Marin Jurjević: Šjora File piše Trumpu

Povezani članci

• „Pakrački dekret“ zdravom razumu
• Hrvatska konačno treba riješiti pitanje ustaštva
• Svi u istom mraku
• Promocija knjige “Jasenovac – tragika, mitomanija, istina” Slavka Goldsteina
• Esad Bajtal: Improvizacija je manir nekompetentnih
• Bilježnica Robija K.: Aritmetika izbjeglica

Cili jučerašnji božji dan i noć puvala je bura. I jutros opet  puše  ledena bura u Splitu i u ciloj Dalmaciji. Eno radijo javlja da je po miljunti put zatvorilo Maslenički most pa se u Zagreb opet  triba vozit okolo kole po brdiman i goraman Lipe naše. Oti je most pravak Evrope po broju dana kada se ne more priko njega. Pitaj ti dragega Boga zašto su ga baš na tom najburnijem mistu u Dalmaciji digli naši arkitekti jerbo se oni stari, socijalistički most, koji je samo bokun niže –  njanci jedan put u povisti nije zatvorija.  Ali jebeš to. Njega su digle komunjare a sad je nova, demokratska Rvacka i niki novi inđinjeri i arkitekti! Cilu tu litaniju ja moran slušat jutros najranije jerbo me moja susida Šjora File uvatila baš na vratima o lifta i sad mi nikako ne da otić.

“Ma čekaj, di ti je priša. Odani malo, lakšaj. Samo da ti rečen par riči, baš mi tribaš” reče mi ona i uvati me ka klištima svojon košćatom rukom poviše mog lakta i ne da mi mrdnit nigdi ni makac. “Neš ti nigdi, tiću moj,  dok mi nešto ne kažeš!” zapovidnički  mi odma stavi na znanje kako stvari stoje.

“A šta Van triba?” zapitam je ja rezignirano.

“Ništa, ništa meni ne triba nego sam samo tila da mi daš adresu od onega  cukuna Trampa, tila bi mu ja  ništo napisat, pa neka čita ”

“Ma bogati, Trumpu bi tili pisat? Ništa manje nego prišidentu o cile Amerike. A ča oće reč. Ča Van sad on triba, za Gospu Blaženu?”

“Pa oli ti nisi ništa čita u foje. Sve ti u njiman lipo piše. Eno je, tukac jedan, zabranija pristup onoj ogradi o njegove Bile Kuće isprid koje se bila litretala, slikala naša draga pridsidnica Kolinda.”

“Pa ča se Vas za to briga oče li on puštat joli neće puštat svit da se skupja isprid te ograde o njegove pridsidničke  rezidencije? Oli Van je možda palo na pamet poć u Amerike do Bile Kuće?”

“Ti ka da si ovi čas pa drito s Marsa ovod na Pujanke u Split isprid ovega lifta,  Marinko moj. Ma ko govori o meni? Govorin ti o Kolindi. Di će se ona bidna sad slikat kad jopet dojde u državničku vižitu američkin glavešnima, njiovin vladariman i velikodostojniciman? Ne dadu joj prid ogradu o Bile Kuće! A lipo, lipo! Ma ko je to moga očekivat od njih?  Sad su joj  vazeli to njezino važno ljudsko pravo! Je li jin to ta njiova demokracija? Je li to način da radidu jednoj ženi, majci i pridsidnici. Ma di jin je fineca? Da mi je samo znat ko ji je odgaja? Da san ja na njezino misto odma bi jin poslala najoštriju protestnu diplomatsku notu. Zvala bi ja onu njiovu ambasadoricu u Rvackoj na raport drito u naše Ministarstvo o vanjskih poslova. Odma! Nima se tu ča čekat! Uvrida je uvrida! A kad dojdu u nas onda jin mi ispunjavamo sve ča zaželidu. Trćimo oko njih ka mone i ako ko triba dajemo jin i tičjega mlika, tetošimo ji ka da su o suvega zlata, vodamo jih po našim najlipšin mistima i palačama, kusaju najboje bokune a oni našoj bidnoj pridsidnici ne dadu ni da se nasloni na ogradu o kuće njiova pridsidnika. Ma baš san jidna ka pas. Čuli bi oni mene! Tlak mi je na miljun! Koji šporkačuni jedni neodgojeni.”

