Ko se boji Srba još

Povezani članci

• Poskok u njedrima
• Predrag Lucić: Sposobnjaković Vrdoljak
• Unutar(č)etnički dijalog Hrvata
• U očekivanju Torcide
• Kina koristi Srbiju u sporu oko čelika sa EU
• Denacifikacija nacionallopovskih stranaka

OVOLIKA SPREMNOST SUSEDA DA SE BAVE JEDNI DRUGIMA POKAZUJE DA NIJEDNA OD TRI DRŽAVE KOJE SU OVDE U PITANJU – SRBIJA, CRNA GORA, BOSNA I HERCEGOVINA – NISU SPREMNE NI DOVOLJNO SNAŽNE DA SE BAVE SAME SOBOM I SOPSTVENIM PROBLEMIMA, KOJIH IMAJU I PREKO GLAVE. VALJDA ZATO TE GLAVE I OKREĆU OD SEBE I MEĐUSOBNO UPIRU PRSTOM TVRDEĆI DA JE KOREN PROBLEMA U ONOM DRUGOM. ILI U ANĐELINI DŽOLI

Film U zemlji krvi i meda, rediteljski debi glumice Anđeline Džoli, u Sjedinjenim Američkim Državama premijerno je prikazan 23. decembra. U Srbiji film još niko nije video, ali se već nikome ne dopada. Da će biti tako, jasno je još od leta 2010. kada je Džolijeva počela rad na scenariju za film o ljubavi između Bošnjakinje i Srbina tokom rata u Bosni i Hercegovini i kada su domaći mediji preneli da su u ovom filmu Srbi prikazani kao negativci. Ovih dana, stranice domaćih novina (ne samo tabloida) prepune su tekstova u kojima se raskrinkava, dezavuiše, objašnjava i analizira antisrpsko opredeljenje Anđeline Džoli. Naveliko se kopa po biografiji glumice, traga za uzrocima u porodičnoj istoriji, ljubavnom životu, seksualnim afinitetima, a da bi čitava operacija bila uspešno izvedena, zdrav razum, logika i elementarna pristojnost moraju da budu ostavljene po strani.

KAO TABLOIDI NA MED: Na prvi pogled, nejasno je zašto ovaj film izaziva buku i bes u Srbiji tek mesec dana posle američke premijere (u ograničenom broju bioskopa). Moglo bi se zaključiti da je otprilike toliko vremena potrebno da jedna informacija stigne od SAD do Srbije, ali pošto vesti putuju mnogo brže, jasno je da nije to u pitanju. “Hajka na Anđelinu” započela je 18. januara, tvrdnjom koju je u “Kuriru” izneo Obrad Bubić, predsednik Udruženja logoraša Republike Srpske: “Poslala mi je poziv da prisustvujem pres konferenciji koju će u maju održati u Banjaluci sa izvesnim Arčibaldom Klajnom. Ona planira da se aktivira i da zatraži da se “kao genocidna tvorevina ukine Republika Srpska”! Sve ovo naručila je ekstremna islamska politika da bi Srbi bili prikazani, normalno, kao zločinci, koljači, ubice i silovatelji. I da bi se predstavilo da su jedine žrtve muslimani, što je gnusna laž.” “Kurir” je objavio i mejl pomenutog Arčibalda Klajna, međutim, u njemu nema ničega na osnovu čega bi se moglo zaključiti da je Anđelina Džoli bilo šta poslala Bubiću. Sve što se odatle vidi jeste da izvesni Arčibald Klajn tvrdi da će Anđelina Džoli nešto učiniti. Na svom Tviter nalogu (twitter.com/jolieproject), ona je napisala: “Da li je moguće da čitava nacija poveruje u priču koju je zakuvao srpski treš magazin, na osnovu lažnog mejla izmišljene osobe?” Kurir je objavio vest o tome šta je Džoli napisala na Tviteru, ali prevoda nigde nema, osim, u vrlo slobodnoj varijanti u naslovu vesti: “Anđelina napala ‘Kurir’: Vi ste srpsko smeće!” Tako je otvorena sezona medijskog izlivanja žuči na Anđelinu Džoli, povodom filma koji još niko nije video.

