Partizan jedan dan života

Slobodan Dukić
Autor 20.10.2016. u 16:21

Partizan jedan dan života

Foto: Flickr

Tako danas, 72 godine posle oslobođenja Beograda, četnička pešadija kamenom tuče mrtve partizane. U zemlji gde je četnički vojvoda predsednik države, dečaci godina mog pokojnog ujaka, grupisani u navijačke horde, naduvani drogom, slave sportski klub Partizan. Nekada ponos Jugoslavije, danas je nedostojan tog imena.

Prošlo je 72 godine od 20. oktobra 1944. kad je oslobođen Beograd. Oslobodili su ga borci Crvene Armije i partizanske jedinice. Danas neki ljudi sa rupama u tintari pune glavu školarcima mitom o Draži Mihajloviću kao antifašističkom borcu. Srpska istorija zaglibila se u blato četništva. Njihovi poverenici prave inventar na grobljima. Gde god nađu grob oslobodioca ustreme se na sliku sa petokrakom. Moj ujak Jovica Čiklovan bio je partizan jedan dan života. Dva puta je ubijen. Prvi put nemačkom granatom. Drugi put kamenovana je njegova slika sa titovkom na glavi. Razbili su je mali ljudi. Spremni za velike zločine. Razbijači Jugoslavije.

Osamnaesti oktobar. Ulicom u blizini Kalemegdana marševim korak prolazi četa partizana. Petnaestogodišnji Jovica Čiklovan izmakao je majčinoj pažnji. Sišao do kapije. Mogu li i ja sa vama? Pitao je, sa nevericom u glasu, komandira čete. Ovaj je komandovao: Stoj! Četa je stala. Možeš! Dečak je utrčao u stroj. Stao pored borca kome je falio par. Partizan je iz džepa prevelikog šinjela izvadio šapku sa ušivenom petokrakom. Stavio je na glavu dečaka. I rekao: Još je topla. Nosio je moj drug. Poginuo je pre pola sata u Dušanovoj ulici. Zatim je četa požurila prema Kalemegdanu. Moja baba povikala je sa prozora: Jovice vrati se! Ujak je mahnuo rukom i odgovorio, ne brini majko, vratiću se. Ovo sam slušao od malena. Uvek kad bi se u familiji povela priča o Jovici.

Drugi deo ispričao mi je čovek koga sam poznavao iz viđenja. Pera Lala. Ovo drugo bilo mu je nadimak. Prezimena se ne sećam. Zaustavio me na ulici i rekao: Kokane, mnogo ličiš na jednog mog poginulog druga. Zvao se Jovica. Jovica Čiklovan. Odgovorio sam mu: To mi je ujak. Pera je bio u koloni građana koji su pohitali da pomognu partizanima u spašavanju fabrike Vojne odeće koja je bila u plamenu. Partizani i građani hitali su pravo u centar vatrenog ognja. Fabrika je bila pogođena nemačkom artiljerijskom vatrom iz Zemuna. Napravljen je živi lanac. Nagorele tekstilne bale prenošene su iz ruke u ruku.

Bio sam u lancu iza Jovice. Do pola nagorele bale prljile su nam ruke. Nemci su žestoko tukli bacačima sa zemunske strane. Čuo sam jak fijuk. Granata se rasprsla u našoj blizini. Jovica je vrisnuo: Jao moja glava. Pao je. Deo lica pretvorio mu se u kašu mesa. Sklonili smo ga u stranu. Dojurila su sanitetska kola. Uneli su ga unutra. Kasnije sam saznao da je Jovica umro, ispričao mi je Pera Lala.

Moja baba našla je sina u Očnoj bolnici u Ulici Džordža Vašingtona. Ležao je na podu prostranog hola bolnice. Bilo je mnogo poginulih. Baba priča da su neki ležali licem prema podu. Ona i drugi prevrtali su tela da prepoznaju svoje najmilije. Morala je paziti gde gazi. Sina je pronašla ispod jednog borca koji je još davao znake života. Jovica Čiklovan sahranjen je na groblju u Pančevu. Na ukop su došli drugovi iz njegove jedinice. Kovčeg je bio otvoren. Stavili su mu šapku sa petokrakom na glavu. Ta slika dugo je stajala na spomeniku. A onda kad se u Srbiji glasno zapevalo – Spremte se, spremte četnici i kad su se zavijorili barjaci sa mrtvačkom glavom otišao sam na ujakov grob. Slika sa petokrakom bila je razbijena u paramparčad.

Tako danas, 72 godine posle oslobođenja Beograda, četnička pešadija kamenom tuče mrtve partizane. U zemlji gde je četnički vojvoda predsednik države, dečaci godina mog pokojnog ujaka, grupisani u navijačke horde, naduvani drogom, slave sportski klub Partizan. Nekada ponos Jugoslavije, danas je nedostojan tog imena. Njegovi sportisti na dresovima nose likove dilera droge, stradalih u mafijaškim obračunima. Petokraka, simbol tog kluba, umire zajedno sa antifašističkom istorijom koja se mic, po mic proteruje iz udžbenika.

 

Slobodan Dukić
Autor 20.10.2016. u 16:21