Muje iz Margite

Autor/ica 👤Slobodan Dukić 1.7.2018. u 19:14

Izdvajamo

Baba Dana dobri duh mog detinjstva ličila mi je na Eskimku ili Mongolku. Široka lica. Isturenih jagodica iznad kojih su sijale, isijavale oči pune ljubavi. Kad bi se posle letnjih ferija vraćao u Beograd, zaokrugljen zbog njenih pohovanih batkova, orasnica, krofni... ljubila me u obraze govoreći "ljubi ga baba Dana" i tutnula u ruku izgužvanu novčanicu. Da baba ne vidi. Dana žena div. Bez roptanja je prihvatila tešku ulogu domaćice, majke, supruge... negovala Dušine sestre u starosti.

Povezani članci

Foto: fotobetterlife

U Margiti i dalje stoji crkva Vaznesenja gospodnjeg. Tamiš se i dalje uliva u Dunav. Tito je 1948. uspeo da odjebe Staljina, ali su nam Rusi uvalili babušku. Riblji korov. Šorom šajke a Dunavom i Tamišem plivaju babuške. Šarani više ne hvataju u letu dudinjke. A muje iz Margite ne kuju nove bokserske pobede.

Godine, godine… hm, hm… Pedesete, šezdesete. Vek. Dvadeseti. Kad se još držalo do familije. Pančevo. Gornja varoš. Margita. Sunce se okačilo o toranj crkve Preobraženja gospodnjeg. Tamišom plivaju šarani leđnim stilom. Plop, plop, plop… padaju dudinjke u vodu. Šarani delfin stilom, otvorenih usta, hvataju slatke bobice u letu. Često se setim te slike, na sredokraći između sna i jave, kad pomislim na deo detinjstva proveden u Ulici Dimitrija Tucovića, broj 62. Kod rođaka, familije Josimov. Da doživim tu nadrealnu scenu hvatanja dudinjki u vazduhu o kojoj mi je pričao ujak Jova, po obrazovanju brica, po vokaciji majstor plemenite veštine, trčao sam kao bez duše, sa trskom okićenom pampurom na Tamiš i ne pogledavši deda Vasu. Sedeo je na sokaku. U belim banatskim gaćama. I pio dudinjaru iz fićoka. Ostavljao sam ga otvorenih usta od neverovanja, jer nisam izgovarao – Ljubim ruke!. Ali Bog je sporeć, ali zgodeć, često je moja baba izgovarala ovu kovanicu verujućeg naroda. Uistinu, kazna za “zločin” je stigla. Jedanput, držeći me za ruku, baba me je povela na jutrenje. Jel, Pijada jel taj tvoj….? Jeste Vaso. Da znaš da me ne pozdravlja… Baba me kaznila. Primereno “zločinu”. Tukla me je po goloj guzici prutom, a ja sam poskakivao oko nje, kao da jašem drvenog konjića. Posle sam deda Vasu pozdravljao verbalno i materijalno. Ljubim ruke, cvileo sam prilazeći klupi i celivao mu paorsku nadlanicu.

Godina, godina… hm, hm… Pa ne znam. Znam da me baba šišala do glave. Verovala je da će to da mi ojača koren kose. Napravila mi je medveđu uslugu. Devojčice su me izbegavale, dok sam ih jurio po školskom dvorištu, onako ošišane velike glave. Džaba me Jova brica šišao na nulu. Danas, imam tri dlake na temenu. Devojčice su me batalile, ali sam utehu nalazio, hvaleći se pred drugovima na Dorćolu da su mi ujaci bokseri. Pred njima demonstrirao aperkat, kroše…pokazivao gard, rad nogu. To sam pokupio od ujaka Koste, Mileta, Jove…četvrti ujak Mita Josimov bio je fudbaler pančevačkog Trgovačkog. Peto dete Duše i Dane Josimov, ćerka Desa bila je sestra i – tetka.

Podno kalemegdanskih zidina na betonskom košarkaškom terenu bokserski ring. Ujka Mile ukršta rukavice sa Jorovićem. Nokauterom “Crvene Zvezde”. Poznatom po ubitačnoj levici. Potpuno “out of control” dernjam se sa tribine: Ajde ujka. Napred Mujo…. bodrim Mileta. Gong označava prvu rundu. Borci se “njuše”, razmenjujući konvencionalne udarce. Upadaju u klinč. Sudija komanduje “breake”. Mile spušta ruke, a Jorovićeva levica ga pogađa u bradu. Muja pada kao sveća.

Godina ova. Milan Josimov ima 82 godine. Slep je. Štićenik je Doma penzionera u Pančevu, od lane. “Sećaš se ujka one Jorovićeve levice? Zavio si me u crno”. “Sećam se. Sudija je prekinuo meč, a on me, onako, kurvinjski udario. “Zvezdi” su trebali bodovi. Ali sam ga tukao posle toga dva puta. U Pančevu i u Beogradu.” Od trojice boksera Josimova, takmičara u velter, polusrednjoj, srednjoj i poluteškoj kategoriji, najbolji je bio Mile. Muje iz Margite znala je cela pančevačka varoš, gornja, donja, srednja. Otkud ovaj nadimak? “Obodna” familija i komšije govorile su kako je deda Duša, jednom, spakovao mistriju, fanglu, visak …. i otišao da zida kuće u Bosni. Vratio se u Veliki sokak, gde je založio prvu domaćinsku vatru, sa devojkom. Danom. Bosankom. Slepi bokserski šampion, jedini živi od četvorice braće Josimov kaže da je njegova majka rođena u Americi. U Pensilvaniji. Kako je odatle stigla u Bosnu, zemlju divova? Ne zna se.

Meni je bilo svejedno. Baba Dana dobri duh mog detinjstva ličila mi je na Eskimku ili Mongolku. Široka lica. Isturenih jagodica iznad kojih su sijale, isijavale oči pune ljubavi. Kad bi se posle letnjih ferija vraćao u Beograd, zaokrugljen zbog njenih pohovanih batkova, orasnica, krofni… ljubila me u obraze govoreći “ljubi ga baba Dana” i tutnula u ruku izgužvanu novčanicu. Da baba ne vidi. Dana žena div. Bez roptanja je prihvatila tešku ulogu domaćice, majke, supruge… negovala Dušine sestre u starosti.

Kad danas promaknem kolima pored kuće broj 62 u Ulici Dimitrija Tucovića bljesne sećanje na Josimove. Na deda Dušu i baba Danu. Na muje. Na slavne dane pančevačkog boksa. I vreme kad je BK Dinamo bio šampion države. Na golubove ćubane visokoletače koje je Jova Brica gonio da lete u nebeski bezdan do “tačke”. U Margiti i dalje stoji crkva Vaznesenja gospodnjeg. Tamiš se i dalje uliva u Dunav. Tito je 1948. uspeo da odjebe Staljina, ali su nam Rusi uvalili babušku. Riblji korov. Šorom šajke a Dunavom i Tamišem plivaju babuške. Šarani više ne hvataju u letu dudinjke. A muje iz Margite ne kuju nove bokserske pobede.