“Ma nemojte tako šjora File”, smirujen je ja. “To se oni plašidu teroristi. A more bit da su vidili i koju onu slike od Kolinde u maskirnoj uniformi? Ko zna? Svi znadu koliko se ona voli slikavat u uniformi. Jeste li je vidili kako je sva šesna u njoj? Kako joj samo lipo stoji ta vojnička montura! Ka pupa je! Ka diverzant, specijalac joli niki padobranac. More bit da su se tega pripali? Ko će ga znat? Čudan Van je to svit. Plašidu se i malega miša a jemadu višje onih nuklearni bombi nego ja vlasi u kosu! Koji čudni ljudi?”

“Aj, ne mantaj me ovod, Marinko nego pivaj! Koji mu je indiric, koja je adresa od Trumpa?”

“Ma ne znan Van ja to. Lipo na kuvertu napišite Donald Trump a odispod dodajte Bila Kuća, odnosno White House…jerbo se to tako piše po njiovu! Ja mislin da je to dovoljno.”

“Kako si ono reka? Ko to sve more zapantit? Aj drž ovi lapiš i napiši mi to na  škatulu o keksi. Sad san ji vazela doli kod Veljka u butigu. Veliki je popust a malo slakoga uvik čoviku dobro dojde, jel tako!” reče mi ona vadeći kemijsku olovku iz đepa na svom ztimskome kapotu u koji se jutros radi bure uvukla, i izvadi kutiju Jaffa keksi  iz šuštave bile kesice prikrcane  spizom, a joj  na njoj  velikin sloviman čitko napišem:  Donald Trump, WHITE HOUSE, Washington, USA.

“Evo Van na, držite” pružin joj ja natrag škatulu o keksi.  “Svaki će Van pošćer u Ameriku znat di triba odnit Vaše pismo.”

“A razumi li  Trump rvacki ?”, zapita me upito ona.

“Ma ne triba njemu znat njanka jedan jedincati jezik na svitu. Jema Van on privoditelji  ka škaje… o svakega jezika  po jednega.”

“Asti ga Mande, lako li je u Ameriku bit prišidente! Onda bi i ja mogla bit njiov prešidente jerbo ni ja, eto,  ne znan niti jedan jezik na ovemu svitu osin našega”, reče ona a onda malo zastane,  zamisli se i doda: “Ma u stvari, za poć ne lagat, razumin ja bokun i taljanskega. Nisan ja za ništa išla u pučku skulu kad nan je na zidu za vrime ustaša, visila Musolinijeva slika i kad nan je kralj bija taljanski vojvoda. Kako se ono zva? Ajme ne mogu se sad sitit ali mu se čunke dobro sićan! Da ti ne bi možda posmislija da me uvatila staračka skreloza, je li?” zaoštri ona na kraju.

“Bože me sačuvaj. Vi pamtite boje i od samega Manolića. Nima se tu ča reć! Tu ste prvak svita! Bogami jeste.” Sve joj ja begenavam ja jer je moja Šjora File bistra ka malo ko i ja ne znan tega koji bi nju privesla. Misli brzo i velika je zajebantica makar imala ko će ga zna koliko godišć.

“Aj dobro. Virovat ću ti na rič”, reče ona i pogleda me onin svojin strašnim prodornim inšpektorskim pogledon, ka da me gleda rengenskin zrakama drito u mozak i ka da mi čita svaku misal i to unaprid, pa onda  nastavi: “A ti Trump se more slikat sa svojin zabranama. U stvari ja mislin da je on đeloz, jubomoran na našu Kolndicu jerbo ona zna ingleški isto ka i on ali zato još zna i španjolski jezik jerbo  je išla u njiovu skulu  doli di su sami meksikanci. Čini mi se u oni Novi Meksiko, tamo di amerikanci godinaman stalno bacijedu atomske bombe za probu. Je li tako, Marinko moj? Reci mi, tiš to znat najboje” zaključi ona.

“A je, je, Šjora File, skroz ste u pravu! Doli Van oni pravidu nuklearne pokuse već odavna!”, kratko  joj odgovorim.

“Ajme meni” ka zabrinuto će ona: “Samo da nan i našu bidnu Kolindicu nije pinku ozračilo kad je bila tamo na skule?!”, mangupski završi moja dobra susida sve me gledajući s ciničnim podsmjehom ispod oka pa iznenada uđe u lift koji je dolazija i odlazija po ko zna  koji put od kad me bila presrela u ovoj jutarnjoj sačekuši –  a ja brže bolje iskoristim priliku pa biž ća da me ne bi i dalje davila.