Na granici

Zlatko Jelisavac
Autor 26.4.2017. u 08:59

Izdvajamo

  • Manite se više dnevne politke i šta je rekao Vučić, Dačić ili Vulin... Jesu bitni izbori za naše društveno obitavanje, ali mi prvenstveno moramo da mislimo na to od čega živimo. Socijalni bunt je mnogo konkretniji i ubitačniji za vlast od političkog i iskreno se nadam da ću za svog života konačno doživeti i učestvovati u pravim socijalnim nemirima kojih još uvek nema u Srbiji jer mi sem sporadičnog štrajka radnika i ne poznajemo ništa drugo. Da krenemo za 1. Maj, za početak, u dostojanstvenu šetnju sa zastavama i crvenim karanfilima za reverom – kao svuda što to rade radnici u normalnom svetu, a ne da se prežderavamo mesom negde na pikniku. Da ih priupitamo: zašto vlast reaguje samo onda kada se radnici vešaju ili pak sebi odsecaju prste na radnom mestu? Da tražimo, na primer, novi zakon o radu jer su nam ovaj sadašnji nametnuli a da nas nisu ni pitali. Kada zajedno izađu na ulice studenti, radnici, sindikati onda vlast mora da odreaguje i ne može da se pravi blesava kao ova sadašnja za koju su protesti samo hir opozicije.

Povezani članci

Na granici

Foto: Flickr

Vreme je da se prekarijat u Srbiji konačno ujedini i pobuni, to jeste zatraži pravdu za sebe i iskreno se nadam da je taj proces već počeo i da ga više niko i nikada neće moći zaustaviti.                                      

Bio ja u Bosni prošle nedelje… Išao sam autoputem preko Hrvatske jer tako stižem najbrže i sa najmanje stresa. Ali, ne lezi vraže. Već na srpskoj granici bila je gužva, ali zbog uskršnjih praznika tako nešto i nije bilo neočekivano. Prešli smo granicu (išao sam autobusom) za nekih sat vremena, a onda smo se zakucali na hrvatskoj granici. Čekali smo četiri sata, na nekom parkingu sa strane, neposredno pred samim prelazom. Automobili su prolazili, ali mi smo morali da čekamo. Bez ikakvog objašnjena stajali smo kraj autobusa i hvatali zjale. Onda je došao hrvatski graničar i rekao nam da moramo ući u autobus jer u graničnom pojasu ne smemo biti van vozila. Na šoferovo pitanje zašto da putnici sede satima u busu, graničar je ljutito odgovorio: Onda ćemo vas kazniti! Poslušno smo ušli u autobus i tu čekićali preostalo vreme. Uz sve opservacije i osluškivanje nisam primetio da se na prelazu predviđenom za autobuse bilo šta događa. Naprosto smo morali tu da stojimo i da čekamo. Da se raspitujemo svakako nije bilo pametno pošto su policajci-graničari bili vidno nervozni. Konačno su nam pregladali pasoše i mogli smo da nastavimo put. Na bosansko-hrvatskoj granici nije bilo gužve niti problema sa prelaskom. Sutradan sam slušao na vestima kako su slovenski graničari maltretirali hrvatske građane pri prelasku slovenačko-hrvatkse granice, a pod izgovorom da je EU naložila privremenu pojačanu kontrolu svojih granica. Čemu kontrola na granici između dve države koje jesu u EU? – pitam se. Ali dobro, bezbednosni razlozi… Na vestima su takođe javili da su neki putnici, iznervirani čekanjem i ponašanjem slovenskih graničara, krenuli prešice preko granice. Kasnije su ih novinari intervjuisali dok su hodali autoputem. Kažu da više nisu hteli da trpe ponižavanje i višesatno čekanje. Mislili su da je vreme granica i višesatnog čekanja iza njih, ali eto Slovenci su se potrudili da ih podsete na „stare-dobre dane“. E, onda sam povezao zašto sam, zajedno sa ostalim putnicima, trpeo dril hrvatskih graničara – naprosto su „tako bili u mogućnosti“. Nisam od onih što od „’rvata samo zlo očekuju“ ali ja drugog razloga, sem „mogućnosti“, za višesatno čekanje, pred samom graničnom linijom – ne mogu da nađem. Niko od putnika nije izveden niti je bilo problema sa prtljagom ili dokumentima. Naprosto smo bili taoci tuđih frustracija.