Posle nedelju dana histerije, ne samo iz srpskih tabloida nego i iz medija koji pretenduju da budu ozbiljni, javnost je mogla da sazna nekoliko teorija o tome “zašto Anđelina mrzi Srbe”. Prva je da je film finansirala Saudijska Arabija, što bi, valjda, trebalo da znači da se samorazumeva da je film antisrpski. Nastavak teorije glasi da su saudijski finansijeri odabrali Anđelinu Džoli zbog njenih poznatih političkih stavova, koji su objašnjeni njenim porodičnim prilikama. Autor ove teorije je izvesni Vilijam Dorić Todorović, “američki novinar srpskog porekla”, koji je u izjavi za “Večernje novosti” otkrio “ekskluzivnu informaciju” da ključ Anđelininog antisrpstva leži u činjenici da je njen otac, glumac Džon Vojt, “đak Alojza Stepinca”, jer “pohađao je Stepinčevu srednju školu u Njujorku”. Izjave tog Dorića ovih dana prenose mnogi mediji, navodeći ga kao ozbiljnog novinara “mnogih poznatih američkih medija”, a niko ne navodi o kojim medijima je reč. Međutim, “informacija” o školi koju je pohađao Džon Vojt nije nikakva ekskluziva, pošto podatak o tome stoji na Vikipediji. Istu školu pohađao je i američki komičar Alan Alda i još nekoliko javnih ličnosti koje van SAD nisu poznate.

Druga teorija o poreklu navodnog antisrpstva Anđeline Džoli nije mnogo inteligentnija od prve. Po njoj, Džoli je u mladosti imala kratku ljubavnu vezu sa izvesnim Beograđaninom, a nakon što ju je on ostavio, glumica je, valjda, omrzla sve što ima veze sa njim, pa i sve Srbe.

Ogromna većina izrečenog i napisanog o filmu U zemlji krvi i meda lako se može svrstati u kategoriju notornih gluposti i ne uzimati za ozbiljno. Međutim, ono što se mora uzeti za ozbiljno jeste količina gluposti, a s obzirom na količinu, nemoguće je ne zapitati se otkud i zašto dolaze. Iako se događa gotovo mesec dana nakon premijere filma, ne može se reći da se “afera Anđelina” u Srbiji rasplamsala niotkuda.

ORDENJE, ORUŽJE I INTERNET: Zapravo, ova afera samo je još jedan vrisak u opštoj dreci koja već nekoliko nedelja drma region. Serija događaja, sukoba i afera na javnoj sceni poslednjih nekoliko nedelja, počev od Anđeline Džoli, preko slučaja “Nikolaidis–Ugričić” do pronađenog oružja u banjalučkoj dvorani Borik, ima najmanji zajednički sadržalac: 20 godina postojanja Republike Srpske i, u vezi sa tim, zapaljivu i agresivnu retoriku na svim stranama. Politički i društveni događaji, kao i ponašanje političkih elita, idu ovoj larmi na ruku, a čini se da nema baš mnogo dobre volje da se ton spusti, a atmosfera ohladi. Metež počinje 9. januara, na dan proslave 20 godina postojanja Republike Srpske, kada se predsednik Srbije Boris Tadić našao među deset dobitnika ordena Republike Srpske, koje je uručio predsednik RS Milorad Dodik. Na ovo odlikovanje reagovao je Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije, izjavom da je potpuno jasno “da Beograd neguje ne samo privilegovane odnose sa Banjalukom, već da nema nikakve odnose sa Sarajevom. On ignoriše i zanemaruje legalnu i legitimnu vlast u Sarajevu. Objektivno, trenutna spoljna politika Srbije šteti regionu, odnosno dalje destabilizuje i kvari odnose koji su već duboko narušeni ratovima devedesetih godina.” Korać je pozvao predsednika Tadića da vrati orden Republike Srpske jer, kako je rekao, odlikovanje predstavlja uvredu za sve žrtve rata u Bosni i Hercegovini i sve žrtve na prostoru bivše Jugoslavije. Koraćevu izjavu zatim je prokomentarisao Tadićev savetnik Nebojša Krstić na svom blogu: “Žarko Korać često, pa i ovaj put, nastupa u javnosti kao glas moralne vertikale, nekog ko arbitrira u etičkim pitanjima. Ima samo jedan mali problem. Taj vertikalni moralni integritet koji se uzdiže do neprihvatanja bilo čega što je iz RS, kao staklo se razbija već o ivice bazena u Šilerovoj. I pretvara u prah.” Zbog dovođenja u vezu sa Šilerovom, odnosno Zemunskim klanom, Korać je najavio tužbu za klevetu protiv Krstića.

