MUZEJ – SUBJEKT DRUŠTVA

Povezani članci

• Don’t fuck with Melania Trump!
• Samokolonizacija
• Idi mi – dođeš mi
• Nikolić danas raspisuje izbore u Srbiji
• VEČERAS MUSTAFIĆEVA PREMIJERA U TIRANI
• Istinomjer: Rad vlada godinu dana nakon izbora

Odnos ka istorijskom nasleđu je jedan od problema sa kojima se u tranzicionim zemljama susreću Muzeji savremene umetnosti. Takođe, prisutno je stalno i nametljivo isticanje kanona umerenog modernizma, kako u pogledu arhitekture i modela prezentacije, tako i u koncepciji programske politike i organizaciji muzeoloških zbirki i odeljenja. Međutim, većina ključnih problema povezana je sa izostankom finanasijske i političke podrške, a s tim u vezi, i sa nedostatkom prostora.

Odnos muzeja i grada bila je tema godišnje konferencije CIMAM 2011 održane sredinom novembra u Ljubljani, Zagrebu i Sarajevu u organizaciji Moderne galerije, Ljubljana, Muzeja suvremene umjetnosti, Zagreb i Ars Aevi, Sarajevo. To je bila prilika da se okupi oko 160 direktora i kustosa najvećih svetskih muzeja i galerija koji se bave savremenom umetnošću i da se ispitaju relacije muzeja i njegovog lokalnog, neposrednog okruženja. Kao problem istaknuto je značenje muzeja savremene umetnosti danas u vremenu krize, globalizacije i vladavine kapitala. Ceo događaj bio je posvećen prezentaciji umetničkih scena Ljubljane, Zagreba i Sarajeva, kao posebnih studija slučaja, čime se internacionalna stručna javnost upoznala sa njihovom trenutnom situacijom, načinima organizovanja, iskustvima i lokalnim umetničkim scenama. Posebno je istaknuta povezanost javnih muzeja, odnosno državnih institucija kulture i nezavisnih organizacija.

Naime, uopšteno gledano, osnivanje muzeja savremene umetnosti pokazatelj je društveno-ekonomskog razvoja društva i odnosa države ka savremenoj umetničkoj sceni, kulturi, društvenim vrednostima i viziji napretka. Zgrade novih muzeja su najčešće simboli urbanih celina i ogledala svetova svojih posetilaca i okruženja. Muzeji su danas preduzeća, sa izraženim ekonomskim resursima.

Kakva je situacija sa muzejima savremene umetnosti u tranzicionim sredinama i u kojoj meri su oni ogledala društva, možemo zaključiti na primeru našeg regiona:

1. Najava novog doba, tzv. nulta tačka bilo je osnivanje internacionalne kolekcije savremene umetnosti Ars Aevi u Sarajevu tokom devedesetih godina 20. veka. Najveći svetski umetnici su se odazvali pozivu i donirali svoje umetničke radove Sarajevu. Međutim, i pored odavno završenog arhitektonskog projekta nije postignut politički konsenzus da je izgradnja novog muzeja kapitalni investicioni projekat. Muzej Ars Aevi još uvek nije dobio adekvatni prostor za prezentaciju ove zavidne međunarodne zbirke.
2. Za razliku od situacije u Sarajevu, 2009. godine otvoren je monumentalni Muzej suvremene umjetnosti u Zagrebu. Time su postavljanji visoki standardi umetničko-muzejske produkcije i prakse i ostvareni uslovi za realizaciju i najzahtevnijih velikih internacionalnih izložbi. Posle izgradnje ovako ambicioznog projekta otvorila su se nova pitanja u vezi sa mogućnostima tehničkog i programskog održavanja prostora, kao i njegove relacije sa neposrednim okruženjem. To istovremeno predstavlja jedan novi, viši nivo razmatranja savremene muzeološke prakse, mnogo napredniji od situacije u regionu.
3. U Beogradu je postojeća zgrada Muzeja savremene umetnosti zatvorena za javnost zbog rekonstrukcije 2007, a o izgradnji novog objekta još uvek nema ni reči. Situaciju otežava još i to da su u procesu renoviranja ili adaptacije takođe i Narodni muzej, Istorijski muzej i Muzej grada Beograda. Međutim, čini se kao da polovično funkcionisanje mnogih muzeja u Beogradu nikoga preterano ne uzbuđuje. Povremeno reaguju samo pojedinci iz struke kada im se za to ukaže prilika. Politički kadrovi koji se tu nalaze mogu ostati bezbedni samo ukoliko “ne talasaju”, tako da se ova uspavana situacija prenosi iz godine u godinu i sve više postaje normalna.
4. U Ljubljani je Muzej savremene umetnosti Metelkova izgrađen kao zasebna jedinica Moderne galerije Ljubljana rekonstrukcijom i dogradnjom stare vojne kasarne “Metelkova”. Naime zbog nedostatka prostora Moderna galerija je još 1995. godine dobila jednu od zgrada ove kasarne koju je tokom godina koristila u cilju promocije buduće zbirke i muzeja savremene umetnosti. Deo kasarne neposredno pored muzeja je poslednjih dvadeset godina zaposednut (skvotiran) od strane umetnika i drugih aktivista koji su tu osnovali Autonomni kulturni centar Metelkova, sa nezavisnim organizacijama i kolektivima. Ostale delove kasarne država je dodelila novom Etnografskom muzeju, Nacionalnom muzeju i Ministarstvu kulture, tako da je formiran specifičan kompleks javnih muzeja i nezavisnih organizacija.