U Bosni sam primetio  da je  dosta prehrambenih proizvoda, na primer,  jeftinije nego u Srbiji, pa čak i proizvodi koji se uvoze iz Srbije. Sećam se da su to pre govorili naši turisti na crnogorskom primorju koji su se čudili kako je mleko iz Srbije  jeftinije u Crnoj Gori nego u matičnoj državi. Događa se, šta ćeš… Ali ipak su me najviše iznenadile cene benzina. Pa mi smo stvarno lideri u regionu po tome pitanju. Izračunao sam da mi plaćamo barem trideset dinara po litri skuplji benzin nego šoferi u Bosni. Kako to? Pa u Srbiji država pumpa cenu svojim akcizama – kažu vlasnici benzinskih pumpi, a država odgovara da prodavci benzina preteruju sa cenama i tzv. maržama koje su najveće u regionu, a moguće i u celoj Evropi. I u Austriji je cena benzina visoka kao i u Srbiji, ali kada poredimo standard austrijskih građana i naših to je stvarno neuporedivo gore po nas jer tamo su plate u proseku dve hiljade i više eura, a kod nas su trista… Zašto je onda to tako u Srbiji? Da li država pokušava da budžetske rupe popuni iz džepova građana, a  preko visokih cena za gorivo ili je pak u pitanju gramzivost naših pumpadžija? Verovatno je u pitanju i jedno i drugo, a  mi, obični građani, možemo samo sa žaljenjem da konstatujemo da nas deru kao budale i da je vožnja automobilom sve više privilegija ljudi sa dubljim džepom ili debljim novčanikom. No, cene naftnih derivata ne utiču samo na našu mogućnost da se manje ili više vozikamo automobilima već i na celokupnu ekonomiju. Kada rastu cene goriva onda rastu cene prevoza, usluga, proizvodnje i prerade i sve u svemu naš život postaje skuplji jer je sve prokleto vezano za natu i njene cenu. Ali, sigurno ste primetili, da ubrzo nakon poskupljenja nafte dolazi i do porasta cena gotovo svih proizvoda, međutim kada dođe do pada cena nafte prodavci se uopšte ne žure da pojeftine svoje proizvode i u najboljem slučaju cene ostaju iste, sem ako nije neka akcija tipa sezonsko sniženje i sl. Pored prevelikih trgovačkih marži i često nerealno napumapnih cena – naš kupac nema nikakve šanse da postigne standard makar i približan onom koji postoji, na primer, u jednoj Belgiji, pa čak i u Slovačkoj ili nekoj drugoj siromašnijoj članici EU. Pazite, u Nemačkoj ćete verovatno proći jeftinije što se tiče kupovine hrane, proizvoda namenjih za higijenu i ostalih osnovnih potrebština jer je tamo ponuda toliko velika da će svako, prema džepu i mogućnostima, naći ono što mu treba po pristojnim cenama. Dobro, cigarete, alkohol i noćni provod su tamo skuplji, ali to ne spada u domen osnovnih potreba, zar ne? U Srbiji trećinu lanaca tzv. marketa drži kompanija Delez, a drugu trećinu Agrokor, dok preostala trećina spada na ostale. Srbija jako puno proizvoda uvozi bez ikakvog pametnog razloga sem da puni džepove uvozničkog lobija koji još uvek ostvaruje ogromne zarade. Zašto mi to trpimo? E to je pravo pitanje koje se mora pokrenuti u široj javnosti jer pored naših malih zarada, ako ih imamo uopšte, krivac za naš loš standard su i bezdušni tzv. tajkuni koji nas deru kao ovce, a država se pravi luda jer je sama i omugućila nekolicini moćnika da se bahate kako hoće. To je razlog zbog kojeg treba prvenstveno da se bunimo i tražimo bolje uslove za nas obične ljude i radnike koji jedva spajamo kraj sa krajem. Manite se više dnevne politke i šta je rekao Vučić, Dačić ili Vulin… Jesu bitni izbori za naše društveno obitavanje, ali mi prvenstveno moramo da mislimo na to od čega živimo. Socijalni bunt je mnogo konkretniji i ubitačniji za vlast od političkog i iskreno se nadam da ću za svog života konačno doživeti i učestvovati u pravim socijalnim nemirima kojih  još uvek nema u Srbiji jer mi sem sporadičnog štrajka radnika i ne poznajemo ništa drugo.  Da krenemo za 1. Maj, za početak, u dostojanstvenu šetnju sa zastavama i crvenim karanfilima za reverom – kao svuda što to rade radnici u normalnom svetu, a ne da se prežderavamo mesom negde na pikniku. Da ih priupitamo: zašto vlast reaguje samo onda kada se radnici vešaju ili pak sebi odsecaju prste na radnom mestu? Da tražimo, na primer, novi zakon o radu jer su nam ovaj sadašnji nametnuli a da nas nisu ni pitali. Kada zajedno izađu na ulice studenti, radnici, sindikati onda vlast mora da odreaguje i ne može da se pravi blesava kao ova sadašnja za koju su protesti samo hir opozicije. Vlast ne uviđa ili ne želi da zna za prisutno nezadovoljstvo  kod građana i da će ono kad-tad kulminirati u besu protiv političke nazovi elite. Vlast misli da ljudi protestuju samo zbog skorašnjih predsedničkih izbora. Vreme je da se prekarijat u Srbiji konačno ujedini i pobuni, to jeste zatraži pravdu za sebe i iskreno se nadam da je taj proces već počeo i da ga više niko i nikada neće moći zaustaviti.

Zlatko Jelisavac
Autor 26.4.2017. u 08:59