Političari su dosledniji od svojih birača

Povezani članci

• ČIJI RAT? PUTINOV? STOLTENBERGOV? BIDENOV?
• Velika pobjeda Denisa Latina
• Boris Dežulović: Čudnovate zgode Kristine Ć.
• Srpski koreograf Aleksandar Ilić i reditelj Aleksandar Nikolić gosti Skupštine Kantona Sarajevo
• ŠJORA FILE GRE U ZAGREB TRAŽIT KOLINDU
• Dunja Mijatović odala počast medijskim radnicima

Da je Tito zaista imao toliko protivnika koliko ih se tako deklarisalo, doduše, tek bezbednih desetak godina po njegovoj smrti, ne bi vladao ni jednu, a kamoli tri i po decenije.

Piše: Nadežda Milenković

Nama je baš nemoguće udovoljiti. Prvo smo se žalili na netransparentnost rada političara i javnih institucija, a sad, kad svakodnevno dobijamo izveštaje šta koji ministar misli, želi, namerava, pristaje… kukamo kako je rekonstrukcija Vlade postala domaći reality show po ugledu na ”Menjam ženu” (u izvođenju vladajuće koalicije) i ”Domaćine, oženi me” (u izvođenju opozicije). Ako nam sad ne presednu zahtevi da se vlast vrši na transparentan način i da državni službenici snose odgovornost za svoje činjenje i nečinjenje, ne znam kada će. Pardon, znam – sledećeg meseca, jer su upravo najavili da će se ovo mrcvarenje sa rekonstrukcijom produžiti do kraja avgusta.

Naravno, moglo je to da se obavi i iza zatvorenih vrata, a da javnost samo dobije izveštaj o tome šta je i zašto promenjeno u ministarstvima i javnim preduzećima. Ili, ako su već hteli da uključe javnost, mogli su da organizuju stručne skupove na kojima bi ugledni ljudi predložili šta i kako treba menjati. Ali, očito je procenjeno da ništa od toga ne bi donelo toliko narodne podrške koliko je donose svakodnevne javne pretnje, pridike, jadikovke…

No, narodna podrška je jedna prevrtljiva kategorija. Čak bi se moglo reći da je u politici jedino prevrtljivije od političara – podrška koju im taj narod pruža.

Jer, kad čovek dođe na vlast ili sa nje siđe, procenti zamene mesta, pa procenat onih koji su vas podržavali postaje procenat onih koji su protiv vas (osim ukoliko se, pri svakoj promeni vlasti, u Srbiju ne doseli nekih novih par miliona ljudi?). To se desilo Titu – od skandiranja ”Mi smo Titovi, Tito je naš”, od naziva gradova i ulica, od rezidencija, lovišta, ostrva, ostala mu je samo jedna kuća, i to večna, pa i iz nje je, na talasu opšteg zatiranja sećanja na socijalizam, Šešelj hteo da ga iskopa kao Bili Piton. Usput, da je Tito zaista imao toliko protivnika koliko ih se tako deklarisalo, doduše, tek bezbednih desetak godina po njegovoj smrti, ne bi vladao ni jednu, a kamoli tri i po decenije. Kao i što bi Draža Mihailović bio pobednik u ratu, da je imao onoliko pristalica koliko ih se prijavilo devedesetih.

Isto se desilo i Miloševiću i Koštunici i Tadiću. Desilo se i Đinđiću, ali je u njegovom slučaju bilo obrnuto – procenat onih koji ga nisu podržavali dok je bio na vlasti pretvorio se u procenat onih koji su posle atentata počeli da ga poštuju.

Na kraju ispada da su političari dosledniji od svojih birača. Političari više-manje pričaju jedno te isto. Samo se to nama više sviđa dok su na vlasti, a manje kad sa nje siđu.

Peščanik