Mundijal prijateljstva u Bosanskom Šamcu

Izdvajamo

• Kada se zakotrljala ta šamačka fudbalska saga? Zaimbegović kaže da postoje tvrdnje da je prva lopta donesena u Bosanski Šamac još l916. godine. "Donijeli su je braća Antun i Adam Russ. Njihova majka radila je u pošti. Međutim, prvo fudbalsko društvo osnovano je 1919. godine, pod nazivom "Omladinska sloga". Ono kasnije mijenja ime u "Bosanac". Pod tim imenom djeluje do 1945. Osnivači su bili đaci i studenti. Edvard Bradna, Moric Kabiljo, braća Ritterman, Hasan Repčić, Mehmed Vejzović i Franjo Blažević". Posle Drugog svetskog rata klub menja ime u "Borac". Takmiči se u Tuzlanskoj zoni i Republičkoj ligi BiH. Godine 1969. igra kvalifikacije za Drugu ligu, ali ne uspeva u dvoboju sa osječkim Metalcem. Dva puta igra u šesnaestini finala Jugo kupa. Šamački klub dao je niz dobro poznatih fudbalera u jugoslovenskim okvirima: Slobodana Šipovca, Iliju Katića, Srebrenka Rečića. Obojica su bili i reprezentativci Jugoslavije. Tim imenima treba dodati Mustafu Hodžića, Miju Jankovića, Esada Hadžijusufovića, Kemala Ćelića ... Neki od igrača Borca nosili su reprezentativni dres amaterskog tima BiH i omladinske selekcije.

Povezani članci

• Bajtal: Hanifić, još jedna etno-žrtva u nizu strogo kontrolisanog, politikantski ciljanog i planski usmjeravanog bezakonja i bespravlja
• Propaganda koja je od ljudi napravila glupane, a od života – farsu
• Dino Abazović: U žiži mora biti socijalna pravda, a ne etnonacionalna
• G. W. F. Hegel o Daytonu
• Zločinac kao uzor: Svi studenti u RS-u pozvani na doček Krajišnika
• Sindikat poziva članove na protest ispred Parlamenta FBiH

Foto: FB

Bio je to preludij za pesmu o fudbalskom bratstvu i prijateljstvu

Sa pozivnicom u džepu, da prisustvujem randevuu veterana fudbalskog kluba Borac iz Bosanskog Šamca povodom 99 godina od osnivanja, pičim autoputem Beograd-Zagreb. Lovim skretanje za Babinu Gredu. Odatle preko Slavonskog Šamca preskačem Savu i ulazim u Bosanski Šamac. Doduše, oni koji su pocepali Bosnu nadvoje-natroje isčupali su iz naziva prefiks Bosanski. Da zatru tragove zajedništva. Neka im na “čast”. Samnom, suprugom i tortom za slavljenike, putuje i Veso Ivković iz Beograda. Bivši igrač i trener Borca govori… Dukiću, ruku u vatru bi stavio za Ešrefa. Toliko je iz mene taj čovek iscedio poštovanja… Bio je to preludij za pesmu o fudbalskom bratstvu i prijateljstvu. U to “Brankovo kolo” uveo me rečeni Ešref. Ešref Zaimbegović. Stari fudbalski sabrat iz vremena, kad smo se kao studenti, loptali sa drugima u Studentskoj ligi Beograda igrajući za FK “Ekonomist”. Taj čovek svekolika je legenda Bosanskog Šamca, grada na Savi i Bosni. Kao dečak pretrčao je ulicu od kuće do igrališta Borca i postao prvotimac. Ubrzo po završetku studija u njemu su sugrađani prepoznali dobrog privrednika i domaćina lokalne zajednice. Ešo, kako ga još zovu, ovog četvrtog jula, zajedno sa Eskom Hadžijusufovićem, okupio je veterane Borca i goste pod sloganom Prijatelji stari, gde ste.

Kada se zakotrljala ta šamačka fudbalska saga? Zaimbegović kaže da postoje tvrdnje da je prva lopta donesena u Bosanski Šamac još l916. godine. “Donijeli su je braća Antun i Adam Russ. Njihova majka radila je u pošti. Međutim, prvo fudbalsko društvo osnovano je 1919. godine, pod nazivom “Omladinska sloga”. Ono kasnije mijenja ime u “Bosanac”. Pod tim imenom djeluje do 1945. Osnivači su bili đaci i studenti. Edvard Bradna, Moric Kabiljo, braća Ritterman, Hasan Repčić, Mehmed Vejzović i Franjo Blažević”. Posle Drugog svetskog rata klub menja ime u “Borac”. Takmiči se u Tuzlanskoj zoni i Republičkoj ligi BiH. Godine 1969. igra kvalifikacije za Drugu ligu, ali ne uspeva u dvoboju sa osječkim Metalcem. Dva puta igra u šesnaestini finala Jugo kupa. Šamački klub dao je niz dobro poznatih fudbalera u jugoslovenskim okvirima: Slobodana Šipovca, Iliju Katića, Srebrenka Rečića. Obojica su bili i reprezentativci Jugoslavije. Tim imenima treba dodati Mustafu Hodžića, Miju Jankovića, Esada Hadžijusufovića, Kemala Ćelića… Neki od igrača Borca nosili su reprezentativni dres amaterskog tima BiH i omladinske selekcije.

