Pančić: Napad mokrom loptom

Autor/ica 20.9.2012. u 09:47

Povezani članci

Ako nas išta poguši i pomori, ovde između Drine i Timoka, biće to ekološka katastrofa permanentnog izliva visoko toksične banalnosti koja kulja sa svih strana i sliva nam se pravo u glavu i srce, kontaminirajući svest i podsvest, razum i osećajnost, volju i predstavu sveta. I to banalnosti vrištave, drečeće, agresivne, smaračke, banalnosti koja se samoustoličila kao Zakonopravilo, i ne trpi ni najmanja odstupanja od sebe same. Ima valjda i četvrt veka kako prolazimo kroz taj i takav teror, a stvar nikako da olabavi, taman pomisliš da je malo ohanula, a ona se pridigne, pa udri i razvaljuj ponovo. Trivijalni i banalni tipovi, pri tome još i napadni i naporni u svojoj potresno blesavoj uverenosti da je njihova sopstvena ništavnost jedina ispravna mera sveta i čoveka u njemu (a naročito tzv. srpskog čoveka!), ne pokazuju ni najmanje znake zamora materijala, a ako neki slučajno i posustane, ako mu nekim blaženim slučajem koncentracija banalnosti u organizmu toliko opadne da ga učini nezainteresovanim za dalje trovanje okoline, eto ti deset novih jurišnika Urlajućeg Ničega da ga odmene – pri čemu je svaki pojedinačno garantovano tupaviji, ali zato i agresivniji od prethodnika. Pa se onda, u baražu, prvo međusobno biju za prestiž, jer i banalnost je jedna (para)olimpijska disciplina, uvek se može brže, više, jače. Ko pobedi, dobije kolumnu u “Pečatu”, recimo. Osim ako se, u postdemokratskoj Srbiji u kojoj će se bakteriološki uslovi za kvasanje banalnosti dodatno prolepšati, ne uhlebi u Ministarstvu pravde i frljanja flašom uglavu, ili bar u Ministarstvu pišingera i sitnih slavskih kolača.

Dobro, filozofiranje završeno, idemo na konkretan slučaj. Balašević Đorđe nešto negde rekao, onda ga tabloidi izmesarili, diskretno im se pridružili društveno–politički radnici odgovarajućeg usmerenja, a sada ga i Ale i Vrane serijski čereče po tzv. društvenim mrežama. U kasapljenju navodno prednjači jedan što je onomad postao poznat po veštini jurenja s drugim razgaćenim muškarcima u toplom bazenu, i međusobnog gađanja mokrom loptom (to je kod nas, biva, ulaz u svet Mislilaca: ako si kadgod dobro bacao mokru loptu, onda mora da znaš nešto o nečemu, i da je neophodno da to podeliš sa svima).

Enivej, ima nečega obeshrabrujućeg u tom već toliko puta viđenom ritualu: Balašević nešto kaže, a onda Sve Ono naskoči na njega pa krene da se izliva, što u mlazevima, što u štrckajima. I ne samo Balašević, jašta, ali taj im je jedan od češćih mušterija, čini mi se da znam zašto. A šta je to tako strašno ovaj put rekao taj Balašević? Bio čovek u Crnu Goru, u sklopu svojih redovnih profesionalnih aktivnosti autora i izvođača muzičkih komada sa pevanjem a bez pucanja, i tamo ga kanda nešto pitalo smeštajući ga u kontekst “srpskih kantautora”, na šta je ovaj polušeretski odvratio da je to malko neprecizna adresa jer da je to Bora Đorđević, a da je on, Balašević, zapravo – jugoslovenski kantautor. I to je to. Nakon toga usledi sve gore opisano.

Nemam nameru da “branim” Balaševića, niti je to njemu potrebno, niti je njegovim rečima ikakva odbrana neophodna. Više me interesuje sam taj mehanizam agresivne banalnosti koji obožava da se sadistički istrese na bilo koji iskaz koji pati od “viška” suvislosti i elementarnog poštenja, tj. obzira prema činjenicama, naročito onim iz sopstvene biografije. Bez toga je nemoguće shvatiti šta u tim rečima navlači na njihovog izgovarača toliku mržnju i bes.

Još za vreme zajedničke države, Balašević je postao omiljen manje-više u svim delovima SFRJ. Doduše, isto se može reći i za Boru Đorđevića, to jest “Riblju čorbu”. Kada je, međutim, nastupilo Zlo Doba, Balašević je na tzv. nove okolnosti reagovao tako, i na milion različitih načina to i pokazao, da mu ne pada na pamet da deli svoj dotadašnji ljudski i umetnički identitet i ukupni kontekst u kojem je delovao na “dobre” i na “kakane” delove (i to još geografsko-etničke!), pa da jedne potencira, a druge da zabašuri i zaboravi, kao da ih nikada nije ni bilo. Možda je tome pridonelo Balaševićevo “vojvođanstvo”, možda “mešovito” etničko poreklo i još Ovo i Ono, ali na koncu nije ni važno šta je, niti je uopšte smisleno i pošteno ulaziti u bilo čije motive za jedno opredeljenje koje je em legitimno em sasvim prirodno proizilazi iz njegovog ukupnog ljudskog i umetničkog habitusa. I iz za dušu zdravog jedinstva sa sopstvenim životom, uostalom. Jer, bivajući “jugoslovenski kantautor” (što samim tim znači i “srpski kantautor”, ali i znatno više, tj. šire od toga), Balašević nipošto ne iskače izvan okvira sopstvene biografije, kao što to inače rade histerične prelivode i Novoverni svih boja. A Bora? Pa, recimo da je to malo komplikovaniji slučaj, ali na kraju krajeva i on je u smutnom vremenu – kojem ćeš se ili suprotstaviti ili će njegova prljava bujica da te nosi gde ona hoće – izabrao stranu duge na kojoj će da smesti svoju zvezdu, i to je takođe njegovo pravo. Bora je Đorđević postupio drugačije od Balaševića, što vam se može dopadati ili ne, ali je takođe pošteno – sve dok ne počne kuknjava i kmečanje zbog nezadovoljstva nusposledicama sopstvenog izbora. Kako god, teško da bi se on ljutio na Balaševićevu opasku jer, na kraju krajeva – pa nije li baš to i hteo, da ga se baš tako prepoznaje?

Histerična larma na Balaševića deo je nove kampanje identitetskog terora, koji će se prirodno rasplamsati u postdemokratskoj Srbiji. Opskuranti u svakom smislu labilnih identiteta naprosto ne mogu da podnesu toliku opuštenost prema onome što jesi. To vam je nešto kao sa famoznim “Gej prajdom”: ima nečega vrlo kvir i vrlo feminiziranog u potrebi nekog balavog muškog nejeba da se muškobanjasto agresivno suprotstavi ljudima koji ga inače ničim ne ugrožavaju, osim time što uopšte postoje, pa ga tako podsećaju na nešto što ne želi da zna o sebi.

Vreme.rs