Matja Stojanović:Srbija između EU i Rusije

Povezani članci

• OBMANJUJ ME NJEŽNO
• Aleš Debeljak: Mase i falus
• HAJDUK I TETA OLGA ŠAMPIONI 1971. GODINE
• Jugoslavenstvo Ivana Meštrovića i Alojzija Stepinca
• Admir Velagić Mrkva: Velež če živjeti vječno
• HRVATSKA SE TREBA SUOČITI – DA, ALI SA ČIME?

Sve više zapletena u posledice sopstvene, očigledno slabo proračunavane, politike uzastopnih loših odluka čiju cenu snose ili će tek snositi generacije građana, kao i niza pogrešnih poteza na spoljnopolitičkom planu kojima je uspevala da dodatno ograničava sopstvene opcije, Srbija konačno, iako mučno i sporo, dolazi do one kritične tačke posle koje će biti primorana da konačno izabere svoj put. Zahtevi koji dolaze iz EU, i koje u najvećoj meri u ime ostalih država članica formuliše Nemačka, dovoljno su konkretni i praktični, da bi načelnu politiku “i EU i Kosovo” u potpunosti razotkrili kao loše smišljen slogan bez stvarnog sadržaja.
Gore rečeno važi naročito ako se mere koje država sprovodi kako bi rešila aktuelna spoljnopolitička pitanja (jer na pitanje Kosova sve više se može jedino tako gledati, u kontekstu isprepletanosti interesa različitih međunarodnih faktora od značaja), posmatraju u vezi sa proklamovanim ciljevima srpske politike. U suprotnom bi se, na primer, moglo reći da je srpska politika zapravo prilično dosledna, barem kada je reč o približavanju Rusiji. Kako drugačije objasniti, na primer, činjenicu da ruski avion donosi tone opreme za takozvani Regionalni humanitarni centar u Nišu, baš u vreme kada Srbija odbrojava poslednje trenutke pred istek ultimatuma za uklanjanje barikada, samo nekoliko dana nakon što nije dobila datum početka pregovora, dok je status kandidata uslovljen ispunjenjem zahteva u vezi sa Kosovom, kojima se gaze sve takozvane “crvene linije” srpske vlade.

Ko je nudio baze Rusiji?

U prilog tome govori i to da je još 2007. godine funkcioner stranke Vojislava Koštunice sa Kosova Marko Jakšić, izjavljivao kako od Srbije očekuje da, ukoliko EU i SAD priznaju nezavisnost Kosova, ponudi Rusiji da otvori vojne baze “u Srbiji, a naročito blizu granice sa Kosovom.” Šest godina nakon toga, s obzirom na to u kojoj meri je vest o bazi u Nišu odjeknula zapadnim medijima, izgleda kao da je politika Koštunice i Jakšića na putu da trijumfuje. Kako se još moglo čuti, baza u Nišu će poslužiti da se iz nje pruži pomoć pri katastrofama u regionu Balkana, ali i širom Evrope. To međutim ne znači da bi, na primer, ruski avioni gasili požare i na Kosovu. To bi bilo u suprotnosti sa NATO mehanizmom za odgovore na nesreće koji je, kako se navodi u depešama koje je objavio Wikiliks, “prikazan na vežbi Medceur 2009, u Nišu”.
Ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu svojom nedavnom izjavom o mogućnosti da se carinska unija koju obrazuju Rusija, Belorusija i Kazahstan proširi i na Srbiju i Crnu Goru, sigurno je dodatno pokolebao proklamovane težnje vlasti da ostvari uslove koje nameće EU. “To će biti dodatni podstrek za ulaganja, jer se pored postojećih, otvara i tržište Carinske unije” kazao je Šojgu u razgovoru sa crnogorskim kolegom. Iz primera Ukrajine, međutim, moglo se videti da to baš i nije u skladu sa zahtevima koji dolaze iz EU. To je jasno stavio do znanja predsednik Evropske komisije Barozo, rekavši da je Ukrajina slobodna da zaključi bilo kakav sporazum koji bi bio u njenom interesu, ali da istovremeno “nije moguće biti integrisan u (rusku) Carinsku uniju i održavati sveobuhvatnu zonu slobodne trgovine sa EU”.
Rusiji tako nešto, za sada definitivno, ne bi smetalo. Ipak, predlog Ukrajine da sa Carinskom unijom sa rađuje po princpipu 3+1, glatko je odbijen.

Carinska ili Evropska unija?

Koliki potencijal bi u Srbiji mogao da ima ruski pristup govori još jedan primer iz Ukrajine. Naime, Julija Timošenko je proglašena krivom za zloupotrebu položaja i zaključivanje gasnog sporazuma sa Rusijom koji nije u ukrajinskom interesu, uprkos zahtevima iz EU da se poštuju principi pravne države i ljudska prava bivše premijerke, i upozorenjima da bi odnosi sa tom državom mogli da budu ugroženi do te mere da bi i gore pomenuto uspostavljanje zone slobodne trgovine sa EU moglo da bude dovedeno u pitanje. Štaviše, ranije najavljena poseta ukrajinskog predsednika Janukoviča Briselu otkazana je nakon odluke suda kojoj je Timošenko proglašena krivom. Rusija, međutim, to pitanje smatra “unutrašnjim pitanjem” Ukrajine, u koje niko ne bi trebalo da se meša. Lako je zamisliti koliko široku primenu bi sličan pristup Rusije mogao da ima u odnosima sa srpskim zvaničnicima, sigurno umornim od zahteva koje je pred njih sve do danas postavljala EU.
Drugim rečima, zahtevi da svoja “unutrašnja pitanja” rešava u skladu sa EU standardima, što očigledno predstavlja problem kako za najveći deo nosilaca vlasti tako i za većinu građana, u odnosima sa Rusijom jednostavno ne bi više bili tema. Pitanje ljudskih prava, Kosova, Republike Srpske, odnosa prema devedestim godinama i ratnim zločinima, sve ono sa čime je Srbija primorana da se, uprkos sebi, suočava, preko noći bi moglo da prestane da je opterećuje. U tom slučaju bi, međutim, srpska država takva kakva je, nepromišljena i bez dugoročnog plana, morala da se odrekne sigurnosti koju joj pružaju unapred predviđene procedure, jasno istaknuti zahtevi EU, ali i u suštini privilegovanog položaja koji Srbija, u poređenju sa drugim država iz regiona (a naročito sa Kosovom), uživa u odnosima sa EU. U prilog tome da račun nije sasvim jasan, govori i činjenica da je tek nedavno ostvaren do sada najteži, haški uslov, što je ipak neobično ukoliko Srbija zaista nema nameru da se približi EU.