Info bumerang

Povezani članci

• Dva Zagreba
• Novaliću jel’ ti žao?
• Zemljotres mozga
• Broz: Fašistički orijentirani parlamentarci
• Juriš na Zagreb, „do istrage vaše ili naše“…
• Karneval šišmiša

Netransparentnost vlasništva medija, ali i to što zakonom nije regulisano oglašavanje državnih organa, su neki od ključnih problema u vezi sa slobodom medija. Medijsko izveštavanje pojedinih medija se zasniva na neimenovanim izvorima i procurelim informacijama, iznošenju detalja istraga, objavljivanju privedenih i prenošenju dokumenata iz istraga.

Borba za medije u Srbiji se nikada nije vodila u cilju slobodnog i nezavisnog informisanja javnosti, već strogo u cilju pridobijanja medija za političku promociju vlastodržaca te nametanja „sistema vrednosti“ koji će jedino i samo pogodovati ostvarivanju plitkih političkih interesa vladajućih koalicija. Drugačije mišljenje od onog koji ima „većina“ je, ukoliko na vreme nije bilo cenzurisano ili onemogućeno, bilo dočekano na „skandalozan“ način. Najveće žrtve svakog režima od raspada Jugoslavije do danas bili su i ostali novinari. Sistematsko „gušenje“ medija i „utišavanje“ novinara dovelo je do toga da mediji i novinari u Srbiji danas izgledaju tako jadno i poniženo kao nikada do sada.

O periodu Miloševićeve vladavine i onoga što se tada dešavalo u medijima nije potrebno trošiti reči. Dovoljno je samo napomenuti da smo u „medijskom mraku“ tog doba imali „Utisak nedelje“ NTV Studija B, Dnevni Telegraf, Našu borbu, Glas javnosti, Demokratiju… Nakon petooktobarskih promena dobili smo Bojanu Lekić, Oliveru Kovačević, Jugoslava Ćosića, Danicu Vučenić, Oliveru Zekić, Suzanu Trninić… Ipak, sve to vreme je bilo vreme oduzimanja slobode medijima i novinarima i ograničavanja prava na profesionalno i objektivno izveštavanje. Jedan od ključnih udara na medije u modernoj političkoj istoriji „mlade demokratije“ desio se 31. avgusta 2009. godine kada je Parlament Srbije izglasao Zakon o javnom informisanju poznat kao „Tadićev zakon o informisanju“. Izglasavanje ovog zakona izazvalo je brojne kritike novinarskih udruženja, ali i tadašnjih opozicionih i vladajućih stranaka. Za donošenje ovog zakona glasala je vladajuća koalicija izuzev poslanika SPS koji su, obezbeđujući kvorum, bili uzdržani. Valja se podsetiti da su ovom zakonu podršku dali i poslanici LDP, izuzev Vesne Pešič i Žarka Koraća, dok su protiv bili poslanici SRS, poslanici koalicije DSS i NS i poslanici Jednistvene Srbije. Glasanje su tada napustili poslanici kluba Napred Srbijo (SNS) Tomislava Nikolića navodeći da ne žele da učestvuju u izglasavanju „nakaradnog zakona“ o javnom informisanju. Zakon je u Parlamentu do samog kraja branio samo Mlađan Dinkić dok se ministar Nebojša Bradić tokom rasprave i glasanja o Zakonu nalazio u poseti Hilandaru.

Vlada Mirka Cvetkovića je Predlog Zakona o informisanju usvojila još 9. jula 2009. godine da bi ga, nakon oštrog protesta javnosti i profesionalnih udruženja, izmenila nizom amandmana. Usvajanje Zakona je ponovo dovelo do protesta. Oko 50 članova UNS-a i medijskih stručnjaka okupljenih na Trgu Nikole Pašiča sa sloganom „Stop antievropskom zakonu o medijima“ poslalo je tada jasnu poruku vlasti, ali i javnosti. Kao i svaka, ova poruka je tada imala jedan, a danas smisao više.

Samo nekoliko godina kasnije gorke plodove svoga (ne)rada ubiraju upravo oni koji su te 2009. godine usvajali „Zakon“, dok istovremeno „borci za slobodno informisanje“ zloupotrebljavaju minuli rad svojih prethodnika ne čineći ništa da promene upravo ono protiv čega su se tako zdušno borili nekada. U svetlu „medijskog mraka“ vladajuća koalicija neometano vlada Srbijom dajući sebi za pravo da se indirektno meša u rad pojedinih medija, a neke otvoreno koristi zarad promocije, zaluđivanja, zastrašivanja i širenja panike. Od Feketića do „državnog udara“ urađeno je mnogo toga što je degradiralo i ponizilo već posrnule medije u Srbiji. Govoriti danas o slobodi medija je hrabro, ali i opasno.

Na stanje u medijima Srbije reagovala je i Evropska unija. „Ako želite da uđete u Evropsku uniju, morate da poštujete evropske vrednosti, a sloboda medija je visoko na listi. Ako vlast ne može da podnese kritiku, onda, nažalost, to pokazuje da Srbija nije demokratska zemlja, jer kritički glas pomaže da se popravite i razvijete“, istakla je regionalna koordinatorka za Jugoistočnu Evropu u organizaciji Transparency international, Kornelija Abel. Evropska komisija je u svom poslednjem izveštaju ocenila da Srbija u narednih godinu dana treba da obezbedi uslove za puno ostvarivanje slobode izražavanja. Tako se u delu izveštaja o slobodi izražavanja Komisija osvrće i na poglavlje 23 koje se tiče pravosuđa i osnovnih prava, te ukazuje na slučajeve pretnji i nasilja nad novinarima i ističe veoma ograničen broj istraga, suđenja i pravosnažnih osuda za te slučajeve.

Danas kada se, pod raznoraznim pritiscima i progonima od strane delova vladajuće bolumente, novinari „prodaju“ ili povlače, teško je govoriti o nezavisnom i objektivnom informisanju. Netransparentnost vlasništva medija, ali i to što zakonom nije regulisano oglašavanje državnih organa, su neki od ključnih problema u vezi sa slobodom medija. Medijsko izveštavanje pojedinih medija se zasniva na neimenovanim izvorima i procurelim informacijama, iznošenju detalja istraga, objavljivanju privedenih i prenošenju dokumenata iz istraga. Ipak, 15 godina od petooktobarskih promena, doživeli smo da premijer Aleksandar Vučić „reformiše“ Srbiju uz Pink i Informer, a Kurir bude opoziciono glasilo.