je pijanica. Baba je govorila: Kad Đoka stigne do kapije, ja sa decom u vr bašte. Nikad nisam saznao zašto je deda pio.

Teča je nastavio da pije, a ja sam se opio od zaljubljenosti. Devojčice su zapupile. Kao voćke u proleće. Cvetići. Zajedno sa drugim dečacima jurio sam ih po školskom dvorištu. Bežale su, kikoćući se. Sećanje na plavokosog Nikolu Žica, našeg druga iz odeljenja je izbledelo. Sanjali smo cure. Vlažili čaršave zbog noćnih polucija. Jednog dana baba je došla u školu i rekla kako sam bolestan. Dobro nek ostane kod kuće, kazala je nastavnica. Sutradan smo otišli u crkvu. Nalazila se na kalemegdanskoj tvrđavi. Poneli smo dva ćebeta i jastuk. To je značilo da ću da spavam pored izvora svete Petke. Tog dana bilo je crveno slovo u pravoslavnom kalendaru. Dan te svetice, obožavane u Srba. Svetkovina je počela bogosluženjem i litijom. Bila je to povorka. Napred su išli dečaci odeveni kao popovi. Držali ikone, krstove, crkvene zastave. Za njima sveštenici i pobožna svetina. Put kojim smo se kretali bio je “popločan” bolesnima. Kljastima, sakatima, padavičarima… Nekima od njih izbijala je pena na usta, grčile su im se ruke i noge. Litija je izbila na plato ispred crkve. Stajao sam u gomili starica. Mrmljale su molitvu i krstile se. Odjednom je neko sa obližnjeg bedema povikao: Nastavnice, eno Dukića! Svi su potrčali na tu stranu. Tako sam platio babinu prevaru. Nisam prestao da je volim, ali sam odlučio da pođem svojim putem.

Moj put bilo je pisanje. Priče, pesme. Literarna sekcija. Gostovali smo u fabrikama. Recitovali radnicima. Nastavnica Geografije bila je Milanka Jerković. Žena Dušana Jerkovića, komandanta Radničkog bataljona koji je branio Užice, dok se Glavni partizanski štab povlačio pred Nemcima. Napajala me je rodoljubljem. Ja sam to posle pretakao u priče. Postao sam pionirski instruktor. Vezivao crvene pionirske marame klincima. Ponavljali su zamnom: Pionir sam tim se dičim… Stigao sam do Osmog razreda. Raspust. Zbogom školo, nikad te nisam volo, pevali su dečaci. Devojčice su plakale i zaricale se na večna prijateljstva. Otišli su svojim putem Andreja Nedjak, Dragan Radović, Bojan Jakšić, Radosav Dravić- Drava. Brat Milene Dravić. Nikola Žic je davno otišao. Nisam znao gde. Ali brat slavne glumačke zvezde pomogao je, na neki način, da priča o Nikoli Žicu nastavi da živi.

Nikolin trag “nanjušio” sam zahvaljujući virtuelnom svetu društvenih mreža. Na facebooku sam nedavno pročitao komentar o sarajevskom slikaru Nikoli Žicu. Našao sam njegov profil. Napisao da sam jednom davno u osnovnoj školi u Beogradu imao druga istog imena i prezimena. Otpisao mi Nikola. Da je osnovnu školu završio u Sarajevu. Doduše, prva tri razreda u Beogradu. Ali ne zna ime škole. Zna da je stanovao u Ulici Đure Đakovića broj dva. Da se družio sa Radetom, bratom Milene Dravić. Heureka! Povikao sam kao Arhimed. Pronašao sam svog, našeg Nikolu Žica. Svetog Nikolu. Sveca među slikarima. Podsetio ga da smo zajedno išli u osnovnu školu Janko Veselinović. Nikola je odjurio u podrum. Međ’ gomilom starih stvari našao je i sliku razreda. Svi su tu. On peti u prvom gornjem redu. Idući sa leva na desno. Ja poslednji. U istom redu. Sa pantalonama na tregere. Tu su i Rade Dravić, Andrija Nedjak, Zoran Bambulović, Aleksandar Radanović… Nevenka Pavlović i ostale devojčice. Čija smo imena buncali u snu. Upisivali ih u leksikone. U rubriku Ko ti je simpatija. Slika. Grupni portret sa Nikolom Žic.

Gledam njegove slike Sarajeva u web prezentaciji: Sahat kula, Gazi Husrefbegov hamam, Bezistan Husrefbega, Kuršumli medresa… Procvetale visibabe u Deliblatskoj peščari. Sanjam april u Sarajevu. Odatle ću se, sigurno vratiti, sa jednom slikom Nikole Žica. Mog druga iz osnovne škole.