Nakon toga, sledi skandal zbog teksta “Šminkanje političkog monstruma” Andreja Nikolaidisa, pisca i savetnika predsednika Skupštine Crne Gore na portalu Analitika, u kom stoji da bi bio “civilizacijski iskorak da je Bole (Božidar Stanišljević) upotrebio dinamit i puške koje je sakrio u dvorani u kojoj su glavari, duhovnici i umetnici proslavljali dvadesetogodišnjicu postojanja RS” i u kom Nikolaidis optužuje zvanični Beograd za imperijalnu politiku prema susedima, koja se ogleda u podstreku nezavisnosti Republike Srpske i dalji razvoj događaja je opštepoznat: beogradski mediji prenose delove Nikolaidisovog teksta, padaju optužbe za zagovaranje terorizma, prozivke srpskim vlastima da reaguju, Srbija upućuje demarš Crnoj Gori, Forum pisaca objavljuje proglas kojim traži obustavljanje “hajke na Nikolaidisa” i gušenje slobode govora, među potpisnicima se nalazi i Sreten Ugričić, direktor Narodne biblioteke Srbije, koji biva ekspresno smenjen na telefonskoj sednici Vlade Srbije. Ovako stvar stoji kad se prepriča u kratkim crtama. Međutim, đavo leži u detalju, a detalji su ono u čemu su se svi akteri opasno zaleteli: Nikolaidis u verovanju da vlast u Srbiji ima bilo kakav plan i definisan cilj, beogradski mediji u preuveličavanju značaja Nikolaidisovog teksta, Forum pisaca u tvrdnji da su reakcije na tekst gušenje slobode govora, što ne može da bude tačno jer su beogradski mediji preneli Nikolaidisov tekst i on je javnosti više nego dostupan. Vlada Srbije, takođe, smenom Ugričića i izjavama pojedinih ministara šalje poruku da joj u ovom trenutku više odgovara da se javnost bavi ovom temom, nego nekom neprijatnijom, a vrlo verovatno, važnijom za Srbiju. Ovome treba dodati i mahnitost sa kojom su tabloidi u Srbiji pisali o ovom slučaju, dodajući granje na već razbuktali požar na javnoj sceni. Na primer, “Pres” je vest o Ugričićevoj podršci Nikolaidisu naslovio: “Upravnik Narodne biblioteke podržao atentat na Tadića”.

POVIŠENA TEMPERATURA: Za sve ovo vreme trajanja afera “Nikolaidis” i “Džoli”, događa se nešto što bi se moglo nazvati tihim ratom između beogradskog “Kurira” i sarajevskog “Dnevnog avaza”, pri čemu oba dnevnika koriste identična sredstva: prenose tvrdnje onog drugog izdižući ih na nivo opšteg stava i raspoloženja srpske, odnosno bosanske javnosti. Još nekoliko događaja koji su obeležili protekle dve nedelje zgodno su poslužili za međusobne čarke i packe u najboljem slučaju, dok su u najgorem, poprimili oblik agresivne i vrlo zapaljive huškačke retorike, a čitava stvar ne ostaje bez posledica po stabilnost regiona. Zbog odluke Tužilaštva BiH o obustavljanju istrage u predmetu “Dobrovoljačka”, Milorad Dodik preti zastojem u formiranju Vijeća ministara BiH. Smirivanju strasti u regionu odmogla je i odluka Ustavnog suda u Podgorici da poništi presudu Višeg suda od 6. juna 2009. godine, kojom su Andrej Nikolaidis i nedeljnik “Monitor”, u kom je tekst “Đavolji šegrt” objavljen 2004, bili kažnjeni sa 12.000 evra “na ime duševnih bolova, povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti” tužioca reditelja Emire Kusturice. Nikolaidis i nedeljnik “Monitor”, prema odluci Ustavnog suda, neće platiti ovaj iznos i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

Tako je u čitav ovaj gulaš pridodat gotovo obavezni sastojak postjugoslovenskih međusobnih trzavica, Emir Kusturica, koji se ovih dana takođe oglašava i povodom filma Anđeline Džoli, karakterišući ga kao antisrpski i deo imperijalističke propagande i time zatvara krug.

Na kraju, šta smo imali? Jedan film i jedan tekst koji su uzburkali strasti u tri države, počev od žute štampe, preko kulturne javnosti, pa do političkih vrhova. Afere sa bizarnim povodima izazivaju ozbiljne posledice i odaju utisak da sa nestabilnošću u regionu nije gotovo. Najlakše bi bilo zaključiti da na ovom prostoru traume krvavog raspada Jugoslavije nisu ni blizu zaceljivanju i da postoje neuralgične tačke koje izazivaju eksploziju kad se u njih dirne. Međutim, to nije sve, jer povišena temperatura i ovolika spremnost suseda da se bave jedni drugima pokazuje da nijedna od tri države koje su ovde u pitanju (Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina) nisu spremne ni dovoljno snažne da se bave same sobom i sopstvenim problemima, kojih imaju i preko glave. Valjda zato te glave i okreću od sebe i međusobno upiru prstom tvrdeći da je koren problema u onom drugom. Ili u Anđelini Džoli.

 Vreme.rs