Svojom lokacijom Muzej savremene umetnosti Metelkova je direktno usmeren i povezan sa nezavisnom umetničkom scenom, te se oseća da je idejni korpus nove postavke nastao apropriacijom institucionalne i nezavisne društveno-umetničke prakse. Novi zadaci koji im sada mogu predstavljati izazov u vezi su sa odnosom muzejske i galerijske prakse, odnosno mogućnostima organizacije povremenih izložbi.

5. Pozicija muzeja u odnosu na njegovu okolinu aktuelizovana je i u Novom Sadu kroz, nažalost, obustavu projekta izgradnje nove zgrade Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, planirane dogradnjom i rekonstrukcijom industrijskih objekata u zanatsko-industrijskoj tzv. Kineskoj četvrti. Rezultat je bio pronalaženje privremenog prostora i smeštaja MSUV u delu zgrade nekadašnjeg Muzeja socijalističke revolucije (danas u sklopu Muzeja Vojvodine). Smeštaj više institucija u jednom prostoru je doveo do konstruisanja novih problema i pitanja u vezi sa odnosom savremene umetnosti i istorijskog nasleđa, naročito sagledavanja revolucionarne borbe u savremenom kontekstu. Takođe, proizvedene su i mnoge druge nejasnoće izazvane prezentacijom različitih izložbenih sadržaja u istom prostoru. Istovremeno, izgranja nove zgrade MSUV prestala je da bude tema lokalnih političara, čak i sada kada počinje predizborna kampanja.

Odnos ka istorijskom nasleđu je jedan od problema sa kojima se u tranzicionim zemljama susreću Muzeji savremene umetnosti. Takođe, prisutno je stalno i nametljivo isticanje kanona umerenog modernizma, kako u pogledu arhitekture i modela prezentacije, tako i u koncepciji programske politike i organizaciji muzeoloških zbirki i odeljenja. Međutim, većina ključnih problema povezana je sa izostankom finanasijske i političke podrške, a s tim u vezi, i sa nedostatkom prostora.

U Novom Sadu, kao i u verovatno svim drugim centrima, postoje napušteni trgovinski, industrijski i vojni objekti. Tako je po ugledu na Autonomni kulturni centar Metelkova i mnoge slične organizacije u regionu, u Novom Sadu tokom decembra 2011. grupa nezavisnih društveno-umetničkih organizacija i pojedinaca ušla u napuštenu kasarnu s ciljem osnivanja Društvenog centra, javnog prostora namenjenog stvaranju kreativne civilne zone. Ubrzo su morali da napuste prostor, zbog nerešenog pravnog statusa i moguće prodaje kasarne.

Kako je preduzenička kultura danas gotovo totalna privatizacija svega pa i onoga što se nekad nalazilo izvan domašaja kapitalizma i protivno njemu, kao što su avangardna i radikalna umetnost, tako državne muzeje savremene umetnosti i mnoge nezavisne umetničke kolektive možemo da posmatramo kao deo ove preduzetničke kulture. Muzej kao subjekt kulture, prinuđen je da se prilagodi ovim promenama u kulturi i društvu kako u sadržajnom, tako i u organizacionom i ekonomskom smislu. Potrebno je da pronađe mehanizme kojima bi se nametnuo političkim strukturama kao bitan i neophodan segment ekonomskog razvoja društva. Odnos muzeja savremene umetnosti i njegovog okruženja ne počiva na idealizmu društvenih vrednosti, već na ekonomsko-strategijskom odnosu u kojem obe strane imaju koristi.

U Ljubljanji, iznad ulaznih vrata novog muzeja nalazi se monumentalni rad poznatog rumunskog umetnika Dana Peržovskog (Dan Perjovschi), čiju smo samostalnu izložbu imali prilike da vidimo i u MSUV Novi Sad tokom 2010. Na ovom simboličnom mestu predstavio je svoju analizu fenomena borbe za preživljavanje umetnosti u tranzicionim društvima pod nazivom “Godine 1990. govorili smo o slobodi, a sada govorimo o novcu”.

Maribor 2012 – zivljenjenadotik