Palanka, palamar, panika

Povezani članci

• Tuđmanov smijeh iz groba
• Vinko Grgurev Plenkoviću: Trebali biste spriječiti eskapade onih kojima je za sve kriv “drug Tito”
• Beograd domaćin neobične retro izložbe: Kako je živio prosječan Jugosloven
• Duh Karađorđeva ponovo nad Bosnom i Hercegovinom
• Živ je Dobrica (Ćosić), umro nije
• Navijači i građani protestovali u Mostaru zbog brutalnosti policije

Svake godine u Srbiji se dogodi trocifreni broj prijavljenih silovanja; kažem “prijavljenih” jer poznavaoci problematike smatraju da na svako prijavljeno idu tri do četiri neprijavljena, pa vi sad vidite. Kao što znamo, silovatelji su obično muškarci, a žrtve žene; ni jedno ni drugo nije beziznimno, ali je, je ‘l da, prilično uobičajeno. I šta je još zajedničko silovateljima u ovoj zemlji, osim da spadaju u izvesnu vrstu bića muškog roda? Ne biste verovali: zajedničko im je to da nisu Avganistanci. Izuzetno retko ćete, barem u Srbiji, naleteti na silovatelja koji bi bio Avganistanac. Ili uopšte stranac. Pa još tražitelj azila ili čak ilegalni imigrant. Štaviše, sve do nedavno nismo imali nijedan slučaj ove vrste.

Ipak, nedavno se u Banji Koviljači odigrao zločin silovanja, žrtva je državljanka Velike Britanije, a osumnjičeni je Avganistanac, ili grupa od nekoliko njih – to jest, Avganistanaca. Zločin je ozbiljan, počinilac ili počinioci moraju biti ozbiljno kažnjeni, uznemirenje okoline je prirodno. Međutim, šta? Odjednom se nadigla silna moralna panika (sa elementima organizovane hajke; za sada verbalne i simboličke, ali nikad ne znaš) oko toga da u Banji Koviljači, u prihvatilištu za azilante, navodno živi oko dve i po hiljade njih, i da je to Strašna Opasnost za domicilni živalj, i ženski i muški. O deci da i ne govorimo: na dan kada nastaje ovaj tekst, u lokalnim školama nije se pojavilo gotovo pa nijedno dete – deci je svaki razlog za neodlazak u školu podjednako dobar (tako je vazda bilo i vazda će biti), a roditelji su tim uskraćivanjem svoje dece obrazovnim i ostalim institucijama, je li, želeli da “pošalju poruku” kako se ne osećaju nimalo bezbednim zbog te, je l’ tako, silne navale Mrskih Stranaca na njihovu pitomu podrinjsku palančicu, i to uglavnom iz egzotičnih muslimanskih ili dalekoistočnih zemalja. Pa su, eto, simbolično pozatvarali nejač u kuće, da im se štagod ne dogodi.

Jedna sjajna definicija moralne panike (ovde sam je, drugim povodom, već navodio) kaže da je m. p. “izraz za situaciju u kojoj se u nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalistički način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti smrtna opasnost, a koja se može otkloniti jedino radikalnim, i u pravilu represivnim merama”.

Pokušajmo sada da paraargumentima Moralne Panike suprotstavimo suvoparnu prozu stvarnosti. Tražilaca azila u Koviljači zapravo je nekoliko stotina – brojevi se kreću od tri do sedam stotki. Uz to dolazi izvestan broj ilegalnih imigranata, među kakve spada i Avganistanac osumnjičen za silovanje. Do sada, za već lep broj godina otkad taj azilantski centar postoji, nije bilo nikakvih “bezbednosnih” pretnji po domaće stanovništvo od azilanata, a pri tome mnogi lokalni žitelji od boravka ove populacije privremenih (tranzitnih) imigranata (koji moraju negde da stanuju, da kupuju, da se hrane etc.) imaju direktnu ili indirektnu ekonomsku korist.