FK Borac 1964. godine

Te julske prve srede, ispred lokala gde se održava “Mundijal prijateljstva”, kovitlac četrdesetak ljudi nosi me tamo-ovamo. Grle se nekadašnji saigrači, golmani, bekovi, krila…Podsećaju se vremena kad su za loptastom kožom jurili kao električni zečevi. Ta ljudska “pijavica” baca me u naručje stasitog visokog čoveka. Osećam se kao kepec u rukama diva. Enes Lega Alatović, nekadašnji golman Šamčana gužva me od radosti kao krpenjaču. A prvi put se vidimo. Lega je zajedno sa suprugom Mirom doleteo iz Švedske, gde ga je bacio vihor poslednjeg rata. Dobro se dobrim vraća. Lega je Vikinzima iškolovao nekoliko dobrih golmana. Između ostalih, i čuvara mreže reprezentacije Islanda, učesnika ovogodišnjeg Svetskog prvenstva u Rusiji. Učenik nije zaboravio učitelja. Zahvalio mu se pismom.

Vidim da su me i drugi prepoznali kao svoga. Srna, brat od strica čuvenog fudbalera Daria Srne, koji je iz ovog kraja zajebava me zbog niskog rasta. “Mali si. Eto ja sam viši od tebe…” Sa metrom u očima tražim nekoga kome ću moći da jedem “pitu sa glave”. Nemoguća misija. U traženju, čujem da čoveka kome prilazim zovu Mujđa. Kasnije ću saznati da ima 84 godine. Od Mustafa Salkića Mujđe stariji je samo Borac sa 99 leta. Hvale ga kao “ol raund” igrača. Što bi rekli Katica za sve. Doajen među vremešnim fudbalistima. Doputovao iz Amerike. Godine ga smanjile, telo usahnulo, ali iz očnih duplji umesto očiju gledaju “bubamare”. Kad priča, desna noga mu se savija u kolenu. Kao da šutira na gol. “Jeste. Sve sam igrao. Bio sam i golman. Centarfor…” potvrđuje reči saigrača fudbalski metuzalem. Mašala!!! Nije samo Mujđa došao preko “sedam gora i mora”. Nebom od Amerike do Bosne lebdeo je i Mehmed Đuherić Žujo. Golman. U njegovim ručerdama fudbal je bio malešan kao ping-pong loptica. Iz Holandije skoknuo Jusuf Mešić. Iz Belgije dotrčali Sabah i Safet Hadžialijagić i Franjo Milinović. Iz Švedske kao i Lega došao Namik Hadžijusufović. Tu su i Mustafa Ćoralić zvani Trale iz Sarajeva, Ivan Katić iz Osijeka, Ivica Džebić iz Orašja, Adnan iz vogoščćanskog Unisa, kluba prijatelja. Jovica Nastić, Boro Pisarević, Predrag Lukić, Janko Tovirac, Hajrudin Srna zvani Ćuba…

Malo ko, po meni, može da se takmiči sa Eskom Hadžijusufovićem Tuntijem po iskazanim osećanjima. Gori vatra prijateljstva i radosti u čitavom njegovom telu. Tunti došao iz Sarajeva kombijem, punog poklona za prijatelje. On i ja smo “braća po oružju”. On dva veštačka kuka, ja jedan. Ja jedan. Tako je moralo da bude posle decenije i kusur godina igranja fudbala. Danas Tunti silan po stasu i dečak u duši, u “balonima” sprema klinčardiju za buduće učesnike mundijala. Srećan sam što sam se očešao za prijateljevanje sa ovim čovekom. Bacio me na kolena, kad mi je poklonio fudbalsku opremu sa amblemom Crvene Zvezde. Kluba u kojem me je pokojni Miljan Miljanić ispeglao da sam mogao da igram levom kao i desnom nogom i naučio fudbalskom i ljudskom poštenju. Baš kao i druge Stanislava Karasija, Jovana Aćimovića, Slobodana Coleta Jankovića, Trifuna Mihajlovića. Sve sami prvotimci beogradske Zvezde i reprezentativci.

Safet Kapetanović-Major na susretu veterana “Borac” – “Unis”

Iduće godine svi će dobiti zlatne pozivnice za zlatan jubilej. Sto godina postojanja FK “Borac”. I oni iz Amerike, Holandije, Belgije, Srbije, Hrvatske… Dobro došli prijatelji stari, sijaće slova dobrodošlice. Faliće pokojni Safet Kapetanović-Major. Fudbalski general, utemeljivač Posavsko-slavonske lige veterana iz Orašja, Odžaka, Županje, Djakova i B. Šamca. Četrdeset godina proveo je u invalidskim kolicima. Sreli smo se jednog šamačkog jutra on i ja. Kad sam izašao iz lokalnog hotela video sam Majora i njegovo pitanje u očima Prijatelji stari gde ste? Nije bilo odgovora. Ćutale su Sava i Bosna. Gradom su samo promicale gladne mačke i psi. Bila je to jedna od poratnih godina. Zašto?