PAVLE RADIĆ: Bosna – neokajani greh srpske politike

Povezani članci

• Hvalile se delije!
• Ljubo R. Weiss: Kada antićiriličari marširaju….
• Zlatko Dizdarević: SILA KAO POREDAK
• Jugoplastika i hrvosvastika
• Jelena Paunović među sirijskim izbjeglicama: Naši putevi pakla
• Branko Radaković dobio specijalnu nagradu za film LIMUNOVO DRVO

Kod Srba vernika, ne samo sa bosanske strane Drine, zadnjih dvadesetak godina se uz slavljenje Božića nadovezalo i obeležavanje „državotvornog postignuća“, Republike Srpske u državi BiH. Oko načina proslave Božića, oko estradizacije i vulgarizacije vere, oko masovnog hrljenja iz partije u crkvu, iz komiteta u crkvene odbore, oko skidanja partijskih znački i napadnog nošenja brojanica i krstova, nema se šta više reći. Sve je viđeno poslednjih dvadesetak godina. Koliko su dojučerašnji gorljivi komunisti bili iskreni partijci, toliko su danas iskreni vernici. Vidljivo je to na svakom koraku. Što se tiče srpskog državotvornog postignuća u susednoj, međunarodno priznatoj državi, ima li za samozvane pravoverne Srbe veće radosti od Republike Srpske? Nema. Konačno, nacionalni pisac i patrijarh svih pravovernih Srba i jedan od očeva srpskog prekodrinskog „državotvornog postignuća“, obznanio je da je Republika Srpska jedina, ali blistava srpska ratna pobeda u proteklim ratovima. Kad to kaže Otac Nacije, a njegov „Bosanski rat“ štampan u državnom monopolizovanom izdavačkom preduzeću preplavi kioske, onda oko toga za pravoverne Srbe više nema nikakvih dilema. To je nacionalni aksiom.

Zadnjeg dana božićne slave, na Svetog arhiđakona Stefana, pravoverno srpstvo obeležava godišnjicu i krsnu slavu Republike Srpske. Ima li bolje prilike za versku i nacionalnu egzaltaciju sa obe strane Drine? O moralnom aspektu stvaranja i realnoj održivosti tog „postignuća“, o stvarnom života žitelja Republike Srpske, malo ko se pita. Ko još da se bavi trivijalnostima, kad su blistava nacionalna postignuća u pitanju? Time se bave tradicionalni srpski neprijatelji. I ono malo odrođenih Srba koji su i onako izgubili nacionalno i versko dostojanstvo, kako pravoverni Srbi definišu Srbe koji štrče mimo verske i nacionalne sabornosti. Spominjati moralna načela i razum oko stvaranja „najblistavijeg srpskog ratnog postignuća“ i dovoditi u pitanje njegovu održivost, spominjati cenu te održivosti i moguće tragične scenarije, maliciozna su protivsrpska moralistička zakeranja.

O kakvim „moralističkim zakeranjima“ se govori, kad je reč o nastanku, održivosti i ceni održivosti Republike Srpske i realnom životu njezinih građana? O kakvim moralnim sumnjičenjima je reč onih Srba koji se klone klerikalne i nacionalističke tupavosti, koji drže do toga da svaku zajednicu, kao i svakog pojedinca, treba da vodi razum i moral? Ako razum i moral izostanu, jednako u privatnom kao i u životu zajednice, društva, države, plaća se velika cena. U političkom i ratnom avanturizmu pogotovo.

Evo o kakvom „moralističkom zakeranju“ je reč.