Šećer ipak dolazi na kraju. Republički komesar za izbeglice Vladimir Cucić kaže Novostima i ovo: “Od 500 raznih prekršajnih i krivičnih prijava koje su do sada podnete, samo dve se odnose na sukob među azilantima koji su izazvala dvojica pijanih Iračana, a sve ostale na napade, prebijanje i otimanje novca od azilanata”.

Hajdemo sad to isto, ali sporije, s razumevanjem. Imamo, dakle, pet stotina potencijalnih, čak vrlo verovatnih, kršenja zakona, manjeg ili većeg obima. Od tih 500, u dva slučaja (ili 0,4 %) počinioci su azilanti. Pa čak i tu su žrtve opet drugi azilanti, a ne “domoroci”! U preostalih 498 slučajeva (ili 99,6 %), azilanti su žrtve pljačke ili šikane “domaćih”! I, šta na kraju biva? Nakon jednog (uistinu groznog) slučaja silovanja jedne Britanke, vaskoliki “srpski domaćinluk” Banje Koviljače organizuje masovne demonstracije i patetično zatvara decu u kuće, u preogromnom strahu od pomahnitalih tipova zagasite puti, koji tobože bauljaju okolo zakrvavljenih očiju, klatareći nabreklim golim palamarima i tražeći šta će da siluju! A znate već njih, to ne bira mnogo, ‘oće to i na muško da udari! Ne, ne, tu situaciju ni Basara ne bi stavio u neki svoj otkačeni roman, smatrao bi je previše apsurdnom, obaška i degutantnom.

Srbija je, kao i ostale tugaljive južnoslovenske pokrajine s mogućim izuzetkom Slovenije, zemlja iz koje se tradicionalno mnogo više odlazi (“trbuhom za kruhom”) nego što se u nju useljava. Zapravo, ako ne računamo ratno i poratno “etničko doseljavanje” (Srbi iz ex-YU republika) i ono nešto “tradicionalnih” nacionalnih manjina, mahom po Vojvodini, te domicilne Rome, ovde zapravo tih vidljivo “drugačijih” ni nema, osim na nivou statističke šale. Setite se samo kada je, negde u drugoj polovini devedesetih, uglavnom po ekonomski propulzivnijim gradovima kakvi su Beograd, Novi Sad ili Pančevo, nastajala ona skromna i vredna kineska imigrantska zajednica; ubrzo je krenuo malograđanski cunami moralne panike (u kojem su, o sramote, aktivno učestvovali i neki tadašnji opozicioni političari!) kako će nas “žuti preplaviti” i tome slično. Kad ono, šta? Do dan-danas, Kineza je u Srbiji tek šaka jada, par hiljadica, statistički na nivou dubokih promila. I teško da nekome “otimaju posao” ili kako već idu ta moronska nagvaždanja preuzeta od lobotomizovanih zapadnoevropskih neonacista i sličnog ljudskog smeća. A kanda se ni u silovanjima i ostalim nepočinstvima, naročito prema domicilnom stanovništvu, baš nešto ne ističu.

Kad su se već ovih dana “svi”, a tragično prekasno, opsetili preminulog Radomira Konstantinovića, hajde da i ja iznova upotrebim njegovu najcitiraniju rečenicu, uvodnu u njegovoj krucijalnoj studiji: “Iskustvo nam je palanačko”. I ta Palanka svakako nije neko mesto – recimo, Banja Koviljača – nego stanje duha. A Palančanin vam je takav, površni i beskarakterni larmadžija, sklon da smatra da njemu “prirodno” pripadaju sva prava ovoga sveta – i kada je u svojoj Palanci i kada ode daleko od nje – dočim drugima ne pripada ništa, osim ako im on to milostivo dozvoli. A on im radije ne bi dozvolio, ma nikad ne znaš sestro slatka, kad se to bre raspusti pa isuče palamare…

Vreme.rs