Nervozni dinarski element

Povezani članci

• Goran Sarić: Draža i paralaža
• Petar Fehir: Kapitalističko samoupravljanje
• Preliminarni rezultati: U BiH su popisane 3.791.662 osobe
• Naša stranka zatražila izmjene Ustava: Predsjednik BiH umjesto Predsjedništva
• Zaobilaznica oko Kotora
• Josipovićev šuć-muć

“Kako je zlo toliko trijumfovalo tokom raspada
 Jugoslavije? To pitanje mi ne izlazi iz glave. Jeste,
 sve strane su ispraznile zatvore. Hiljade patološkoh
 tipova, duševnih bolesnika i okorelih ubica je
 odjednom dobilo moć. Pokrenuta je mašinerija zla,
 koju posle nije bilo moguće zaustaviti. Ljudski mrak
 stupio je na pozornicu. Dno dna dobilo je šansu da,
zbijeni u čoporu, odlučuju i presuđuju. Mnogo je igrača
 u tom pozorištu lutaka bilo skriveno iza zavese. Jeste,
 razni interesi su bili u igri; i u zemlji, i u inostranstvu.
 Stereotipi su postali državne politike. Međutim, to ne
 objašnjava dubinu zločina počinjenih u Bosni,
u Hrvatskoj i na Kosovu. I dalje nema odgovora
na pitanje kako je to bilo moguće?”

Kako smo nisko pali. Ta rečenica mi se redovno javi na godišnjicu Srebrenice, Vukovara, Sarajeva, Bratunca, Kravice, Potočara… Svih tih mesta koja više nisu samo geografske odrednice, već sablasne šifre na mapama zločina na kraju dvadesetog veka, po zločinu najuspešnijeg od svih vekova.

Svaki zločin ima svoje ime i prezime. I onda, kada je počinilac nepoznat. I nedostupan. Zločini ne mogu biti alibi za zločine. Biti protiv zločina znači čistiti ispred svoga praga. Zato takvi izazivaju odijum i “naših” i “njihovih”, jer nisu ni “naši”, ni “njihovi”. Oni su opasnost za kontinuitet zločina. Za biznis u kojem učestvuje veliki broj kooperanata. Činjenica da mnogi sudionici nemaju predstavu o finalnom proizvodu ne može ih amnestirati od posledica. Svako se negde ugradio, obavio svoj deo posla. Tu je i ćuteća većina, koja neučestvovanjem u otporu zločinu, posredno učestvuje u zločinu.

Kada se bračni par razvodi, obavezni savet psihologa je da nikad više ne pričaju o onome što je bilo. Da ne ponavljaju prošlost. Da izađu iz loše beskonačnosti. Jer, da bi se nastavio normalan život, crne tačke prošlosti se moraju zaboraviti.

Postoji jedna floskula koja je stekla status nesumnjive istine još u vremenu ondašnje Jugoslavije. Rečenica koju i danas čujemo: Oprostiti, ali ne i zaboraviti. To je nonsens. To može samo svetac. Negovanje sećanja na zločin dovodi zločin u poziciju stand by. Baš suprotno, jedini način da se živi normalno, da se lanac zločina prekine, jeste suočiti se sa tragičnim događajima, kazniti zločince, i onda, zaboraviti. U suprotnom, sve će se to ponoviti. Problem je što se verbalno oprašta, ali niti se kažnjava, niti se zaboravlja. I tu kraja nema.

Kako je zlo toliko trijumfovalo tokom raspada Jugoslavije? To pitanje mi ne izlazi iz glave. Jeste, sve strane su ispraznile zatvore. Hiljade patološkoh tipova, duševnih bolesnika i okorelih ubica je odjednom dobilo moć. Pokrenuta je mašinerija zla, koju posle nije bilo moguće zaustaviti. Ljudski mrak stupio je na pozornicu. Dno dna dobilo je šansu da, zbijeni u čoporu, odlučuju i presuđuju. Mnogo je igrača u tom pozorištu lutaka bilo skriveno iza zavese. Jeste, razni interesi su bili u igri; i u zemlji, i u inostranstvu. Stereotipi su postali državne politike. Međutim, to ne objašnjava dubinu zločina počinjenih u Bosni, u Hrvatskoj i na Kosovu. I dalje nema odgovora na pitanje kako je to bilo moguće?

Opasna su uopštavanja; na osnovu pojedinačnih primera stvarati stereotipe. Po cenu da i sam uzmem udela u toj raboti, ne mogu a da ne primetim da nigde nisam sreo toliko ljudi koji nemaju ni gram sumnje u vlastiti pogled na svet, kao na našim prostorima. Nigde toliko drčnih i nabeđenih. Onih, što sve znaju bolje od drugih, što samo sebe slušaju. Isključivi, bezobzirni, beznadežno glupi. Superiorni samo u vicevima; to je prostor trijumfa njihove pameti. Nigde nisam uočio takvu količinu prepotentnosti bez pokrića kao u prostorima nekadašnjih YU republika, tačnije, u zemljama današnjeg Zapadnog Balkana. Da li je to potomstvo onih koje je Dvorniković opisao kao “nervozni dinarski element”?

Letos na HRT-u emisija iz turizma. Na jednom ostrvu u Dalmaciji, lokalne uredbe toliko su poboljšale turizam, da su prihodi udvostručeni. Egzaltirani ugostitelj izjavljuje da kada bi i drugi opštinari na Jadranu tako postupili, hrvatski turizam bi toliko procvetao da bi Francuzi, Italijani, Španci mogli da stave ključ u bravu. Neverovatno. Odmah da ukopa drugog. Iako teško da je bio dalje od svog ostrva, on presuđuje Špancima, Francuzima, Italijanima.

Menjam program i upadam u anketu TV Crne Gore; intervjuišu turiste koji odlaze sa letovanja. Jedan građanin Crne Gore, koji živi u Nemačkoj, izjavljuje da bi još više trebalo iskoristiti jedinstvene prednosti koje njihova zemlja ima, jer, kaže taj veselnik, kada letite avionom, i kada napustite nebo Crne Gore, nestaju boje. Dakle, ostatak sveta izvan Crne Gore obitava u crno–belom filmu.

Po povratku sa letovanja na Jadranu, dočekuje me nonsens bez premca. Jedan srpski političar izjavljuje: Kada je Kosovo u pitanju, realnost se ne uzima u obzir. Kakva izjava! Dakle, Kosovo je u nadležnosti mitologija. To je u sektoru Boga bez portfelja.

Kakva neodgovornost prema savremenicima i potomstvu. Državna politika je opcija čija se ispravnost ne meri rezultatima danas, ili sutra, već u predelima neodređene budućnosti. Tako da za svog života oni ne podnose izveštaj, čime se gubi perspektiva. Slavna istorija je naša svakodnevica. “Anti–normal programom” dilitovati sve viruse sumnje. Somnabulost je mera naše stvarnosti. Stekli se idealni uslovi za manipulaciju. Tako malo ličnog života, a toliko mnogo fantazma. Patriotama unapred podeljene indulgencije.

Kosovo je postalo unosan biznis. Jer, kako nema mogućnosti da se rezultati u nekoj bliskoj budućnosti vide, to je onda idealan zaklon za nesposobne, raj za profitere, azil za somnabule koji se odmah transponuju u mit. Svako nešto dobija. Samo nomalni i čestiti gube.

Zato nije čudno što je nedavno pedeset hiljada Srba sa severa Kosova zvanično zatražilo rusko državljanstvo. Ionako se stvarnost u Srbiji ne uzima u obzir.