Materijalno, i još više duhovno-civilizacijsko razaranje Bosne i Hercegovine, najveći je nepriznati i neokajani greh srpske nacionalističke politike. I kulture. Veliki greh koji se nepriznavanjem i ignorisanjem i dalje produžava. Osobena bosanskohercegovačka civilizacijska zajednica varvarskim ratom dugoročno je devastirana u svakom pogledu. Iako je u svojoj istoriji preturila mnoge ratove, malo je koji kao ovaj zadnji ostavio ovako teške posledice po njezin identitet. Nacionalistička srpska politika i kultura proizvele su i sponzorisali zadnji rat u infantilnoj nameri da srbizuju Bosnu i Hercegovinu. I stvorili su Republiku Srpsku. Kako guru te politike i kulture kaže, ostvarili su jedinu, ali blistavu ratnu pobedu. Niko od kreatora i realizatora te „blistave“ pobede ni u primisli ne dovodi mogućnost da su u stvari bosanskohercegovačke Srbe doveli u poziciju velikih gubitnika. Vreme će to tek pokazati. Rat u kojem su bili instrument suludih planova, materijalno i duhovno razorio je njihov zavičaj i civilizacijski ambijent u kojem stolećima žive sa drugim narodima i verama. Razorio je skorašnji najveći civilizacijski doseg Bosanaca i Hercegovaca, mudro uobličen odlukama ZAVNOBiH-a, da BiH nije ni srpska, ni hrvatska, ni bošnjačka, nego i srpska, i hrvatska i bošnjačka i svih njenih drugih stanavnika. Bosna i Hercegovina je ili jedinstvena teritorijalno-politička funkcionalna zajednica svih njezinih jednakopravnih građana bez obzira na naciju i veru, ili kao danas, prokleta avlija za sve. Treće alternative nema. Plitkoumna iluzija bilo kojeg naroda da u BiH pravi zasebnu državu, zasnovanu na etničkom i verskom ekskluzivitetu, neminovno je put u nesreću. I zločine. Kad god se Bosanci i Hercegovci identifikuju isključivo kao Srbi, Hrvati i Bošnjaci, kad god su militantni i primitivni pravoslavci, katolici i muslimani, na putu su u katastrofu. Iluzije o zasebnim nacionalno-verskim ekskluzivitetima dugoročno jesu neodržive. Koliko istorija pamti, takvih autonomnih bosanskohercegovačkih projekata nije ni bilo. Sve takve ideje i projekti su kao dušebrižništvo importovani u BiH sa strane. To je slučaj i sa Republikom Srpskom, bez obzira na silnu propagandu da se projekat prikaže kao nužna odbrana bosanskohercegovačkih Srba za goli opstanak i nastojanje da se, jednom za svagda, Republika Srpska tretira kao završena i neupitna činjenica.

Niko ne upozorava na mogućnost da Srbi iz BiH i Republika Srpska mogu proći kao i Srbi i njihova paradržava u Hrvatskoj. U slučaju političkih i vojnih smutnji, a iskustvo govori da takve ovde nikad nisu isključene, iza bosanskohercegovačkih Srba i Republike Srpske više neće biti pet korpusa JNA. Misle li grlati pravoverni Srbi o tome? Ako do toga dođe, osveta onih postradalih u nastanku Republike Srpske iskaliće se na nemoćnima i nedužnim Srbima, „običnim“ građanima. Kao i u Hrvatskoj. Korumpirana i kriminalizovana vladajuća kamarila bosanskohercegovačkih Srba odavno je sebe zbrinula nekretninama i kapitalom po Srbiji i drugim destinacijama. Kao i nekad vladajuća kamarila Republike Srpske Krajine. Iskustvo Srba iz Hrvatske izgleda nikom nije poučno. Između ostalog, i na to upozoravaju jedino „odrođeni“ Srbi, jednako pljuvani od zadriglih nacionalista sa obe strane Drine. Na nepromišljenost i avanturizam pravovremeno su upozoravali i Srbe u Hrvatskoj, pa bili tretirani kao nacionalni otpad. Znamo kako je posle bilo.

Greh srpske megalomanske nacionalističke politike stvoren varvarskim ratom u BiH, uporno se prećutkuje i produžava. Po veličini greha, po težini posledica prema osobenoj bosanskohercegovačkoj kulturno-tradicijskoj zajednici, sa njim se možda još samo donekle može porediti autodestrukcija i zločin te iste politike i kulture prema vlastitom narodu, prema srpskom narodu. To je tek tragično daleko od svesti samozvanih pravovernih Srba, uprkos katastrofalnim posledicama te politike i kulture sa kojima smo suočeni.

