Pančić: Snegovi i tragovi

Autor/ica 18.2.2012. u 16:22

Povezani članci

U onoj narodnoj poslovici sneg pada ne bi li svaka zverka ostavila svoj trag; a u Srbiji izvan prigodnih izreka – pa, zapravo iz sasvim sličnih razloga. Da nam, dakle, saopšti nešto o nama, a što nam se neće nužno dopasti. Kome se, uostalom, dopada slika na koju se ne „prima“ nikakav retuš?

Drugim rečima, oštra februarska zima ostavila nas je bogatijim za nekoliko neveselih spoznaja. Koje su nam, doduše, i bez nje već odavno na raspolaganju, ali znate kako, ljudi obično izbegavaju da budu svesni onih osobito neugodnih činjenica sve dok ne ne postanu toliko očigledne da biste se doslovno sudarili s njima ako nastavite da žmurite. A taj sudar teško da bi prošao bez žrtava.

Nema sumnje: da je snega dosta palo – jeste, i da su temperature bile jako niske – jesu.

Međutim, ima po Evropi i većih snegova i nižih zimskih temperatura, pa sistem (pri čemu nipošto ne mislim samo na onaj elektroenergetski) to ipak ne dovodi do ruba pucanja.

U Srbiji, naprotiv, kao da je život stao: sve što je moglo i smelo da ne radi – nije radilo, i uglavnom ne radi ni dalje, a kada će, (ne) zna se.

Vlada je prvo đake poslala kući, pa studente, pa svoje činovnike, na kraju i nemali deo preživele privrede, kojoj je naprosto poisključivala struju zato da je ne bi isključivala građanima po kućama. Pozorišta, koncertne dvorane i slične ustanove kulture mahom su obustavile programe: šta će vam kultura, sedite kod kuće i piljite u televizor, on ionako malo troši i još manje daje…

Beograd noću

U Beogradu već u tri sata noću isključuju svo ulično osvetljenje, pa grad od milion i po ljudi satima izgleda nadrealno, sablasno, postapokaliptično.

Neko neupućen pomislio bi da su nas pohodile kuga i kolera istovremeno, ili da nas je tresnuo pozamašan meteor, a ne da je napadao poveći sneg (usred zime), praćen jakim mrazevima (što ovde baš i nije neko čudo, pa nije ovo Split).

Neko je u kabinetima vlasti vispreno procenio da bi „kućne“ restrikcije struje „isuviše podsećale na devedesete“, i da to nikako nije dobro za vlast koja svoj legitimitet crpe iz otpora simbolima neretko i doslovno mračnih – to jest bezstrujnih devedesetih (e sad, što je SPS jednog Ivice Dačića drugi potporni stub te i takve vlasti, recimo da je tek ironija istorije), naročito ne pred izbore. Ovaj rezon, dakako, po sebi uopšte nije netačan. Ali nam je to slaba uteha. Baš kao i paranormalna sposobnostBorisa Tadića da se lično ukaže na nekoliko „kritičnih“ lokacija istovremeno.

Ono „neutešno“ u ovoj zimskoj priči jeste bestidno goli fakat da je današnja Srbija po infrastrukturi i resursima slabašna, klimava zemlja koju i jedan ne predug period žustrije zime umalo spušta na kolena. Takođe je impresivno i kako je nepodnošljivo lako dobar deo onih koji ovde još uvek nešto proizvode (o „nadgradnji“ da se i ne govori) poslat na „energetski prinudni odmor“.

Ispada nekako da se ovde svaki rad i svaka aktivnost tretiraju pre svega kao vid potrošnje, dakle kao nešto što manje stvara nego što troši, što gotovo da je definicija „luksuza“; iz čega, opet, proizilazi implicitna, ali snažna poruka da je najjeftinije ne raditi ništa. Možda će baš to ostati kao najupečatljivija tekovina ledenog februara, i biće zanimljivo videti kako će se ona odraziti na prilike i raspoloženje u maju kad ruže cvetaju, a Srbija najverovatnije izlazi na izbore.

A kad smo već kod izlaženja, u međuvremenu su Srbi sa severa Kosova izašli na neoficijelni referendum na kojem su, na sveopšte neiznenađenje, u nekom dražesnom kimilsungovskom postotku izglasali da „ne priznaju institucije tzv. Republike Kosovo“.

I džaba je zvanični Beograd penio kako se tu radi o „ispraznom političkom egzibicionizmu“ kojim se ne postiže ništa; jeste to, naime, sasvim tačno, ali ima nečega teško svarljivog u tome da im se tako pridikuje baš iz salona beogradske poitičke elite, jer je baš njena „kosovska politika – ako se to uopšte ikakvom politikom sme nazvati – prvi i najsjajniji primer ispraznog političkog egzibicionizma, dosledno lišenog vizije i sasvim skoncentrisanog na trenutni efekat, najdalje do izbora.

Ima li neka tajna veza imeđu ovih dveju priča, „zimske“ i „kosovske“? Ne da ima veze, nego su sasvim neodvojive. Upućeni kažu da su ozbiljni problemi Srbije sa strujom posledica neulaganja i negrađenja postrojenja u poslednjih četvrt veka, koju godinu dole ili gore. Zanimljivo, baš je nekako toliko godina prošlo otkad je „kosovska opsesija“ postala alfa i omega srpske politike, a svi realni problemi realne Srbije gurnuti u zapećak, i zemlja tako ostala zapuštena i samoprepuštena laganom rđanju i propadanju.

Rezultate ovog zaumnog napora, čija je jedina stvana veza s energetikom to što liče na juriš na vetrenjače, gledamo ovih dana, i tek ćemo ih gledati. Ako bude struje, naravno.

slobodna evropa