Treba li podsećati na markantnije i bizarnije modalitete tog greha srpske politike prema Bosni? Dok je Generalštab iz Beograda obilato opskrbljavao „najblistaviju ratnu pobedu“ kadrovima, oružjem, municijom, dok su ratni profiteri, sve vajni patrioti, preko Drine švercom zarađivali milone na hrani i životnim potrepštinama, sirotinji gurnutoj u rovove za ostvarenje „najblistavije“ ratne pobede, doturano je oružja, municija, sve oskudnije sledovanje konzervi i najeftiniji alkohol. Prateća propagandna logistika rata besramno je radila svoj posao. Grmila je o fantomskim „zelenim transeverzalama“, hordama mudžahedina, širila gadosti o čitavoj islamskoj religiji i bosanskim muslimanima. Klevetani su Sarajevo i njegove najuglednije i najpopularnije ličnosti; monstruozno se lagalo kako se u zoološki vrt lavovima ubacuju srpska deca, o tobožnjim nepočinstvima protiv Srba jednog Mirze Delibašića, Safeta Isovića, Hanke Paldum, Davorina Popovića, Nedžada Salkovića… Klevetani su ljudi, klevetano je Sarajevo i drugi bosanskohercegovački gradovi koji nisu bili pod Karadžićevom i Mladićevom kontrolom. Klevetan je svako ko se suprotstavio stavljanju Bosne i Hercegovine pod Miloševićevu kontrolu i ko se suprotstavio beogradskoj vojnoj i političkoj ekspozituri na Palama. Satanizovani su ljudi da bi im se ukinuo ljudski dignitet, da bi se sveli na bezočna bića, takoreći na insekte koje onda nije greh ubijati. Satanizovana je čitava uglavnom sekularna i merhametli bosanskohercegovačka muslimanska zajednica.

Srpska politika se silno ogrešila o Bosnu i Hercegovinu, Beograd o Sarajevo. Čast trezvenim građanima i građanskim udruženjima koji su se suprotstavljali ludilu i grehu. Taj se greh produžava i u miru. BiH i Sarajevo se uporno ignorišu od završetka rata i to od svih dosadašnjih srpskih vlada. Hodočasti se u Banjaluku i seiri sa paljanskim đacima na vlasti, a pri tome licemerno ponavljaju fraze o poštovanju BiH i njezinih interesa. Licemernim odnosom prema Sarajevu, Srbija BiH preko Republike Srpske drži u beznađu i bedi. Uključujući dakako i bosanskohercegovačke Srbe, za čije se interese tobože zalaže. Sa licemernim odnosom prema BiH Srbija misli u Evropu. Bude li namera Srbije za priključenje ujedinjenoj Evropi zaista iskrena, nema sumnje da će se pored kosovskog, pred nju postaviti i bosanskohercegovački uslov. Odnosno zahtev da prekine licemerni odnos i funkcionalnu blokadu BiH podrškom banjalučkog ekstermizma. Među pravovernim Srbima dići će se dreka da se opet pred Srbiju postavljaju novi uslovi i ucene. Misle da se sa šipkom u džepu može u Evropu. Previđaju da ona u svoju zajednicu ne prima društva i države koje civilizovano ne uređuju svoje susedske odnose. Sa pritvornom politikom prema BiH Srbija će u Evropu „malo morgen“, što bi rekao osioni Slobodan Milošević političkim partnerima iz drugih bivših jugoslovenskih republika na svaki razuman predlog za mirno rešenje jugoslovenske krize. Posle mu se „malo morgen“ obilo o glavu. Na žalost i nama svima. Između ostalog i oko sto hiljada besmisleno poginulih Bosanaca i Hercegovaca. O poginulim na drugim ratištima i stratištima, o osakaćenim, prognanim i raseljenim, da se i ne govori.

Budu li se srbijanski političari i dalje prema BiH, ali i drugim susedima, odnosili bahato i po logici „malo morgen“, nema sumnje da će se to i njima obiti o glavu. Nažalost, i o glave svih nas.

Tekst, uz dozvolu redakcije, prenosimo sa vojvođanskog portala Autonomija.